Takvi smo mi Srbi

Ponekad deluje da predsednik Srbije Aleksandar Vučić nema baš mnogo lepo mišljenje o narodu zemlje kojom predsednikuje. I to se ne odnosi samo na pripadnike opozicije. Za taj deo naroda znamo da nema lepo mišljenje, podseća nas predsednik na to bezmalo svakodnevno. Aleksandar Vučić je u intervjuu u prazničnom broju Kurira izjavio da će razrešenje kosovskog problema ujedno biti i njegov kraj u politici. Ali ne samo to. Rekao je koju i o narodu. „Srbi su takvi. Srbi mi nikada neće oprostiti svoju bolju budućnost i mir. Dakle, u Srbiji se slave samo porazi i ratovi”, naveo je Vučić i dodao da tako misli jer zna Srbe koji između ostalog nisu slavili nikoga ko je obezbedio i sačuvao mir. Neko ko ne živi u Srbiji, pomislio bi na osnovu ove predsednikove tvrdnje da su svi „Srbi“, odnosno građani Srbije – pojam koji predsednik nikako da do kraja usvoji - neki krvožedni primitivci koji prosto ne vole da žive u miru, ne vole izvesnost i prosperitet, ne vole dobar život, šetaju okolo naoružani puškama i noževima jedva čekajući da zarate sa nekim. Nije da nema takvih. Ima recimo onih koji su ne tako davno huškali na rat, pretili da će za jednog Srbina ubiti 100 Muslimana, onih koji su obilazili srpske vojnike što su četiri godine u opsadi držali Sarajevo, onih koji su uništavali table sa imenom i prezimenom možda jedinog čoveka koji je imao potencijala da Srbiju izvadi iz blata devedesetih, kao i onih koji su otvoreno slavili ratne zločince. Većina građana ove zemlje, međutim, nije takva. Mnogi su za vreme Vučićeve vladavine zaista dočekali bolju budućnost, ali u nekim drugim zemljama. Na desetine hiljada njih svake godine napusti Srbiju i pronađe mir, naročito onaj duševni, negde daleko u belom svetu. I tamo im niko ne prebacuje da su lenji, nezahvalni i da ne umeju da cene bezgraničnu nesebičnost mesije lično, koji celog sebe daje da bi njima, nezahvalnicima, bilo bolje. Većina građana Srbije ne želi više nikakve ratove, a jedina borba koju iz dana u dan vode je borba da prežive u uslovima kada ih sopstvena država tretira kao najjeftiniju radnu snagu kojoj su potrebne samo kvalitetne pelene. Ta većina, iako ume da zaćuti onda kada je najvažnije, na izborima, dobro se seća ko ih je devedesetih huškao na susede, a danas se izdaje za mirotvorca. Ta većina takođe vidi i da isti taj mirotvorac danas ne bi ni izgledao kao mirotvorac da svakodnevno ne pušta huškače iz svojih redova da ponovo huškaju i raspiruju mržnju prema drugim narodima i državama. Mnogi od tih građana imaju puno pravo da osete najgadniju mučninu kada vide da im neko ko je onomad aktivno učestvovao u guranju zemlje u rat danas spočitava da nisu za mir. Zato, narode, pazi šta radiš! Žuti karton već imaš. Nisi dobar. Možda si ti navikao da na izborima menjaš političare kako ti se prohte, ali možda se to i promeni, pa jedan od njih reši da nabavi sebi bolji narod. Toliko stvari se u prethodnih pet-šest godina desilo prvi put u istoriji, pa zašto to ne bi bili i neki novi, drugačiji izbori, izbori za novi narod?