Gazdina krv

Ah, koje li radosti! Vratila mi se Tara, moja kučkica, moja mečkica raskošne šarplaninske rase. A onoliko sam je priželjkivao čim sam se iz prestonice u Vidovo vratio. Došla je iz pravca iz koga sam je očekivao, hoću reći, došla je šumskom stazom od Ackove krečane, od mog prvog i jedinog komšije. Kada me je ugledala, na mene se zaletela i umalo me nije srušila, kladim se, onako moćna, moja Tara i sa medvedom bi se borila. Sva mokra, od tek minulog majskog pljuska, svega me ovlažila, ukaljala svojim šapetinama, a onda mi je dlanove lizala, i, tu mi je suza suzu stizala. U Tarinoj pratnji bila je i neka seoska džukela koja bi sa njom nešto htela, a pritom nedostojna moje šarplaninke. I, naravno, opaučio sam Tarinog udvarača nekom močugom koja mi se našla pri ruci, i, švaler podvijena repa pobeže glavom bez obzira. Tara se za njim nije ni osvrnula. Češkam je po čelu gde najviše voli, a ona mi glavu stavlja u skute i žmirka li, žmirka od silnog zadovoljstva. Da li je moguće da je, čak, sa Divljanskog jezera, osetila da sam se vratio iz nadmene prestonice koja bi, koliko vidim, da se otcepi od Srbije?! K. G. Jung, moj guru iz Švice, jedva je dočekao to moje pitanje: „Šta se čudiš, dečače?! Prvo, svoju kučku željno prizivaš, a onda se čudiš kad Tara odmah doleti. Životinje, pa i psi, imaju svoj internet, vajber i sve što uz to ide.“ Dok sam kopao postolje za Nojevu lađu, jedan oštar kamen divne, rozikaste boje odleti i pogodi me u cevanicu. I poteče krv gusta, arijevska. Tu odmah shvatim da mi je to bila blaga opomena arijevskih bogova što nisam položio krvnu žrtvu za početak gradnje Nojeve lađe. Kao da su mi, sa neba, javili: „Ako nećeš, gazdo, da daš krvnu žrtvu neke životinje, evo, uzećemo tvoju!“ Liznem svoju krv iz cevanice, a onda rakijom zaustavim krvarenje. A nekada su bogovi, zaista, zahtevali ljudsku žrtvu. Bili smo im hrana dok se nismo orodili. Tek posle toga prešlo se na krvne žrtve životinja. Srbi će kasnije da, nasilno, prime i pravoslavlje, i, evo, i za Đurđevdan, kolju li kolju nevine jagnjiće, a da i ne znaju šta slave... Nego, čujem da eksperti Svetske banke tvrde da su „pravoslavni narodi, pa i Srbi, osuđeni na siromaštvo jer je njihova vera staromodna i ne prihvata nove ideje“?! I, sve su to napisali i potpisali bugarski ekonomisti Simeon Dankov i Elena Nikolova?! Ovo dvoje, uzgred, znaju da je „pravoslavlje bilo pogubnije od komunizma“, pošto vas pravoslavlje „tera na poniznost i slepu poslušnost“. E, sad, jeste smešno kada vam ovo soljenje pameti dolazi iz servilne pravoslavne Bugarske koja je klečala i pred Hitlerom i pred Staljinom. Ali, ipak, zapitajmo se: šta smo sa pravoslavljem dobili? Tim pre što nam je hrišćanstvo stiglo, bajagi, iz Nikeje, ali je Nemanja po „katoličkom receptu“, baš kao u Jasenovcu, surovo uterivao pravoslavlje u Srbe. Nije velika mudrost katoličanstvu spočitavati Latinsku Ameriku, Aušvic i Hirošimu. Ali, pravo pitanje glasi: možemo li mi, Srbi, polako izaći iz pravoslavlja, a da za sobom ne zalupimo vrata? Možemo li se vratiti staroj arijevskoj veri, a da ne dođe do nekog verskog rata? Evo, u Beloj Palanci, nekadašnjoj Remizijani, lokalni šerif Miljko diže spomenik Septimiju Severu, žestokom gonitelju ranohrišćana!? Da li se to radi uz blagoslov patrijarha Vučića, i koja je tu uloga Irineja koji je, jedva, preživeo puč vladike Amfilohija? Mešam malter ručno, lopatom, kao da sam na Golom otoku, a Bilja me zove na mobilni, da joj naberem – zovu. Oko mene se šunja moja Crna: „Da znaš da sam ljubomorna i na Taru i na Bilju! Jesam metafizička, ezoterijska mačka, ali shvati - i ja sam žena!“