Trampov legat

Ako je i bilo neizvesnosti da li će Donald Tramp nastaviti decenijsku spoljnu politiku SAD kao globalnog šerifa, koliko god onemoćalog, odgovori od početka 2018. pristižu kao na traci. Ono malo predvidljivosti je nestalo. Predstojeći Trampov razgovor s Kim DŽong Unom možda treba da korejsko poluostrvo približi denuklearizaciji, ali će malo šta to da u zbiru znači ako je američki predsednik već povukao SAD iz brižljivo pripremanog nuklearnog sporazuma s Iranom. U međuvremenu, iranske snage u Siriji su ispalile nekoliko raketa na izraelske snage na Golanskoj visoravni, na pomolu je novi bliskoistočni sukob, a onaj koji je nekako najmanje važan u svetskim medijima, valjda zato što je najdugotrajniji, nastavlja da odnosi živote. Reč je, naravno, o ratu Izraela i Palestine. Upravo je Tramp otkotrljao klupko decenijama jedva sprovođenih diplomatskih napora kada je u januaru žovijalno, kao povišicu da daje, proglasio da će, Vašingtona što se tiče, Jerusalim biti glavni grad Izraela. Izrael je potom preselio američku ambasadu u taj grad iz Tel Aviva, a Palestinci u istočnom delu Jerusalima, koji vide kao buduću prestonicu svoje države u nastajanju, protestovali su zbog ove odluke punih šest nedelja. Možda je preveliko dopuštanje cinizmu da poverujemo da je Izrael odlučio da premeštenu ambasadu otvori baš 14. maja, kada je protiv demonstranata koristio bojevu municiju, ubivši najmanje 58 ljudi i ranivši oko 3.000, što ovaj incident čini najkrvavijim od 2014. godine. Naime, Palestinci 15. maj nazivaju „nakba“, ili „katastrofa“, u sećanje na početak masovnog proterivanja njihovih sunarodnika kako bi se 1948. stvorilo mesto za Izrael. Protesti i sukobi su se nastavili, ali manjim intenzitetom. I, dok jedni slave Trampa, drugi u opsadnom stanju sahranjuju svoje mrtve.