Na početku behu braća

Daleko od svog negdašnjeg sna da bude konzul u Šangaju, Siniša Mali „kažnjen je“ za to što sporne lične poslove nije čuvao bolje od očiju javnosti - još jednim, četvrtim po redu, mestom u vrhu republičke vlasti. Za razliku od prethodnih uloga koje je imao kao pomoćnik ministra za privatizaciju u Ministarstvu za privredu i privatizaciju 2001, savetnik predsednika Tadića, pa savetnik za finansije i privredu prvog potpredsednika vlade Vučića, sledeća uloga koja će mu biti ponuđena nije više samo jedna od sporednih - nego glavna sporedna. Predsednica Vlade Ana Brnabić najavila je da će na mesto Dušana Vujovića, koji je podneo ostavku na to mesto, nezvanično očigledno nespreman da stručnost ustupi političkom kompromisu, predložiti Sinišu Malog. Pošto ne krije da odluku nije donela sama i već je jasno da će natpolovična većina u Narodnoj skupštini podržati tu odluku, Malom se smeši ostvarenje još jednog sna. Upravljanje novcem svih. Ministrom finansija Mali će postati na isti način na koji se uvukao na mesto gradonačelnika. Polutajno, tobož privremeno, prelazno do konačnog rešenja. Ne čak ni u paketu rekonstrukcije, nego tako da je pretekne. Drugačije i nije bilo moguće, jer je osim titula kojima voli da se pohvali „doktor, MBA, CFA“ nosilac i najvećeg broja afera u „novijoj srpskoj istoriji“ koje mahom nisu dobile epiloge na sudu. Neki put bi oštećeni, poput njegove supruge koja ga je optužila i za nasilje u porodici i finansijske malverzacije, odustajali, neki put bi tužilaštvo ostajalo nemo onoliko dugo koliko je politici potrebno, a ponekad bi se i akademska zajednica pokazala lenjom toliko da godinama, na naučnim temeljima, ne uspeva da preispita verodostojnost jednog doktorata. I tako redom - u aferama Malog, sem javnosti, tradicionalno se ispostavi da jednostavno nema zainteresovanih strana. Politički put Siniše Malog, za mrvicu utehe, ujedno je dokaz da sud javnosti nije nevažan. Možda se Mali nije našao na sudu svaki put kad je trebalo, možda nije imao časti da se ne prihvati javnih funkcija kad ga već javnost ne želi, ali barem je morao da se krije iza tuđih autoriteta i zaobilazi procedure, pa ako ćemo pravo i izborni sistem, svaki put kad ga je Vučić predodredio za neko mesto. Čak ni čovek sa natpolovičnom podrškom građana, ni stranka sa rekordno visokim rejtingom u višestranačkom sistemu Srbije - nisu imali luksuz da rizikuju otvoreno kandidovanje Malog ni za jednu od funkcija koje je do sada imao. Tako je čovek, po kvalitetu koji mu kompanjoni pripisuju, a naročito po nivou odgovornosti koji potom dobije, izuzetno visoko pozicioniran ostao u večitom političkom protivrečju - da bude neupotrebljiv, ako ne štetan, kad se bije boj na izborima. Predodređen je bio za rukovođenje Privremenom upravom Beograda nakon smene dotadašnjeg gradonačelnika Dragana Đilasa. Tadašnji prvi potpredsednik Vlade, u stvari i onda najmoćniji čovek u državi, najavio je angažman Malog kao njegovu, budući da je reč o stručnjaku nezainteresovanom za politiku, veliku žrtvu za grad, na svega nekoliko meseci, do izbora na kojima on neće biti kandidat za gradonačelnika niti na listi SNS. A ipak je bio kandidat za odbornika, koga je već u to vreme, 2012-2013, pratio glas privatizacionog operativca. I to takvog da je već sa 23 godine postao deo tima Danka Đunića i sredinom devedesetih radio u Dilojt end Tuš za Centralnu Evropu, u Pragu i Beogradu. Pre toga je u SAD, gde završava master, nakon što je osnovne studije završio kao student generacije Ekonomskog fakulteta u Beogradu, radio i u Kredi Svisu. U vladi Zorana Đinđića postaje pomoćnik u Ministarstvu za privredu i privatizaciju, a njegov tadašnji šef Aleksandar Vlahović baš ovih dana ga je pohvalio nesmanjenim optimizmom. Vlahović je kazao da je njegovo znanje iz oblasti poslovnih finansija nesporno, a da je kao gradonačelnik verovatno dobio i neophodno znanje iz oblasti javnih finansija, te da ga to „kvalifikuje za mesto ministra finansija“. Mali je bio direktor Centra za tendere Agencije za privatizaciju u vreme kada su prodate šećerane, fabrike duvana Niš i Vranje, cementare i između ostalih Beopetrol, kod čijeg novog vlasnika - Lukoila je jedan od direktora postao po odlasku iz Agencije. Savet za borbu protiv korupcije kasnije je tvrdio da je prodajom Beopetrola država oštećena za sto miliona evra, a Malom se pripisivala i malverzacija preko sopstvene firme Oli konsaltinga koju je osnovao 2005. Između dve vlasti kojima se priklonio sarađivao je sa nekim od najpoznatijih imena iz poslovnih krugova u Srbiji, poput Petra Matića, bio je direktor NCA Investment grupe, angažovan u kompaniji Božidara Đelića Altis Kapital Faunder i Inter-Kopu Radeta Nikolića. Upravljačka prava nad firmom prebacuje na Igora Isailovića (čija uloga dobija na „težini“ tek u aferi Marija Mali) da bi preuzeo pravo da upravlja Beogradom. U tom trenutku još je član UO Komercijalne banke i Kliničkog centra Srbije, a od tad do danas, prema evidenciji Agencije za borbu protiv korupcije, prima mesečno samo naknadu za gradsku funkciju u iznosu od oko 107.000 dinara. Ima petosoban stan, garažu i štednju. Kao jednom od Vučićevih najbližih saradnika bili su mu povereni još neki važni odbori, ali i čitavi poslovi poput pregovora između Jata i Etihada i šire. Odnosi sa UAE „krunisani“ su projektom Beograd na vodi, jednog od njemu najvažnijih kada je 2014. i zvanično postao gradonačelnik. O uspešnosti njegovog mandata čiji su osnovni ciljevi, kako je sam tvrdio, bili, osim Beograda na vodi, i uspešan budžet, stanica Prokop, nova autobuska stanica, nova linija BG voza, izgradnja četiri podzemne garaže, projekat metroa, uređenje vinčanske deponije - prosuđuju Beograđani kojima je u amanet, udružen sa sistemom, ostavio i nekoliko istorijskih misterija - ko je srušio objekte u Hercegovačkoj ulici, da li je uistinu kao direktor ofšor kompanije sa Devičanskih ostrva učestvovao u kupovini 24 stana na bugarskom primorju; da li je njegova porodica ilegalno prisvojila 10 hektara državnog zemljišta i činila druge nepotizme nad državnom imovinom; da li je prikrivao imovinu, poreklo 95.000 evra i učestvovao u drugim sumnjivim poslovima za koje ga je optužila i njegova bivša supruga pokušavajući da se izbori za fer suđenje u vezi sa starateljstvom nad njihovo troje dece (čija školarina, za kontekst važna je informacija, a po gradonačelnikovom svedočenju, košta 60.000 evra godišnje i još jedna je od Sinišinih tema kojima se institucije navodno bave, ali unedogled). Deo grada, Savamala, pretvorio se tako u simbol ere Siniše Malog. Ni rekonstrukcije grada ni sređivanje fasada ni javne finansije. I ma koliko se i Vučić lično upinjao da pohvali Malog za rezultate u drugim oblastima - pravno i fizičko nasilje u noći lokalnih izbora, zataškavanje slučaja i ignorisanje građanskih zahteva tokom protesta - nije odbranila ni presuda dežurnom policajcu koji je priznao nesavesnost u postupanju. Konačno, ni osporavanje njegovog doktorata s tezom „Povećanje vrednosti kompanija kroz restrukturiranje“ (branio je na FON-u, 2013) čiju su neautentičnost javno dokazivali brojni predstavnici naučne zajednice - nego, na koncu, preveliki broj afera primorao je Vučića ne samo na do tada najžešće rasprave sa novinarima, nego i da još jednom, 2017, obeća i obmane javnost: „Siniša Mali neće više biti gradonačelnik Beograda ne zato što nije dobro radio i ne zato što SNS više nema većinu u Skupštini grada, nego zbog sveopšte kampanje koja se vodi protiv njega“, kazao je maja prošle godine predsednik Vlade. Tada je precizirao da će Mali otići mnogo pre izbora, već tokom letnjih meseci. Ne ovog, nego prošlog leta. Izbori su se održali tek u martu 2018, a po njihovim rezultatima još nije formirana nova gradska vlast, niti je stari gradonačelnik, u međuvremenu, bilo kuda otišao. Vučić je tada priznao da je tužan zbog odlaska Malog, jer je on smanjio deficit, doveo kranove u Beograd, povećao broj turista i hotela. Kad se dosetio Ministarstva finansija, verovatno se i tuge oslobodio. Ali, avaj, zašto bi Vučiću toliko bio važan samo jedan od vernih saradnika, koji ga je, pri tome, stavio u najviše neprijatnih situacija? Barem dva puta morao je da najavi ili obeća povlačenje Malog da bi ponovo dobio moć da ga imenuje. Drugi put, nakon svedočenja Marije Mali medijima, kada ga je u odbranu uporedio sa Brankom Pešićem, a nakon svih optužbi (između ostalog i za podmićivanje advokata, veštaka i sudija u borbi za starateljstvo) nespretnu odbranu od pretpostavke da je Mali bio nasilan prema Mariji upamtile su organizacije žena, a sigurno i poneki nasilnik: „Tuci koga ti hoćeš u svojoj kući“, poručio je predsednik. Morao je da prizna da iza rušenja u Savamali stoje „najviši organi gradske vlasti“, da ih nazove kompletnim idiotima, ali je izgleda morao i da ih nagradi novim mandatima. Morao je bezmalo da ga skriva u predizbornim kampanjama dok ne osvoji vlast. Pa i u poslednjoj - nakon koje su mnogi očekivali još jednu obmanu i novi mandat Malog, ali samo retki u Ministarstvu finansija. Iznenađeni su, ipak, ostali samo oni koji još uvek veruju u gradonačelnikov dugogodišnji kredo - samo posao, politika me ne zanima. Zašto bi, međutim, jedan prema politici i funkcijama ravnodušan lik bio meta „sveobuhvatne kampanje“, čak i sopstvene žene, nikada policije i tužilaštva, a uvek samo zlih novinara? Samo zato što i tako ravnodušan uzima tuđe funkcije? Na početku behu braća. „Stvar je u tome što su Vučićev brat Andrej i moj mlađi brat Predrag najbolji prijatelji“, objasnio je Mali otkud on u državnim poslovima. „I ja sam uvek njima pomagao. Andrej je, inače, siva Aleksandrova eminencija u SNS, koji se nigde u javnosti ne pojavljuje“, izlanuo se. „U decembru 2012. Aleksandar je rekao da bi bilo dobro da radimo zajedno u Vladi. I to je bila Andrejeva ideja.“ Navodna porodična povezanost Vučića i Malih nije isključena, što uostalom svedoči sukob mlađe braće sa žandarmerijom na Paradi ponosa 2016. Ali ta povezanost je za racionalnog političara, kakav je Vučić, svakako nedovoljna da uprkos reputaciji koja u stopu prati Malog, za svaki ga gaf nagradi novom, preciznijom i barem jednako važnom funkcijom. U početku skriven iza drugih političara, Mali se želeo predstaviti ekspertom, stručnjakom, čovekom staloženog i pristojnog ponašanja koje ga razlikuje od sveta politike. Akademske ambicije koštale su ga reputacije, a i za uglađenost se brzo pročulo da je lažirana. Kako zna biti ćutljiv i poslušan pred silom, tako je, po potrebi, prizeman i goropadan u kritici podređenih. Po definiciji, autoritarna ličnost koja će robotskom preciznošću isterivati naum, pa ko zna, možda istera i neki pošten suficit. Doslovno pošten, a ne na računima svojih poslovnih saradnika. Iako se nije zanimao za politiku, nego samo za menadžerisanje, učlanio se u SNS, odomaćio i saživeo sa unutrašnjim borbama u kojima je sad aktivan. Za svog četvorogodišnjeg mandata uspeo je da stvori dva nova protivnika SNS-u u glavnom gradu - Inicijativu „Ne davimo Beograd“ i Aleksandra Šapića. Strah od tih iako rastućih elemenata, ipak je trica u odnosu na osobine koje Malog preporučuju za ministra. Ne slučajno finansija. Nema boljeg opisa tih vrlina od onog koji je Mali sam dao: „S Aleksandrom nema greške. Ja dobijem zadatak i onda to guram na sve strane. Čak i kad nešto nije u redu, ja mu kažem: guram, ne brini se, biće okej. Mislim da je to pravi pristup - kako se Aleksandar ne bi suviše opterećivao detaljima i kako bi se nesmetano mogao baviti onim poslovima u kojima je on najbolji“, kazao je tada još svež gradonačelnik u intervjuu jednom hrvatskom novinaru. Imidž stručnjaka koji ne mari za funkcije (i sam je ravnodušno najavio svoj odlazak s proleća prošle godine i povratak privatnom poslu) nebitan je, kao uostalom i blistavost studentskih dana, pred moralnim nazorom čoveka koji je nakon svih osuda javnosti odlučio da ostane u javnom poslu i to na najvažnijim mestima. Ne samo da se Mali ne osvrće da građanima pruži odgovore o zakonitosti svog poslovanja i ne libi da iz budžeta koji pune oni kojima duguje odgovore prima platu - nego ne odbija ni da upravlja svim javnim finansijama. To je moral u suprotnosti sa slikom gradonačelnika koji na prvu sednicu Skupštine grada dolazi peške, trči svaki maraton, druži se sa penzionerima, ukida nelegalna poskupljenja vrtića i vraća ih na staru cenu… Ali njegov stil rada u privatizacionim tokovima u Srbiji temelj je njegove podobnosti da u Vladi menadžerke tehnokratske provenijencije Ane Brnabić, uz njenu saglasnost, po naređenju njihovog šefa, sprovodi zadato, ma šta to bilo, bez skrupula, empatije i uzdržanosti. Bez ličnih političkih ambicija. I ključno, bez velike filozofije. A odnos budućeg ministra prema činu filozofskog promišljanja proizlazi iz njegove disertacije. Takva vlada baš je onakva kakvom bi je Milton Fridman mogao poželeti. Za Srbiju, naravno. Ne i za Ameriku. Jer je, kao i teorijske preteče te ekonomske ideje i osnivač „čikaške škole“, čiji su bukvalni sledbenici bili srpski savremeni ministri, koncept razvijao uz podrazumevanu dobrobit nacionalne, a na štetu „kolonizovanih“ ekonomija. Vučić je tu lekciju naučio iz drugačijih udžbenika, a veliki srpski tranzicioni umovi, koji Fridmana nisu prozreli, idealna su mu mašina do ostvarenja sad već neminovnog cilja. Jer ministar poput Malog nije potreban samo Vučiću. Nego i Vučićevim belosvetskim Vučićima. Biografski podaci odlazećeg gradonačelnika ne osporavaju njegovu kompetentnost da bude ministar finansija u skladu sa čikaškim načelima, koje je ova vlada izabrala da joj budu vodilje, ali reputacija operativca koji je spreman na sve, pa i na nedela iz afera koje mu se pripisuju, čini Malog funkcionerom koji, s razlogom, nikada ne ulazi na prednja vrata. A ipak završi u najvažnijim kabinetima.