Malo nas deli od sveta iz serije Crno ogledalo

Danas se mediji ponajčešće sagledavaju kao dobar sluga i prilično gadan gospodar, naročito otkako se promenom tehnološke paradigme u plasiranju medijskog sadržaja pojavilo dvadesetčetvoročasovno izveštavanje i mogućnost učestvovanja u deljenju i komentarisanju vesti. Televizor je vazda uključen, kratkotrajni gubitak bežičnog interneta dovoljan je za napad panike, a uvek ima neki naslov koji naprosto zove na polemiku na društvenim mrežama. Publika često da paru da uđe u to vrzino kolo, a potom zaboravi da iz njega može da izađe, zbog čega se preopterećenje informacijama neretko izrodi u paralisanost. Da li je i takav razvoj događaja deo onoga što naš sagovornik naziva „kulturnim ratom“, naslanjajući se na svog profesora, velikog kulturologa Stjuarta Hola, ili je naprosto reč o neminovnom prilagođavanju publike na inovacije u medijima? Naposletku, živimo li u najlošijem od svih vremena, ili smo samo u to uvereni jer tu tvrdnju prečesto čujemo iz novinarskih usta? Dejvid Morli, profesor komunikacija na Goldsmits koledžu pri londonskom univerzitetu, jedan je od prvih stručnjaka koji se još sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka zainteresovao za odnos između medija i publike, a njegova akademska delatnost vremenom se proširila i na pitanja identiteta u globalizovanom svetu. Uveren je da živimo u svetu višestrukih „kulturnih ratova“ i da mediji u tome igraju važnu ulogu. Ipak, podseća on, svet je uvek bio pomalo užasan, ali i s dovoljno prostora za popravak. Korene tendencioznog izveštavanja na globalnom nivou – pa i onog u Srbiji – primećuje još u delanju Margaret Tačer. „Početkom osamdesetih, troje dece nekadašnjih imigranata je u Birmingemu nekoga opljačkalo. Naizgled nevažan događaj lokalnog karaktera. Mediji su za opis tog događaja prvi put uvezli američki pojam, mugging, koji je imao rasni kontekst. Incident se, dakle, nije tumačio kao posledica drastičnog osiromašenja u bivšem industrijskom centru koji se našao na rubu propasti, već se tumačio kao prevashodno rasni problem. Ta uređivačka odluka je zbunila Stjuarta Hola. Uvideo je da je Margaret Tačer prva shvatila da svaki način borbe za novi oblik politike mora da potekne iz borbe za novo shvatanje kulture kao zbira pretpostavki o zajednici. Pozivajući se na viktorijanske vrednosti, suprotstavila je pojam individualizma pojmu društva, koje je doživljavala kao posledicu prokazanih liberalnih šezdesetih. Hol je shvatio da je Tačerova našla ključ kojim će otključati nezadovoljstvo i bojazni radničke klase i dalje naviknute na sve privilegije imperije i potom njima manipulisati. U diskurs je uvela sebičnost, a prostor za empatiju je napadala apologijom rasizma, čiji je deo bio i izveštavanje o pljačkanju u Birmingemu. Britanski prostor je, rekla je ona, postao „močvaran“. Za močvare vezujemo prljavštinu, smrad, zaraze, insekte... a insekti su bili ti klinci iz Birmingema. Postali su ono Drugo, ugrožavajuće, nepozvano. Tačerova je u politiku uvela nešto nečuveno – zlonamernost, koja je ostala do danas“, kaže on za NIN. Jesu li mediji uistinu toliko opasni koliko političari i moralisti tvrde? Koji su najveći previdi publike u tumačenju funkcionisanja medija? Glavni je, rekao bih, kratkovidost publike. Mi i dalje živimo u posledicama toga što je Margaret Tačer pre skoro četiri decenije potenciranjem individualizma de fakto razbila posleratni konsenzus o tome da je društvo zajednica svih građana. Trenutni lider laburista DŽeremi Korbin je, recimo, u diskurs vratio solidarnost i saosećajnost i siguran sam da će ti pojmovi obeležiti decenije pred nama, iako možda trenutno ne izgleda tako. O njima se odjednom sme raspravljati. Danas se ne morate izjašnjavati kao antirasista da biste mislili da crnac vredi isto koliko i belac. Devojke ne moraju za sebe da govore da su feministkinje da bi se branile protiv omalovažavanja. Kultura kriomice postaje ono što zovemo zdravim razumom i zato je neophodno promovisati svoje vrednosti, čak i kad se čini da to nema trenutni efekat. Mesta za apatiju ima samo ako očekujete promene preko noći, što nikad nije bivalo. Odmah potom sledi još jedna ogromna glupost – uverenje da su mediji kao injekcija koja vam pod kožu mimo vašeg znanja ubaci stavove i uverenja. Kad gledate televiziju, vi vidite dvodimenzionalni prikaz nekog dešavanja, kad čitate novine, susrećete se sa gomilom slova. Već na tom nivou osnovnog dekodiranja onoga što je pred vama odvija se komunikacija s medijskim sadržajem koja se može na kraju završiti saglasnošću, polemikom ili odbacivanjem. Publika, dakle, nije pasivna. To nipošto ne znači da mediji nisu moćni u oblikovanju javnog mnjenja, to samo znači da i publika i mediji moraju da bolje razumeju kako ta moć funkcioniše. Za početak, ako vam ja kao izvor informacija ponavljam istu vest ceo dan, do ponoći ćete vrlo verovatno razmišljati samo o toj vesti. Ako uz mene odaberete još jedan izvor, šansa da vam se u glavi izrodi dijalog postaje mnogo veća. Ne treba zapostaviti i očekivanja publike. Kao tinejdžeru u predgrađu Birmingema, bilo mi je jezivo dosadno i samo sam razmišljao kako da što više vremena provedem van kuće dok ne upišem fakultet. Međutim, tad je s radom počeo Bi-Bi-Si 2 na kojem su puštali strane filmove. I odjednom, zavoleo sam tog nekog Antonionija, a nisam znao ni jezik, ni okolnosti u Italiji, ali mi je otvorio svet. Sadržaj je moćan, ali je moćna i publika. Ako traži nešto novo, drugačije, nešto što će je razdrmati ili potaći na razmišljanje, neophodno je da to i ponudite i potom utvrdite komunikaciju s njom, poštovanjem poverenja. Ipak, digitalni mediji su drastično ubrzali protok vremena i informacija i nema se uvek vremena za adekvatnu obradu primljenog sadržaja. Da li se „efekat injekcije“ vraća na mala vrata? Veći protok informacija je, s druge strane, omogućio nešto što je ranije bilo nezamislivo – da kao deo publike učestvujete u analizama, polemikama, svađama, pa i plasiranju informacija. Znate, svaka promena tehnološke paradigme u medijima je stvarala moralnu paniku. Kad su braća Limijer u Parizu napravila otvorenu projekciju filma na kojem se lokomotiva kreće niz šine ka publici, ljudi u sali su počeli da skaču iz stolica od straha da će ih pregaziti voz. Kad su se pojavile video-igre, mnogi moralizatori su verovali da će im deca postati psihotična. Za pedeset godina će mlade generacije o pametnim telefonima misliti kao o simpatičnom, prevaziđenom zaostatku iz prošlih vremena. Mislim da nam danas treba, kako je rekao jedan švedski sociolog, „malo neuzbudljivog opreza“. Tad ljudi najviše primećuju. Shodno tome, mene ne plaši to da li će internet deci iskvariti mozak – neće, jer ako nudi više opasnosti, nudi i više mogućnosti, a mediji su samo deo društvenog pejzaža – već u kakve će ljude izrasti ako formativna iskustva proživljavaju pred istim ekranom, u ista četiri zida svoje sobe. Zanima me i kakav će to uticaj imati na arhitekturu enterijera. Recimo, trpezarije povezane s dnevnim sobama su postale uobičajene tek kada su i televizori postali uobičajeni u domaćinstvima i kada su domaćice, koje obavljaju većinu snabdevanja, kuvanja, spremanja i raspremanja – dakle, stalno su na nogama – postale glavna ciljna publika reklama. Šta mislite o rijaliti programima? S jedne strane se vitla strahom od zaglupljivanja i pasiviziranja, s druge se tvrdi da su napadi na te programe zapravo napadi na njihovu publiku i da predstavljaju jedan od vidova rata protiv siromašnih i manje obrazovanih. Kao i svaki drugi medijski format, može biti zloupotrebljen, a s njim možete uraditi i ono što je uradio pokojni nemački umetnik Kristof Šlingensif. On je u Beču postavio neke montažne kontejnere i u njih je na nedelju dana uselio migrante koji su bili pod stalnom prismotrom kamera. Publika je svake večeri glasala koga će da izbaci, a pobednik bi dobio austrijsko državljanstvo. Pokrenuo je nezapamćenu debatu o problemima izbeglica, njihovom tretmanu, ali je implicitno komentarisao i fascinaciju tuđom nesrećom, naročito kad nam je pred očima. Ja rijalitije ne gledam, ali moja deca su ih kao tinejdžeri gledala. Na pitanje zašto, odgovorili su da tako ostaju u toku s društvom. Niko ne konzumira medije da bi bio informisan zbog vrline, već da bi ostao u istom referentnom okviru s društvom. Zanimljivo je da moja deca i njihovi vršnjaci nisu zbog rijalitija postali gluplji – štaviše, kroz razgovore su se doticali mnogih važnih tema i formirali. Ne kroz rijalitije, već kroz razgovore koji su nastajali u istom referentnom sistemu. Da li je moguće biti informisan, angažovan građanin i ne biti deo društva spektakla? Ako hoćemo da razumemo sadašnjost, da oblikujemo budućnost, moramo da znamo šta se dešavalo u prošlosti. Uvek istovremeno živimo u drugačijim temporalnostima – koristimo čekić i ekser, koji su paleolitski izumi, ali koristimo i bežične bušilice. Na fakultetu predavanja počinjem tvrdnjom da živimo u vremenu predstava i da je predstava neke stvari postala važnija od stvari po sebi. Studenti pomisle da pričam o Bodrijaru, a zapravo je to Fojerbahov opis Nemačke iz 1843. godine. Plašim se da savremeno osećanje urgentnosti – biti u toku, što pre, uvek – češće parališe ljude no što ih osposobi. Biti informisan je možda bio deo identiteta građanske klase dok ste dnevno imali dva dnevnika. Danas uvek negde imate neku emisiju. Moja majka je zagazila u devedesete, živi sama i televizor joj je ponekada jedino društvo. Ako nju pitate, svet je pun pljačkanja, ubica, terorista i pedofila, jer ona živi u tom referentnom sistemu. Što je informisanija, to je zastrašenija i uverenija da svet razume bolje, zato što je informisanje stvar selekcije. Dakle, moguće je, ali uz veliku disciplinu. Čovek koji odluči šta će da prati vrlo verovatno će biti i angažovaniji. Da li je manjak informisanosti veća opasnost od izostanka građanskog angažmana? Da li su mediji danas više demokratični nego što su bili ranije? Najveća opasnost po društvo je uverenje da svi možemo misliti isto i da je demokratija nešto drugo do večna polemika o raznim stvarima, a za taj proces su neophodna oba elementa. Iluzija je da ćemo u nekom trenutku doći do razvitka u kojem ćemo svi delati ka istom cilju. Danas ima više izvora i platformi, ali tako je bilo sa svakim tehnološkim probojem. Znate, rani radio-programi su doslovno bili gomila mladih ljudi s aparatima, oduševljeni što mogu jedni druge da slušaju. S vremenom se to centralizovalo, pa i monopolizovalo. Plaši me što se i digitalne platforme centralizuju. Ako se gotovo svi komunikacioni tokovi susreću na Fejsbuku, slučaj Kembridž analitike je neminovan. Da li su mediji danas alatka nadziranja i kažnjavanja? Nadziranja svakako, kažnjavanja – sumnjam, ali i to je posledica prirodnog procesa. Živimo u panoptikonu gde svako vidi svakoga. Za sada se nadziranje uglavnom vrši zarad ekonomske dobrobiti – gleda se ko šta kupuje i razgleda, šta su čija interesovanja, takve stvari – ali u suštini nas malo deli od političke represije i udara na privatnost. Ako hoćete, od sveta iz serije Crno ogledalo.