Umivanje homofobičnog lica Vlade

Teško da je neko bolje od Dragana Markovića Palme definisao problem sa kojim se trenutno suočava aktuelna vlast: „Mi smo patrijarhalan narod i ja ne mogu da objasnim deci šta znači kada se dva muškarca na ulici grle i ljube.“ Na prvi pogled ništa strašno, mnogi roditelji ne umeju deci da objasne ni teoriju relativiteta, a poneki čak ni padeže. Međutim, za razliku od Palme i svih ostalih Palmi, oni nisu tražili da se teorija relativiteta ili padeži ukinu ili smeste „u četiri zida“, već su decu upisali u škole i kupili im udžbenike. E, pa nećemo udžbenike, graknulo je pola vlade. Ma ne da nećemo udžbenike, nećemo ni slikovnice neobavezujućeg karaktera, koje se izdaju i dostavljaju samo onima koji žele da ih čitaju, iako u Srbiji još uvek nije uveden zakon o cenzuri knjiga. Ili, kako je to precizirao na Tviteru ministar Nenad Popović: „U trenutku kada se kao država borimo na sve načine da podržimo rađanje, iz Hrvatske nam uvoze gej slikovnice! To pod hitno treba zaustaviti! Moramo da stanemo na put onima koji žele da nas ubede da je u redu da ’Roko ima dve mame, a Ana dvojicu tata.“ Da stanemo na put Hrvatskoj jer je ona ovih dana „neprijatelj broj jedan“ u narastajućem nacionalizmu? Da stanemo na put Evropi i evropskim vrednostima kojima „težimo“ jer je predsednik Srbije bio „glavni“ na paradi u Moskvi i jer je uvek rado viđen gost u zemljama poznatim po kršenju ljudskih prava? Da stanemo na put sopstvenom Ustavu, važećim zakonima i međunarodnim ugovorima koje smo potpisali? Ili da stanemo na put istini da zbilja postoji Roko sa dve mame, Ana sa dvojicom tata i deca koja žive u istopolnim zajednicama, čak i u Srbiji. I pritom žive veoma teško upravo zbog činjenice da o njihovom kvalitetu odrastanja odlučuju ljudi poput Popovića i svih ostalih koji su ga podržali u Vladi, uz opasku da „svako ima prava na svoje mišljenje“. Da li na osnovu postojećeg zakona diskriminacija može da bude „samo mišljenje“, za NIN objašnjava Ana Janković Jovanović iz Jukoma: „To nije samo zakonsko već i ustavno pitanje, jer naš Ustav propagira jednakost svih ljudi i zabranu diskriminacije po bilo kom osnovu. S druge strane kada govorimo o slobodi izražavanja, na šta su se oni pozivali, javne ličnosti moraju daleko više da vode računa o tome šta govore i kakvu poruku šalju, tako da smatram veoma spornim to što jedna država sebe smatra demokratskom i slobodnom, koja ima propise kakve ima (nisu savršeni, ali nisu ni loši) da se naši najviši zvaničnici tako ponašaju. I ovo je daleko ozbiljniji problem da bi za njega opravdanje bilo: pa eto ja sam samo na Tviteru napisao nešto.“ Podrška koju je Popoviću uputila Zorana Mihajlović donekle bi se mogla gledati i kroz njen lični animozitet prema premijerki, ali je i odraz njenog suštinskog stava. Svojevremeno je i sama izjavila: „Lično sam protiv istopolnih brakova jer sam drugačije vaspitana, ali i zato što sam majka. A glavni razlog je to što Srbija godišnje gubi manji grad zbog niskog priraštaja.“ Ali, kao osoba za koju je jasno da želi politički da preživi i kada aktuelna vlast padne, dodala je i da nema ništa protiv da se o gej brakovima razgovara. Međutim, dok je još na vlasti uglavnom homofobna vlada kojoj pripada, na opravdani bes Ane Brnabić („I gej ljudi imaju reproduktivne organe. I gej ljudima nikakav ministar i nikakva vlada ni na kakvom svetu ne može da odredi da li će da imaju ili da nemaju decu.”), uzvratila je dubokim razumevanjem za tvit. NJega je imala i ministarka Jadranka Joksimović koja je upitala da li su u Srbiji istopolni brakovi dozvoljeni i dodala: „Podržala sam LGBT zajednicu, primila transrodne osobe u svoj kabinet da razgovaramo o njihovim svakodnevnim problemima i potrebama, zaista smatram da meni niko ne može da spočita tu vrstu homofobije, ali smatram da u zakonima ove zemlje nije predviđeno usvajanje dece niti gej brak. Kada to dođe na dnevni red, ako dođe, debatovaćemo, do tada mislim da takve slikovnice nisu u skladu sa onim što je na kraju zakonski okvir ove zemlje.“ Dakle, debatovaćemo kada na dnevni red stignu „brakovi“, a ne sada kada su ta deca već rođena (još uvek nemamo zakon po kom vanbračnu decu bacamo u kontejnere) i žive među nama, a u kakvim uslovima najbolje se vidi iz istraživanja „Homoseksualne zajednice u Beogradu” sociološkinje sa Filozofskog fakulteta Marije Radoman. U njemu je jedna od majki iz istopolne zajednice rekla: „U osnovnoj školi koju pohađa moj sin, ne možemo da govorimo o tome da on ima dve majke. To jeste problem, i problem je ići na roditeljske sastanke i pričati sa razrednom. Jednom su za 8. mart dobili zadatak da nacrtaju majku i moj sin je nacrtao dve. Kada ga je drugar pitao ‘zašto ti crtaš dve mame?’ on je odgovorio samo ‘zaneo sam se’.“ Druga upozorava na još jedan problem: „Ako se tebi nešto desi, ko uzima naše dete! Ne mogu iz vrtića da ga uzmem, a kamoli da ga vodim na more, ako ti ne možeš!“ „Ne postoji nijedan zakon u Srbiji po kom pripadnici LGBT zajednice ne smeju da imaju decu, bez obzira na to da li su u braku ili ne, a posao države je da vidi kako da toj deci pruži najbolju moguću zaštitu. Kada govorimo o deci, govorimo o najboljim interesima za nju, a to je veoma teško u jednom ovakvom društvu koje je do te mere diskriminatorski raspoloženo. Pravdati loš položaj ove dece zabrinutošću za natalitet ili potrebom uvođenja gej brakova, prosto je suludo“, kaže Ana Janković Jovanović. Prva hrvatska slikovnica o istopolnim roditeljima ponuđena je da bi se upravo ove predrasude prevazišle i da bi došlo do, kako je objasnio jedan od autora, „jačanja socijalne integracije dece koja imaju istopolne roditelje, te promovisanja tolerancije i poštovanja različitosti“. Hrvatska ministarka prosvete Blaženka Divljak izjavila je da „nema nameru da se meša u lične odluke roditelja i njihove dece“, ali srpske vlasti nisu pokazale toliku širinu. NJeni predstavnici jednostavno ne shvataju da literatura ne može nikog da inficira iako su imali priliku lično da se uvere u to – postoji daleko šira i pristupačnija literatura o ljudskim pravima, pa ipak nije ni inficirala ni indoktrinirala većinu na vlasti. Nismo ni očekivali, imajući u vidu debatu iz 2013. u vezi sa udžbenicima Zdravstveno vaspitanje o reproduktivnom zdravlju na kojima se dvojica dečaka drže za ruke uz opis homoseksualizma kao „normalne i pozitivne varijacije ljudske seksualnosti“. Milenko Jovanov, tada DSS a danas jedan od udarnika SNS ideologije, objasnio je da „taj udžbenik na jasan način propagira homoseksualnost kao opredeljenje i da knjiga služi za indoktrinaciju dece“. Tri godine kasnije, na skupštinskoj sednici, Aleksandar Martinović je mahao udžbenikom i pokušavao da ga pročita u sopstvenoj interpretaciji (to promovišu Bojan Pajtić i Marinika Tepić da bi naškodili ženi koja ima četvoro dece) kada ga je diskretno zaustavljala Maja Gojković već antologijskom rečenicom „Ana je tu“. Tu vrstu diskrecije nije ispoljila kada se zbog govora mržnje upućenog premijerki obrušila na opozicione poslanike Boška Obradovića i Milana Lapčevića, demonstrirajući da čak i nehomofobičan naprednjak više voli svoje stranačke kolege od ljudskih prava. Povodom afere „slikovnica“, po mišljenju Marije Radoman ponovo su pokrenuta ista pitanja od „kako objasniti detetu“ do nataliteta. Za NIN kaže: „Izmišljeni argument da je istopolne parove i njihovu intimu teško objasniti deci svodi se na veštačko podizanje panike - ako neko ne želi da njegova deca odrastaju uz ’gej slikovnice’ to je želja jednog konzervativnog roditelja i nije nikako u skladu sa potrebama dece da budu informisana o raznolikosti porodica koje postoje oko njih. Deca, bilo da ih odgajaju heteroseksualni ili LGBT roditelji, veoma dobro razumeju razlike, mnogo bolje nego što im društvo servira. A s obzirom na to da homoseksualnost niti je bolest niti je kriminalizovana u Srbiji, dužnost sistema i škole jeste da im obezbedi adekvatne informacije i prikaz istopolne ljubavi. Sama slikovnica je i nastala na osnovu života realnih lezbijskih i gej parova i logično je da LGBT parovi kao i heteroseksualni imaju potrebu za kulturnim modelom/prikazima porodica koje njihova deca ne mogu videti u pretežno heteroseksualnom okruženju. Uostalom, nije utvrđeno da se homoseksualnost može preneti deci, a tek se ne može preneti putem slikovnica, tako da je panika koja dolazi od pojedinih političara više njihova neinformisanost.“ Neinformisanost je ipak preljubazna reč za ono što smo poslednjih godina imali prilike da čujemo od vladajuće koalicije. Navoditi šta je Palma sve rekao bilo bi i predugačko i mazohistički, ali bi se valjalo prisetiti sledeće izjave: „Ako treba u Evropu da nas vodi gej populacija, onda ostajem da čuvam ovce“, kao i slične koju je izgovorio Ivica Dačić: „Treba li da postanem gej da bi to bilo proevropski. Ravnopravni su sa ostalim građanima, ali nemojte da mi pričate da je to normalno kada nije.“ Obe izjave su izrečene pre nego što je Ana Brnabić postala premijerka i obojica su njen izbor podržala. I obojica su zbog svojih izjava sankcionisana, Palma pred sudom a Dačić od strane poverenice za ravnopravnost, nakon čega se javno izvinio. Izvinjenje je uputio i Bratislav Gašić, nakon odluke da su Ministarstvo odbrane i vojska diskriminisali transrodnu majorku Helenu u procesu penzionisanja, ali Aleksandar Martinović to nije uradio. „Iako LGBT osobe treba da imaju sva zakonom predviđena prava, kao otac ne mogu da razumem potrebu za javnim prikazivanjem drugačije seksualne orijentacije na Paradi ponosa“, rekao je i dodao da „ono što ne zabranjuje zakon, zabranjuje stid“. Zbog toga je od više nevladinih organizacija protiv njega podneta prijava poverenici, a on se pozvao na imunitet, što je možda još sramnije od onoga što je izjavio. Na taj način je postupak morao da bude obustavljen, a Martinović je nastavio da tvrdi kako je bio u pravu i kako je iznosio svoje mišljenje. Homofobija Vučića bi se teško mogla vezati za njegove izjave. Mada o Prajdu nije imao baš laskave komentare („da sam imao vremena išao bih na svadbu sina Bate Gašića, koji je okupio četiri ili pet puta više svatova nego što je bilo na šetnji“) ipak nisu bili uvredljiviji od onih koje izgovara ocenjujući svaki skup koji nije bio organizovan njemu u slavu. Ona bi se pre mogla osetiti u izboru ljudi kojima se okružuje i u činjenici da je godinama na mestu premijera izbegavao Model zakona o registrovanim istopolnim zajednicama, koji su izradile organizacije civilnog društva još 2012. I koji će do kraja ove godine, po mišljenju Marije Radoman, morati da bude tema, zbog čega je i ne čudi što se već sada u javnosti, u redovima naprednjaka i u samoj vladi, pojavljuju negativni glasovi i stvara nepotrebna afera. „Ali odgovor premijerke Brnabić na ovakve napade iz Vlade je možda njeno prvo glasno protivljenje homofobiji, ali i nešto što je očekivano i odgovorno na takvoj poziciji, bez obzira na njenu seksualnu orijentaciju“, kaže ona. Možda je prvo, možda je i očekivano, ali je ipak nedovoljno. Ana Brnabić je imala obavezu da istog trenutka iz Vlade izbaci Popovića ili, da ukoliko na to nije spremna, inicira promenu zakona po kojoj homofobija neće biti zabranjena ili bar neće biti zabranjena za članove njenog kabineta. Umesto toga ona je ponudila ostavku i odustala od nje nakon što ju je Vučić potapšao po ramenu i rekao da je podržava. Podržava u tome što se zalaže za prava na seksualno opredeljenje ili podržava u tome što će nastaviti da samo svojim pukim prisustvom pristaje da malo umiva homofobično lice Vlade? Biće da je i njoj samoj jasan odgovor, ali zato nikom drugom nije jasno zbog čega se trudi da opravda status „fikusa“ čak i kada je na svom terenu i pri svom, u ovoj državi, hrabrom uverenju.