Svet će ponovo sazidati Aušvic

Lorenco Perone je u Aušvicu pomogao Primu Leviju da preživi. Naoko na slobodi, Perone je postao alkoholičar i umro od tuberkuloze 1952. Levi se ubio 1987, na vrhuncu slave pisca i slave preživelog, četrdeset dve godine nakon što je izbavljen. Neki blaženo naivni ljudi i danas misle da je pad Prima Levija sa trećeg sprata bio nesrećan slučaj. „Razbolevanje od difterije u takvom stanju bilo je svakako pouzdanija smrt nego skok s trećeg sprata“, najavio je, objasnio je Levi u knjizi Zar je to čovek decenijama pre konačnog pada. Zar ti, blaženi, zaista misle da je iz Aušvica moguće izaći? Izlaz iz lagera ne postoji ni za naslednike; ni za Rajnera Hesa, unuka Rudolfa Hesa, osnivača, prvog komandanta i najpoznatijeg imena Aušvica, ni za mene, unuka Cirile Bratić, u Aušvicu poznatije kao 81 956. Podsetili smo se toga vrlo brzo nakon što nas je jednog drugom predstavio Aleksandar Reljić, autor izvrsnog filma Enkel, svežeg dokumentarca o unuku Rajneru, ili o svim unucima. Rajner je žovijalan, a ja želim povod da ga udarim. Iako sam prvi koji će reći da ni za šta nije kriv, iako je prvo što sam Rajneru rekao bilo da ga ni za šta ne krivim, jer je, zaboga, Rudolf obešen osamnaest godina pre njegovog rođenja, tražim povod da povredim čoveka baš zato što je žovijalan, zato što je elegantan i zato što pije pivo. Mrzim ga, apsurdno ali autentično, zato što ne ispašta dedine grehe na kolenima i u ritama, gladan i žedan. To je mastilo logoraških tetovaža i esesovskih runa razliveno u našoj krvi, to je civilizacija lagera koja i nama, trećom generacijom, upravlja kao marionetama. Nemamo pojma ni Rajner ni ja kako se iz tih užadi ispetljava, ali znamo da od njih treba da ispredemo neku priču. Samo priče mogu da daju smisao našoj apsurdnosti. „Poput ostale dece Hesovih, nisam znao ništa, samo sam od malih nogu osećao da se u toj familiji nešto dogodilo. Prvi čudan slučaj zbio se kada me je porodica školskog druga pozvala na gozbu povodom Pashe. Došao sam kući, pitao oca da li smem da idem, a on mi je razbio nos i zaključao me. Sledećeg jutra na dvorišnoj ogradi bila je poruka ’Jevreji ovde nisu dobrodošli’. Kada imaš devet ili deset godina, to ne shvataš.” Prvi čudan slučaj koga se ja sećam bio je paničan strah od zastave sa kukastim krstom u Vojnom muzeju na Kalemegdanu. Imao sam šest ili sedam – ili devet ili deset godina – i reagovao sam na nju kao na klupko zmija otrovnica. Nešto se moralo dogoditi i ranije, nešto zbog čega sam docnije stekao naviku da, kada baka uđe u dnevnu sobu, brzo menjam program ako po ekranu marširaju vojnici pod tom zastavom. „Otišao sam u internat, a tamo je baštu uređivao čovek koji je bio baštovan i u Rudolfovoj vili u Aušvicu. Jedne noći sam sa dečacima iz moje sobe provalio u kuhinju, ukrali smo vino za žurku; dečački nestašluk. Uhvatili su nas i kaznili time što ćemo pomagati baštovanu. Sekretarica mu je poslala spisak delinkvenata, i odmah je prepoznao moje prezime. Pitao je kako mi se zove otac, i kada mu je sekretarica rekla ’Hans-Jirgen’, bilo mu je jasno – vreme je za osvetu. Umesto dve nedelje, moje ropstvo je trajalo tri meseca. Tukao me je.” Zlostavljajući Rajnera teškim radom, tukući ga i držeći ga u „ropstvu“ na neodređeno vreme, baštovan je inscenirao parodiju Aušvica, dokazujući time još jednom da je svaka osveta farsa, pogotovo kada kasni četvrt veka. „Jedan moj nastavnik je to sredio i pitao me da li želim da me povede na mesto gde ću naučiti malo više o svojoj porodici, o svom nasleđu. Nisam imao pojma šta je to koncentracioni logor. Otputovali smo u Dahau.“ KL Dahau bio je početna tačka esesovske karijere Rudolfa Hesa, potonjeg ubice milion i sto do milion i petsto hiljada ljudi u KL Aušvic-Birkenau. To je pisalo i na zidu, i prilično zbunilo dvanaestogodišnjeg Rajnera. „Čim smo se vratili, pozvao sam oca. Od njega sam čuo ’Zaboga, to je štamparska greška’“. Štamparska greška neobjašnjiva ćirilicom omogućila je Rajnerovom ocu da jednog Rudolfa Hesa pretvori u drugog – Hitlerovog sekretara i zamenika do 1941. Taj je na svoju ruku pokušao da sklopi mir sa Britancima teatralnim letom ka Ostrvu koji se završio na optuženičkoj klupi u Nirnbergu, pa je u Rajnerovom detinjstvu bio poznatiji. Dete je poverovalo ocu, ali kada mu je bilo petnaest, u kući je zateklo novu knjigu – dedinu autobiografiju Komandant Aušvica. Rudolf je memoare pisao u Krakovu, u senci vešala, ali knjiga je svejedno – kako je zapisao Primo Levi – „puna zla“. Čitati Hesovu autobiografiju je agonija, dodajemo i Levi i ja, pre svega zbog toga što čovek očito čak ni sa užetom oko vrata jednostavno nije razumeo šta je učinio. „Mislio sam da je opet reč o štamparskoj grešci. Otac je, međutim, video da imam knjigu u rukama. Jedan šamar, drugi šamar, otac odnosi knjigu u radnu sobu, i ja opet nemam pojma o čemu se radi. Pitao sam majku zašto dobijam šamare zbog tuđih štamparskih grešaka. Rekla je ’U redu. Tvoj otac odlazi da radi u Geteborgu, i kada ode, možeš da pročitaš tu knjigu’. Očeva radna soba bila je zabranjeno mesto; nismo smeli tamo da ulazimo bez njegove dozvole. Ako je majka bila voljna da rizikuje, shvatio sam, ta knjiga krije nešto posebno. Sačekali smo da ode, majka je donela knjigu i rekla ’Sada je sve na tebi. Pročitaj je.’ Pročitao sam je tokom vikenda. Spakovao sam se, iselio, i nikada se nisam vratio.” Šokantno, ne? Ne baš kada u petnaestoj godini saznaš da si unuk jednog od najefikasnijih masovnih ubica u istoriji, i sin čoveka koji je takvog oca zvao dobrim vojnikom; i svaku raspravu, da li zbog krvi ili zbog odgoja, sad svejedno, okončavao kožnim kaišem. Rajner Hes je prvo našao uobičajena utočišta – alkohol, droge, ulične tuče – a potom ga je na noge postavio gazda. On ga je razumeo, bio je siroče Lebenzborna, nacističkog projekta odgajanja anonimno začete, kidnapovane, bilo kakve, samo što plavookije i plavokosije dece. Kako su pod njegovim dedom prolazila deca nezadovoljavajućih rasnih karakteristika, Rajner je prvi put video 2009. Pre nego što je Poljska postala delom „Šengena“, nije mogao u Aušvic. Zbog onog mastila u krvi, naravno. „Majka je bila sa mnom. Za oboje je to bio trenutak neopisiv rečima. Bio sam na kolenima, bio sam… Čitati u knjigama, to je sasvim drugo; biti tamo, videti šta je on stvorio, tu arhitekturu, taj sistem, razmere Aušvica… Nisam mogao da odem odatle… Sledećeg dana pitao sam majku da li može da ode i ’tamo’. Rekla je da mora. I otišli smo u Birkenau. To je bilo poput malja. Nokautiralo je i mene i majku, nije mogla da diše… Mene je stomak...” Dobro, već je jasno da je Rajner bio pristojniji hodočasnik od mene. Kada sam ja bio prvi put u Aušvicu, 2013, nije me udario malj, već sam malj bio sam. Pustio sam suze samo jednom, kliše, u baraci posvećenoj dečjoj patnji, ali sam se zato izdrao na devojku koja je pristala da putuje sa mnom do Osvjenćima – ne u dvosatni turistički obilazak, gde čovek obično vidi samo Aušvic, i u njemu uglavnom leđa svojih saputnika, podvlačim, već na samotno hodočašće od jutra do mraka i u Aušvicu i u Birkenau – izdrao se, jer neke detalje života lager-civilizacije nije znala, i ispsovao grupu turista koja je za moj ukus previše škljocala foto-aparatima u rekonstruisanom krematorijumu Aušvica I. Smejmo se, slobodno. Tuča u krematorijumu. Ne znam da li sam srećniji ili tužniji što u biografiji nemam taj skaredan detalj. Možemo mi se rugati, jer u Aušvicu je najsmešnije biti pravednikom, utvarati sebi da TO znaš, razumeš, osećaš bolje od drugih, jer milion života da imaš, opet nećeš shvatiti šta se tamo dešavalo. A TO je opet upravljalo mnome, i pretvaralo me u čoveka koji se mogao potući u masovnoj grobnici, u bespomoćan, besplodan, besmislen gnev, u još jednog farsičnog osvetnika. Rajner je u Aušvicu bio bolji čovek od mene, neka on dalje objašnjava. „Tri tačke su mi bile najbolnije. Krematorijum u Aušvicu. Ušao sam u njega, i smrskao me je. Miris, skučenost, znanje o broju ljudi koji su tamo pobijeni ni zbog čega. I video si… Bio si tamo… Miris spaljenog mesa još se oseća. Oni zidovi sa ljudskom masnoćom na njima… Izašao sam, nisam mogao da podnesem, i počeo sam da plačem. Posle toga… Ulazna kapija Birkenaua. Malo je nedostajalo da ne uđem. Nisam imao pojma mogu li to da podnesem. Srce mi je tuklo, nisam bio normalan. Onda smo ušli, hodali stazom, bio sam u ženskom logoru, u barakama. Bilo je teško, ali podnosio sam...” A onda je shvatio da gleda u pepeo; u ljudski pepeo; u pepeo hiljada devojčica i žena, dečaka i staraca. Takve su lokacije brojne u Birkenau. Ima ipak jedna sličnost između Rajnerovog i mog Aušvica. Obojica smo se na jednom mestu radovali. „Osetio sam radost kada sam se našao pred vešalima na kojima je obešen Rudolf, i osećam je i danas. Uvek prvo tamo svratim. Odem do vešala, opet stanem pred njih, ima čak i nečeg nalik osmehu na mom licu. Ti jeb... smradu, to je mesto za tebe, nećeš više nikad nikog povrediti.“ Nakon toga Rajner drži predavanja. Tridesetak puta je to do sada uradio, oko hiljadu dece ga je slušalo. Govorio je i izraelskoj omladini. Počelo je uvredama, završilo se tako što mu je devojčica poklonila Davidovu zvezdu. I ja sam prvo hteo da ga udarim, a na kraju sam ga zagrlio. Šta ću drugo, čovek je posvetio život borbi manifestno uzaludnoj, a opet jedinoj časnoj, borbi da se Aušvic ne ponovi. „Nemam problema sa običnim ljudima. Imam ih sa sopstvenom familijom, sa Hesovima. Zovu me izdajnikom, mrze me. Tetka koja živi u Americi rekla mi je da sam otvorio Pandorinu kutiju. Kako to možeš da radiš, da odaješ porodične tajne, pokazuješ porodične slike, pitaju me. Zato što ste vi bili suviše velike kukavice, kažem im. Trebalo je da vi to uradite, vi, Rudolfova deca.“ Aušvic ne bi bio totalno svetogrđe da nije bio uzaludan. Tragediju njegovih žrtava upotpunjuje tek njihova besmislenost. Rajneru i meni lako je da se saglasimo da će čovek 21. veka ponovo sazidati Aušvic. Zapravo, da ga je već sazidao; treba samo da ga napuni. Ili ga već puni? „U Evropi ekstremna desnica buja, a društvo sedi kao što je sedelo pre osamdeset godina. Zatvorimo oči, život je dobar, nema to veze sa mnom, nije na mom ćošku, ne tiče me se. Razlika je u tome što sada nisu samo Jevreji u žiži, već imamo i muslimane, imamo izbeglice, imamo imigrante. ’Neprijatelja’ je sve više. Ako svet bude imao priliku da obnovi Aušvic, učiniće to. Fašisti, desničari govore javno, govore slobodno, sa sve svastikom, i nikoga nije briga.“ Šta će se desiti kada nas napusti i poslednji preživeli, poslednji tehnički preživeli Aušvica, pitam Rajnera, tek da čujem kako zvuči moj sopstveni odgovor. „Ne želim ni da razmišljam o tome. Već sada vidimo samo vrh grebena, i kada i oni odu, ostaće nam poricanje. Već znamo da ne možemo činjenicama protiv poricatelja. Imam porodično iskustvo u tome. Denacifikacija, to je bila najveća prevara svih vremena. Rat je preživelo šest i po hiljada esesovaca koji su služili u Aušvicu. Na sudu je završilo manje od 800. Šta je sa ostalima? Nisu počinili nikakav zločin?“ To za slučaj da se neko pita zašto se danas, mahom neuspešno, poluprivatnim inicijativama, izvode pred sud starci, periferni akteri Aušvica, ili Treblinke, ili Sobibora, ili Majdaneka, ili… Rajner se ne pita, već putuje po svetu tražeći svedoke. Rajner zna – oni su jedino što sprečava njegovog dedu da ponovo postane dobar vojnik.