Bez prava na grešku

Dosadašnji ministar finansija podneo je ostavku u Vladi Republike Srbije. U pitanju je dokazani makroekonomski stručnjak sa velikim praktičnim iskustvom, bivši profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu i dugogodišnji ekspert Svetske banke. NJegovo teorijsko i praktično znanje, po svemu sudeći, bili su odlučujući za uspešno sprovođenje početka fiskalne konsolidacije i ostvarenje vrlo značajne pozitivne promene u našim javnim finansijama: smanjivanje fiskalnog deficita i zaustavljanje rasta javnog duga u odnosu na bruto domaći proizvod i njegovo postepeno smanjivanje. Odlazak dosadašnjeg ministra finansija, naravno otvara pitanje da li će novi ministar finansija biti dostojna zamena i da li će biti ugroženi postignuti početni rezultati u fiskalnoj konsolidaciji Srbije? Ne bi bilo prvi put da političke elite i javnost u našoj zemlji ne prave razliku u potrebnim kompetencijama za pojedine pozicije u državnim organima kada se pojedinci predlažu i biraju za određene javne funkcije. Više puta je bio slučaj da se biraju nedovoljno kompetentni pojedinci na određena važna mesta u državi, ali i situacija da se relativno kompetentni ekonomisti iz oblasti mikroekonomije ili poslovne ekonomije postavljaju na mesta koja zahtevaju makroekonomska znanja, te da njihovi rezultati na funkcijama za koje su izabrani budu znatno slabiji od očekivanih i potrebnih. Srbija je zemlja u kojoj temeljne ekonomske reforme kasne više od jedne decenije i realno nema vremena za odlaganja i greške. Dosadašnji ministar finansija je bio relativno redak slučaj pravog čoveka na pravom mestu. Nedovoljna kompetentnost, po pravilu, smanjuje otpornost na političke pritiske u domenu fiskalne politike, posebno u vezi sa budžetskim rashodima. Podsetimo se, Srbija je počela da urušava svoju finansijsku poziciju političkom odlukom 2008. godine da se podignu penzije za 10 odsto. Tada je dug zemlje u odnosu na BDP bio svega 28,3 procenta. Istovremeno, privredni rast je posustao, a u uslovima stagnantne privrede finansijski problemi se zaoštravaju. Do početka 2012. dug zemlje je već narastao na 45 odsto BDP-a, i dostigao je granicu definisanu zakonom. Lošim fiskalnim potezima u narednih nekoliko godina do kraja 2015. godine dug je narastao na 74,7 odsto BDP-a. Tek dolaskom dosadašnjeg ministra finansija na to mesto, stvari počinju da se pomeraju nabolje i da se dovode u red. Puno posla, međutim, još predstoji. Srbija je i dalje u osetljivoj fiskalnoj i ukupnoj finansijskoj situaciji. Prostor za opuštanje, relaksaciju ili odlaganje reformi ne postoji. Iskustvo koje smo imali 2008. sa podizanjem penzija i vrlo negativnim efektom na javne finansije, lako može da se ponovi sa sličnim ili istim posledicama jer privredni rast je još uvek vrlo nizak. Svako opuštanje u fiskalnoj konsolidaciji direktno može uticati na rast riziko premije naše zemlje, tj. na rast kamatnih stopa koje plaćaju svi domaći dužnici. Rizici fiskalne konsolidacije će biti prisutni dok god se zemlja ne dovede u poziciju da ima dugoročno održive stope privrednog rasta od 4-5 i više procenata. Tek taj viši privredni rast omogućiće znatniji rast državnih prihoda i, sledstveno, otvoriće mogućnost većih državnih rashoda (i za plate i penzije) a da se ne kreira rizik rasta fiskalnih deficita i javnog duga u odnosu na BDP. Pogrešna očekivanja nekih prethodnih ministara finansija da će rast javne potrošnje podstaći privrednu aktivnost, posebno u periodu od 2012. do 2014, doveo je do toga da smo tih godina imali najveći prirast javnog duga uz dve recesione godine. Istovremeno, moraju se uvažavati i ne sasvim očigledni rizici postojeće fiskalne pozicije zemlje. Naime, kao što smo videli poslednjih godina, kretanje deviznih kurseva može uticati, pre svega, na nivo duga u odnosu na BDP. I kretanje vrednosti dolara u odnosu na evro, ali i kretanje dinara u odnosu na evro ima važnosti jer je najveći deo našeg javnog duga u deviznom znaku, a u okviru tog dela znatno je učešće duga izraženog u dolarima. Trenutno je i dolar izgubio u odnosu na evro i dinar, i dinar je aprecirao u odnosu na evro, i obe ove situacije smanjuju vrednost spoljnog dela našeg javnog duga i čine ukupni javni dug zemlje manjim u odnosu na BDP koji se meri u dinarima. Moramo, međutim, voditi računa o tome da i dolar može da ojača, ali i da dinar može da oslabi prema evru, a u takvim okolnostima i javni dug bi mogao znatno da se uveća izraženo u dinarima i prema BDP-u. Ukratko, naša fiskalna pozicija trenutno izgleda povoljnije zbog stanja deviznih kurseva i to može brzo da se promeni na našu štetu. Uz to, međunarodne kamatne stope, posebno u evru za koji je vezana glavnina kreditiranja naše zemlje, trenutno su na istorijskom minimumu. Ovo je posledica, pre svega, ekspanzivne monetarne politike ECB, uključujući i nestandardne mera monetarne politike (kvantitativne olakšice). Ovakvim merama se nazire kraj, i kamatne stope će, po svoj prilici, u narednom periodu rasti. U takvim okolnostima treba očekivati i rast godišnjih otplata javnog duga naše zemlje, a to može kreirati pritisak u pravcu podizanja fiskalnog deficita i, sledstveno, rasta javnog duga. Konačno, Srbija mora računati i sa mogućnošću neočekivanih izdataka iz budžeta za elementarne nepogode, za dugo odlagane investicije u nekim javnim preduzećima, za pokrivanje mogućih gubitaka u finansijskom sistemu i za preuzimanje i plaćanje drugih nepredviđenih obaveza. Mogući rashodi iz ovog domena dodatno se moraju uzimati u obzir i nikako se ne smeju potcenjivati. Ukratko, Srbija mora da nastavi sa restrukturiranjem i racionalizacijom javnog sektora, sa reformama i razvojem finansijskog sistema, ali i sa reformama na koje nam ukazuje i Evropska komisija a koje su u domenu uslova poslovanja (pravosudni sistem, borba protiv korupcije, obrazovanje i sl.). Ove reforme treba da stvore uslove za veće ukupne investicije i brži privredni rast. Tek održiv viši privredni rast će učiniti započetu fiskalnu konsolidaciju dugoročno uspešnom.