Podsticaj „ekonomiji otpora“

Iranska valuta, rijal, od prošlog decembra izgubila je trećinu svoje vrednosti. A 10. aprila je skok deviznog kursa vladu naveo da obustavi devizne transakcije na domaćem tržištu i uvede ograničenje deviznih štednih uloga na maksimalno 10.000 evra. Ovaj potez iranskih vlasti predstavlja radikalnu promenu kursa nakon tri decenije relativno liberalne ekonomske politike, tokom kojih su bile dopuštene devizne transakcije u privatnom sektoru, pa čak i odliv kapitala. Iran nije nervozan samo zbog ponovnog uvođenja američkih sankcija, nakon što je predsednik Donald Tramp ispunio predizborno obećanje o povlačenju američkog potpisa sa nuklearnog sporazuma iz 2015. Očito je zemlja već počela da se prilagođava novim okolnostima u kojima se izgledi za poboljšanje odnosa sa Zapadom smanjuju. Nakon što je pretnja ponovnim uvođenjem sankcija već izazvala krizu rijala, Trampova administracija sada nuklearni sporazum, poznat kao Zajednički sveobuhvatni plan akcije (JCPOA), koristi da Iran natera na dodatna ograničenja nuklearnog programa, te programa razvoja balističkih raketa. Kako je Iran pregovore o sklapanju JCPOA započeo nepunih godinu dana nakon prethodnog naglog skoka deviznog kursa - koji je u oktobru 2012. dostigao 200 odsto - ne bi bilo nerazumno poverovati da će iranska vlada ustuknuti pred Trampovim zahtevima. Iranci su sve manje optimistični i u pogledu očekivanja od predsednika Hasana Rohanija da zemlji donese prosperitet, kao što su pokazali masovni protesti u decembru i januaru. Sada kada su Rohanijeve nade da će biti sprovedene tržišne reforme i doći do približavanja sa Zapadom raspršene, on će možda biti primoran na promenu kursa i priklanjanje viđenju vrhovnog lidera, ajatolaha Alija Hamneija, koji „Istoku daje prednost nad Zapadom“. To će odgovarati pripadnicima tvrde struje, koja odavno negoduju zbog Rohanijevih protržišnih, proglobalizacijskih reformi. Strategija koju oni preferiraju, i koja sada dobija na značaju, jeste zaokret ka „ekonomiji otpora“. Ovaj pristup, za koji se Hamnei prvi put zauzeo 2012, predviđa supstituciju uvoza i favorizuje domaće u odnosu na strane investicije, u nastojanju da se smanji zavisnost iranske privrede od zapadnih ekonomija, te ojača njena otpornost na međunarodne sankcije. Činilo se da je potreba za „ekonomijom otpora“ nestala s potpisivanjem JCPOA. Posle dve godine negativnog rasta, iranska ekonomija je 2016. zabeležila snažan rast nakon što su međunarodne sankcije ukinute. Zahvaljujući najviše udvostručenom izvozu nafte, rast je dostigao 12,5 odsto. Oporavak je posle toga značajno usporen. Stopa rasta se u 2017. vratila na oko četiri odsto, i očekuje se da će ostati niska i u narednih nekoliko godina. Isto tako, iako je iranska privreda kreirala 600.000 novih radnih mesta godišnje od stupanja JCPOA na snagu, to nije bilo dovoljno da se apsorbuje ogroman priliv nove, mlade radne snage. Nezaposlenost je, štaviše, sada veća nego ikad, posebno kad je reč o mladim Irancima sa visokim obrazovanjem. Prema popisu iz 2016, među fakultetski obrazovanim osobama između 20 i 29 godina, nezaposleno je 36 odsto muškaraca i 50 odsto žena. (...) Veliki deo odgovornosti za slabe ekonomske performanse Irana leži i na Rohanijevom ekonomskom timu, za koji se ispostavilo da nije dorastao nagomilanim problemima. Ako je Rohani u rukama ikada i imao ključ koji otvara vrata prosperiteta, kao što je voleo da kaže u kampanji za izbore 2013, u međuvremenu mu nije pošlo za rukom da pronađe i ključaonicu. (...) Stvari je pogoršalo i to što su kontinuirano visoke kamatne stope kapitalne investicije spustile na oko 20 odsto BDP, najmanje deset procentnih poena niže nego što je potrebno da bi se smanjila nezaposlenost. Čak i pre Trampovog izbora za predsednika strani investitori su oprezno pristupali Iranu, potpisujući projekte ali oklevajući da stvarno i ulože novac. Podaci MMF-a pokazuju da je 2016. za razne projekte u Iranu bilo obećano 12 milijardi dolara, ali da je samo 2,1 milijarda stvarno i investirana. Sada kada je vlada uvela nova ograničenja za odliv kapitala, privlačnost zemlje za strane investitore dodatno će opasti. Kontrola kapitala je, naravno, u skladu sa „ekonomijom otpora“ koju zagovaraju konzervativci, od kojih je jedan nedavno podstakao strahove od masovnog odliva kapitala kad je izjavio da je u samo nekoliko meseci iz zemlje izašlo 30 milijardi dolara. A zapravo, verovatnije je da je reč o 10 milijardi. U svakom slučaju, zavisno od toga da li će se i kako u narednim mesecima JCPOA raspasti, uvođenje kontrole kapitala je samo početak kretanja u rikverc. Kako donošenje ekonomskih odluka s tržišta bude prelazilo na vladu, Rohanijeva nastojanja da Iran pretvori u konkurentnu, globalizovanu ekonomiju na kraju će potpuno biti zaustavljena. © Project Syndicate, 2018. Profesor ekonomije na univerzitetu Virdžinija tek