Nedosed

U prošlu sredu zove me Dušan Mihajlović da dođem u beogradski „Mažestik“ na proslavu Dana sremuša!? Javim mu da nisam u Beogradu, da gradim Nojevu lađu u Vidovu. Čuj, proslava Dana sremuša u „Mažestiku“. Da slave kod njega u Valjevu, to jest, na Povlenu, pa i da odem. Nego na pomen Dušana Mihajlovića i Valjeva setim se pokojnog LJube Popovića, svetskog slikara. Lane, nekako, u ovo vreme sahranili smo LJubu na jednom vidikovcu sa koga se, kao na dlanu, vidi celo Valjevo. NJegova sahrana bila je potresna. Kada su kovčeg spustili u raku, LJubina deca bacila su i vesla kojima je slikar veslao pored svoje kuće u jednom primorskom grčkom selu... E, sad, tom prilikom, valjevski zvaničnici su obećali da će od LJubinog groba napraviti mauzolej! Ali, avaj, neka televizija je, ovih dana, javila da, umesto obećanog mauzoleja, tamo još uvek stoji samo krstača! I, razumeo bih da je LJuba umro kao nepriznata veličina, kao recimo Vinsent van Gog koji je, za života, prodao samo jednu sliku i to za ciglih dvesta dolara. Bajdvej, tu cenu ne može da postigne ni belopalanački slikar Dragička, inače, „unuk Leonarda da Vinčija“. A sve i da jednog dana Dragičkine slike postignu basnoslovnu cenu, on se u Beloj Palanci ne može nadati mauzoleju. Zato u Vidovu i gradim sebi mauzolej koji će, istovremeno, biti i duhovno svetilište ne bi li se Srbi tu napajali, uzdigli i vratili staroj arijevskoj veri. K. G. Jung, moj guru iz Švice, dirnut mojom mauzolejskom namerom, drhtavim glasom, kaže: „Kad završiš Nojevu lađu, treba da izgradiš i opservatoriju uperenu ka Sirijusu. I, svakom pametnom biće jasno zašto je, pored Vidovog hrama i Akademije i Nojeve lađe, sve to zdudano na jednom mestu. Možda će se Srbi, jednog dana, opasuljiti da si bio novi Pitagora, a kome sličiš kao jaje jajetu. I, svako ko se uputi ka Vidovu, osetiće božansku energiju koja se, kroz Kosmički levak iznad Suve planine, sliva ka tvom imanju.“ Posle ovih Jungovih reči čuju se gromovi, ali ne zlosutni već blagonakloni, i sa njima razgovaram, isključivo na srpskom. A, videćete, Srbi moji, pokazaće se, kad tad, da je i Bog srpskog porekla. Grmi, seva, a moja kučka Tara se, ispod Vidovog hrama, uz mene privija. Naplašila se gromova još dok je bila štene, a strahovi iz detinjstva ostaju doveka. Stane kiša, a Vlasta Kalac, vrsni kamenorezac, ali i travar kome nema ravna od Dimitrovgrada do Niša, skreće mi pažnju na jednu divnu ljubičastu cvećku: „Vidiš, ovo je nedosed, i, ako uzmeš ovo njegovo zrnce i staviš ga neopaženo gostu u cipelu, taj gost počeće da se vrpolji i, ubrzo će tvoj dom napustiti zauvek!“ Naberem u šaku bobice nedoseda, pa ih stavim u jednu teglicu. Jer, u Vidovo ne dolaze samo nedobronamerni, već i mnogo dosadni gosti. A umorio sam se, uopšte, od ljudi. Više mi prijaju zvezde i oblaci, i, naravno, Tara. Nego, ne znam šta mi bi te priznam Bilji da mi se zakačio krpelj na potkolenici leve noge, pa me preklinjala da odem u belopalanački Dom zdravlja. Kad tamo, doktorka me pita: „Šta ima novo u vašem Carstvu u Vidovu?“ Gradi se Nojeva lađa, doktorka, osećam nadolazi neka velika nesreća, veća od „Milosrdnog anđela“. On nas, evo, još satire, a moj Alek sa NATO-om priređuje združene vojne vežbe i otvara onkološke bolnice. Creva da ti se prevrnu, čoveče! Tu se javlja moja Crna: „ U beogradskom Pionirskom parku, ispred Alekove rezidencije, ima nedoseda. A tvom Aleku bih u svaku cipelu stavila, čak, po dve tri bobice nedoseda, pa neka ide što dalje od Srbije. Neka mu nađu neki poslić u Sibiru ili u Pentagonu.“