Savršena dimna zavesa

Samit u Sofiji ponudio je mnogo velikih reči i malih koraka, što je razočaralo brojne posmatrače. Samit i njegova konačna deklaracija bili su otrežnjenje još više u pogledu dijaloga Srbije i Kosova. Usvojena deklaracija ne pominje ni dijalog ni normalizaciju njihovih odnosa. Izvor mnogih slabosti samita bilo je ponašanje španskog premijera Rahoja. Ne samo da je Rahoj bojkotovao samit – pridružio se samo neformalnoj večeri sa drugim državama članicama Evropske unije – već je sitničavo odbio da sedi za stolom sa kosovskim zvaničnicima i stavio veto na deklaraciju jer je u njoj Kosovo nazvano državom. Nijedna od ostale četiri članice EU koje ne priznaju Kosovo nije bila destruktivna poput Španije, a čak je i Srbija nakon rešenja sa „zvezdicom“ bila ponekad težak, ali voljan partner u regionalnim zbivanjima. Španija je tako potkopala vrednost konačne deklaracije i nastavila šablon država članica koje zbog domaćih briga drže Evropsku uniju u zatočeništvu – Španci su se u Sofiji ponašali kao Grci. Ako bi Srbija slavila pobedu, grešila bi. Dijalog i normalizacija odnosa jedini su put Srbije ka EU. Posmatrati „lakat“ Kosovu kao ohrabrenje Srbiji značilo bi pogrešno protumačiti španske stavove. Kada je pre nekoliko godina visoko rangirani diplomata rekao meni i grupi diplomata iz svih drugih država članica da Španija ne priznaje Kosovo jer poštuje srpski Ustav, publika se jedva uzdržala da ne prasne u smeh. Španska nepomirljivost mogla bi naposletku da sahrani cilj Srbije da se pridruži Evropskoj uniji. Dogovor Srbije i Kosova o normalizaciji moraće da sadrži ozbiljnu perspektivu Kosovu da i samo postane članica Unije. Zašto bi Kosovo pristalo na bilo kakav drugačiji sporazum sa Srbijom? Ako će Španija biti veći katolik od pape – za šta postoji precedent – onda sporazum Srbije i Kosova možda neće Španiji biti dovoljno dobar, što će smanjiti zainteresovanost Kosova da se nagodi. Mogli bismo se naći u ironičnoj situaciji u kojoj će Srbija morati da ubedi Španiju da prizna Kosovo. U međuvremenu, dijalog Srbije i Kosova je na nizbrdici. Mesecima nema nikakvog napretka, atmosfera je i dalje napeta. Još gore, EU ne ume da unapredi diskusiju. Jasno je da je smisao razgovora kojima posreduje Federika Mogerini iscrpljen. Potrebno je novo, dinamično i aktivno posredovanje kako bi se sadašnji dijalog razvio u okvir koji će voditi ugovornom sporazumu, sporazumu koji će rešiti otvorena pitanja i stvoriti stvarnu priliku za normalizaciju, uključujući članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama i otvaranje njegovog puta ka Evropskoj uniji, kao i garanciju da Srbija ne normalizuje odnose sa Kosovom samo da bi blokirala njegovo buduće članstvo u EU. Pošto u 2019. slede izbori za Evropski parlament, Mogerini će u narednih godinu dana šefovati samo na papiru, i verovatno neće dobiti novi mandat uzimajući u obzir novi raspored snaga u Italiji. Ni ranije jak, njen je položaj sada još slabiji i stoga nije verovatno da će Mogerini imati snage da oblikuje konačan sporazum. Dodatno i ironično, vlada Kosova je preslaba, a Vlada Srbije prejaka za dogovor. Za bilo kakav sporazum biće potreban širok društveni konsenzus. Na Kosovu je vlada podeljena, i bilo joj je potrebno nekoliko godina da progura granični sporazum sa Crnom Gorom, koji je luk i voda u poređenju sa opštim sporazumom sa Srbijom. Iako je Samoopredeljenje takođe razjedinjeno, njegovo protivljenje ma kakvom sporazumu verovatno će biti zastrašujuće. Na srpskoj strani, sve autoritarnija Vučićeva vlast suviše je moćna. Bez obzira na priče o „unutrašnjem dijalogu“, autokratska dominacija Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića previše steže da bi Srbija imala otvorenu diskusiju koja bi mogla roditi konsenzus. Umesto toga, opozicija će zbog protivljenja vlasti verovatno da odbaci bilo kakav sporazum – čime će pucati u sopstvenu nogu i predstaviti se kao protivnik zapada, što se događa i u Crnoj Gori – a Vučića će dominacija podsticati da ignoriše neistomišljenike. Osećajući premoć ne samo u odnosu na opoziciju, već i spram slabe EU i kosovske vlade, biće u iskušenju da se ne nagodi. Naposletku, Vučić ima sve razloge da sporazum obeća, a da ga ne sklopi. Ponudio je da bude pragmatičan i otvoren za razgovore sa Kosovom, što mu je dozvolilo da se provuče sa minimalnim zamerkama zbog napada na medijske slobode, nezavisne institucije i srpsku opoziciju. Ako bi se sa Kosovom nagodio, pažnja EU i država članica preusmerila bi se sa Kosova na domaći teren. Vučić stoga ima svaki razlog da govori o kompromisu, a da do njega ne stigne, naročito zato što su EU medijacija i Kosovo dovoljno slabi da ga ne mogu siliti. Vučić će zato verovatno i dalje koristiti dijalog da bi uvećao svoju nagodbenu moć, tražeći veće nagrade iz Evropske unije ili razmenu teritorija. Nijedno od to dvoje, naravno, nije izgledno, ali pomoći će Vučiću i da produži cenjkanje i da domaćoj publici tvrdi kako je hteo najbolje. Podrška Evropskoj uniji u Srbiji opala je u prethodnoj deceniji – 2009. godine članstvo je podržavalo šezdeset do sedamdeset odsto ljudi, a u prethodnih šest godina podrška lebdi oko pedeset procenata. Takvo srozavanje – mada protivnika članstva u EU i dalje ima upola manje od onih koji članstvo podržavaju, dok ostatak čine neodlučni – izazvali su i srpski tabloidi, koji stalno udaraju u antizapadne talambase, a uglavnom prate liniju SNS-a. Opadajuća podrška će odrešiti ruke Vučiću da izneveri obećanje da će tražiti članstvo i izvući veće koristi za Srbiju od Evropske unije. Evropska komisija svesna je da trenutna staza Srbiju vodi dalje od Evrope, a bliže autokratiji i porobljavanju države – i to se vidi u februarskoj strategiji - ali ključne države članice EU zatvaraju oči. Ishod svega je da će dijalog Srbije i Kosova i dalje biti savršena dimna zavesa.