Konačna reč je – užas

Ne znam šta su urednički uslovi da neki razgovor označe „ekskluzivnim“. Po mom osećaju, razgovor sa Milošem Radivojevićem je čista ekskluziva. Ne zato što nije dao nijedan intervju godinama, a nije, nego zato što nema nijedne reči koju je izgovorio a da sam je ranije od nekog drugog čula. Prošlo je 36 godina od kada ste snimili film „Živeti kao sav normalan svet“. Da li još uvek verujete da ćemo se dočepati takvog života izvan filmskog naslova? Moja čežnja da živimo kao sav normalan svet je definitivno propala. Zaista sam tih ’80-ih godina, a pogotovu posle Titove smrti, duboko verovao da ćemo živeti kao sav normalan svet. Ta ideja mi je srušena već 1987, a sve moje iluzije su konačno nestale kada su tenkovi krenuli na Vukovar. Gubitak te nade je u mom slučaju koincidirao sa definitivnim gubitkom sluha!? Nisam sujeveran, ali - mene je gubitak sluha spasao. Kako to mislite? Svih ovih nesrećnih godina imam samo polovičnu sliku o užasu koji vlada. U vestima gledam slike, one su užasne, ali sam pošteđen verbalnih tortura. Kako izgleda slika koje vas gubitak sluha nije poštedeo? Strašno sam nesrećan zbog svega što vidim, jer oči su, zapravo, film. Vizuelna slika je prava slika stvari. Sve što vidim je STRAŠNO. Ali, nije strašno spolja, nego je strašno iznutra. Nesrećnog čoveka vidim sa 50 metara, vidim da hoda a da mu se ne hoda, vidim da prelazi ulicu, a ne osvrće se. Kao da jedva čeka da ga udari nešto i da prekrati njegove muke. Gde se izgubila ideja „Život je lep“? Živimo na strašnom mestu. Život više nije lep. Ova agonija traje previše, nemamo više kondicije. Vidim kako su se ljudi izmenili, kako su izgubili svoja lica, svoju suštinu. Vidim kako je to vreme uništilo sav živi ljudski materijal, emotivnost, poverenje, plemenitost, sve vrste empatija, od svega je ostala samo borba za opstanak, kako preživeti... A vidim i da ti sad misliš: Miloš se ponaša kao neki sudija koji gleda kako propadaju njegovi prijatelji i govori „ah, sram ih bilo kako ih je sve ovo samlelo“. A šta je s vama, Radivojeviću? Ako mislite da sam to htela da vas pitam, onda slobodno odgovorite... Izbegavam da se brijem svaki dan da ujutru ne bih sebe gledao u ogledalu. Strahujem da vidim da iz mene izlazi nešto takođe užasno. Film me je naučio da „ono što glumac ima u srcu i stomaku izlazi mu na lice“. Mogu da zamislim da i mene moji prijatelji vide kao olupinu, kao što ja njih vidim. S tim što još uvek ostaje pitanje kad ću ja to sam sebi da priznam. Šta u najbukvalnijem smislu danas ima u stomaku čovek koji se odlučio za umetnost? Nije stvar u novcu, taj minimum leba i sira se ima, ali sad mi je potrebno malo luksuza. Imam 78 godina, davno sam ostavio cigarete, ali mi je potrebno da s vremena na vreme zapalim neku mirišljavu cigaru i da popijem neko malo finije piće od ječma, ili da pojedem neku školjkicu. Mogu sebe da izvedem na piće, ali ne mogu na večeru, a kada me neko od prijatelja povremeno izvede i priredi mi tu udobnu situaciju, ja osećam grižu savesti. Osećam se kao svinja koja pije piće ili puši cigaru koja košta hiljadu dinara. Krijem je ispod stola da me neko ne vidi i ne kaže „đubre jedno, tvoj narod je gladan, ne zna gde je, svi se raspadamo, a ti pušiš neku hondurasku cigaru“. Najviše me pogađa što i da hoću više ne mogu da uživam u sitnim stvarima. Pokušavam da zamislim šta se događa sa ljudima koji sve imaju? Ti ljudi nisu obavezno zli, ali: kako nekog nije sramota da se puvaka pred očima ljudi koji nemaju ništa? Kako nemaju elementarnu percepciju da je danas neukusno jesti u baštama kafana? Od ideje da živimo kao sav normalan svet, stigli smo do toga da je primer nenormalnosti „obrok u kafani“? Živimo u vremenu gde bi jedino normalno bilo da obrok postane toaletna radnja. Da svako jede sam. Baba se odriče svog obroka da bi unuče jelo, a onda je unuku neprijatno da gleda gladnu babu i da pred njom žvaće pečenje. Došli smo dotle da bi svako za sebe trebalo da organizuje „tajni život“ u kome uspeva da prošvercuje u kljun nešto kvalitetno krijući od ostalih članova porodice. Sledeći korak bi bio da krijemo da smo živi? Uvek sam branio svoju poziciju da budem prvak sveta u sakrivanju. Eto, to je to idealno - biti sam sa sobom. Ne bih voleo da me se sad dokopa neki vešti psihijatar, sve je to protivrečno, ali zaista tako osećam. Nisam zadovoljan sobom, ali podnosim svoju samoću, uspeo sam da na neki način zauzdam vlastitu depresiju. Shvatio sam da je depresija u stvari jedno sjajno, dostojanstveno stanje. Proslavili ste u ovom razgovoru gubitak sluha, a evo sad i depresiju?! Verujem da su depresivne osobe na neki način osetljivije od nedepresivnih osoba. Kada analiziram stvar i - osobe pune bezrazložne radosti mi malo idu na nerve. Nekako su mi sve bliži ljudi koji jecaju... ne moraju baš da plaču, to je prepatetično... ali uzdasi, jecaj - to su moji ljudi. Kad vam izgovorim reč „odgovornost“, šta vam prvo pada na savest? Imam osećanje odgovornosti prema svojoj deci i prema svojim studentima. Šta će s njima biti u ovom svetu? Sažaljevam ih jer oni MORAJU da ostanu ovde. Oni ne mogu svoju umetnost da izvezu u Kanadu, Nemačku, Novi Zeland, oni nikom ne trebaju. Zar nismo učili da je „umetnost univerzalna“? Šta im treba osim dara? Imaju feler! Vole umetnost, a ne novac. Vole svoje ideje koje nisu komercijalne. Imaju taj mrak, taj najfiniji supstrat, tu patnju koja je plemenita: kome će to u Americi, ili u zapadnoj Evropi da prodaju? Taj dar im služi samo da s njim pokušaju nešto ovde. A, ovde im kažu: dosta tog mraka i depresije, jebi se sa tim temama. Ta deca su nepotrebna svima. Odrasla su u neregularnosti, zaljubili su se u umetnost iz osećaja napuštenosti. Nisu imali ni školu ni roditelje, svi su ih napustili u ime krvave borbe za opstanak. Umesto svojoj deci, udovoljavali su režimima, dodvoravali se vlastima, čekali neke sinekure preko kojih će toj njihovoj deci naknadno „sve“ omogućiti. To je sve prokleto. U tim nenormalnim okolnostima jedini spas za tu decu je bio da se opredele za san o umetnosti. Zato mi imamo ogroman rezervoar talentovane mladeži u svim oblastima, slikare, muzičare, glumce... Ta deca su u strašnoj situaciji, sve druge profesije mogu da odu, oni ne. Govorite da se ceo svet raspada, a mislite da je najstrašnija presuda za mladi svet da ostane ovde? Mislim da je jedina šansa da se ode. Sa Srbijom u srcu, ali da se ode. Jer ko god ostane da živi suočen sa ovom vrstom pakla, izgubiće hrabrost da živi. S „ovom vrstom pakla“? Kako biste ga opisali, pošteđeni dnevnog slušanja tirada o raju na pomolu? Većina naroda spava, žmuri, trpi. Dobro, život je patnja, život je težak. Ali ovde to predugo traje. Nema razlike između istine i laži, indicije su dovoljne da bi vas neko osudio, a dokazi nisu dovoljni da vas oslobode. Imamo paklene probleme u svim aspektima socijalnog života: obrazovanje, kultura, institucije, đubre... Nije to primedba samo ovoj vlasti. Ali je konačna reč: užas. Da vas pitam...? Hteo sam na početku razgovora da ti kažem: Olja, da ne počnemo tvojim pitanjem nego da ja prvo dam odgovor, ovo sad ispada tako. Uvek kada hoću da odbranim sebe počnem ovako - šta sam ja učinio da pomognem svojoj deci, da promenim ovde situaciju? Ništa specijalno. Nemam novac za donacije, da pomažem neke klinike, hendikepirane osobe, a i ja sam hendikepiran. Šta sam mogao da učinim? Da li sam mogao srčanije da se borim? Ja imam alibi! Sav srećan pomislim da sam gluv i kažem: ko bi u štabu bilo koje stranke ili za bilo koji angažman trpeo gluvu osobu? A u stvari to nije opravdanje. Nema opravdanja ni za koga! Jedan vaš prijatelj mi je rekao: „Film je Mišin život.“ Da li je to tačno? Nije. Meni je film ispred života. Znam da nisam rekao afirmativnu stvar o sebi, ali samo to je tačno. Kako bih ušao u 78. godinu da nisam živeo u filmu? Više sam uložio u film nego u život. Možda ono što sam uložio u film nije nešto naročito i nema specijalnih rezultata. Ali, uvek postoji mogućnost da u nekom kasnom noćnom terminu neko prvi put vidi moj film od pre pola veka, a onda da kaže: „Pa ovaj Miša nije baš za zajebavanje.“ U životu sam verovatno preskočio i propustio glavne stvari. Dešava se da svojoj uveliko odrasloj deci pravim primedbe: „Što ne uzmete viljušku i nož?“ Oni mi odgovore: „Zakasnio si na predstavu, to je trebalo da nas naučiš kada smo imali pet godina, a ne sad.“ Delujete pomireno sa rezultatima života, a nesaglasni sa bilansom na filmu? Taj hendikep sa sluhom me je i profesionalno odredio jer, više nisam bio u stanju da pratim tekuće produkcije i da gledam manijački sve što se napravi u svetu. To sam shvatio kao nekakvo upozorenje, kao priliku da se ograničim na svoje mogućnosti, vlastitu imaginaciju i da kažem: „Evo, Miloše, sad probaj sam.“ Pre 7-8 godina, kada sam napunio 70, krenuo sam da razmišljam ovako: „Radivojeviću, približava ti se kraj. Baka ti je živela 100 godina, ali ne ličiš na nju.“ Ozbiljno sam se zapitao šta je to što bih mogao da snimim a da budem malo spokojniji na „odlasku“. U tom trenutku sam imao pet zapuštenih scenarija u fioci. Neki Goli otok, pa neka Pepeljuga, pa adaptacija Andrićeve priče Mustafa Madžar, za koju mi uprkos posredovanju doktora Veselina Savića, Ivo Andrić nije dao dozvolu za ekranizaciju. Zašto? Mislim da Andrić nije voleo film. A, možda ni tu svoju priču. Ovako je rekao: „Nemojte sebi zagorčavati život tom pričom, Mustafa je junak protiv života.“ Tek u ovim godinama polako razumevam šta mi je poručio početkom 70-ih. Nije želeo da odobri moju viziju Mustafe kao junaka koji ne može da zaspi ako ne ubije nekog, koji ratuje protiv jedne crkve, protiv druge crkve, protiv jedne, druge, treće ideologije, protiv muškog pola, protiv ženskog pola, protiv dece. Od kojeg scenarija ne odustajete? Ja sam puno realizovao, ali mnogo nisam. Imam 18 naslova, ne bih hteo da budem neskroman, ali sam uveren da mi za spokojan odlazak nedostaju još 3-4 filma. Kada ovo pričam intimnim prijateljima, oni se za razliku od vas slobodno smeju i pitaju: „Koliko ti misliš da živiš?“ Ne smejem se, pitam za koju priču ste se zainatili da je ispričate? Došao sam do teme o mojim drugovima iz najranije mladosti – iz doba koje je neko opisao rečima: „fašizam je sjahao, a Staljin uzjahuje“. Ne znam da se neko bavio stradanjima male dece koja nisu bačena u jame, ali koju su roditelji ostavili u ime nekih ideologija. Šta su ta deca mogla da shvate? Šta je njima moglo da znači da je neko fašista? Komunista? Četnik? Ustaša? Nemac? Da li ste vi shvatali? Imao sam devet godina kada su 1948. došli da uhapse mog dedu. Zavrtali su mu ruku, on se otimao, a ja nisam mogao da uradim ništa osim da ujedem za ruku udbaša koji ga je hapsio. Bio sam pašče koje brani svog dedu, ništa dalje nisam razumeo. I, evo, sedamdeset godina kasnije ne bih da odem pre nego što posvetim neki film tragediji dece koja su stradala zbog svojih roditelja, ni kriva ni dužna. Ni roditelji nisu krivi, ali nisu ni nedužni. Zamislite decu koja su tako porasla - tata i mama u partizanima, oni ostaju kod babe i dede, nema hrane, nema ničega... Vi ste, znači, to dete? Ja sam 1945. godine na Dan pobede bio strašno nesrećan. U obdaništu i školi su nas terali da recitujemo ruske pesmice, da kličemo „Druže Tito...“, a ja sam imao isti osećaj kao i svih dana pre toga: odbačen sam. Živeo sam kod babe i dede, bez roditelja, jer su oni imali preča posla, u šumi, u partizanima. Deda i baba su me voleli, međutim, ja sam se osećao kao suvišak... Uporno sam mislio da pripadam svom ocu i majci, a njih nije bilo. Ne sažaljevam se, ne primećujem u sebi neke duboke ožiljke od toga, samo se ponekad malo zaplačem kad govorim o tome. Tog, ili sledećeg dana smo igrali žmurke. Popeo sam se na stablo ogromne lipe koja je imala rupu sa gornje strane, sakrio sam se, i konačno sam bio srećan. Osetio sam da sam POBEGAO. Šta su „žmurke“? Igra u kojoj ste utoliko uspešniji koliko ste se bolje sakrili. Smislio sam da se popnem na lipu, džonjao sam tamo celu noć i pobedio - nisu me našli! Kad mator čovek dočeka da prepričava svoje uspomene to onda odlazi u... Ne odlazi, dolazi do toga da o tome priča 70 godina kasnije? Sakrio sam se za čitav život i kukavički odrastao u toj lipi. Pobegao sam od života, a moji mali drugovi su nastavili svoje nesrećne živote sa roditeljima, sa ideologijama, sa sranjima... i svi su ispropadali. Većina njih je završila svoje živote sa desetak godina, a ja sam živ do danas. Nesrećan sam, sramota me je, sakrio sam se da bih ostao živ. I da biste o njima snimili film? Oni su tema filma i serije koju pokušavam da realizujem kroz šest jednočasovnih epizoda. Može da se desi da to i napravim. Da li postoji lipa u koju danas možete da se sakrijete tako da vas niko ne nađe? Danas ne bih mogao da se popnem tako visoko, ali sebe doživljavam u istom stanju kao onda. Sramota me je što sam se sakrio, ali sam bezbedan od života koga se ne plašim, a volim da ga izbegnem. Opišite mi taj „život“ koji izbegavate? Istina više ne postoji. Nema iskrenosti. Puna osećajnost je nezamisliva. Nema je ni među prijateljima, ni među ljudima koji žive zajedno. Ne možete više ni sa kim da razgovarate. Svi razgovori su površni, dijalozi su se sveli na SMS poruke. Efikasnost je postala mera svake uzajamne priče. „Ne gnjavi, skrati...“ Što smo kraći i efikasniji veće su nam šanse da sakrijemo kako smo? Možda zato više ne razgovaramo? Svako ima strašne probleme. Jedan ima problem što ima previše novca, drugi zato što ga uopšte nema. Jedan ima previše časti, drugi je uopšte nema. Ili je bolestan, ili je zdrav - ovaj zdrav oseća grižu savesti što je zdrav, a ovaj bolestan želi da i ovaj zdrav oseti šta je bolest. Sve i svakom je danas strašno. Što su problemi strašniji, razgovori između ljudi postaju površniji. Ispalo je da u nevolji postajemo udaljeniji? Zar to nije najstrašnije? Mislim da u stvari postajemo sve uviđavniji. Ja ne mogu da kopam po ranama prijatelja. U bilo kom pravcu da krene pravi razgovor, mogli bismo da povredimo jedan drugog. Najnežnije pitanje: „Sećaš se kad smo ’45. igrali žmurke?“, može za minut da se pretvori u najgrublju političku raspravu. Jedini izlaz je ne pominjati ništa što sačinjava naš život u pravom smislu. Zar nismo verovali da barem među prijateljima treba da bude obrnuto? Moja plemenitost se svela na to da više nikome koga volim nisam u stanju da stavim ozbiljnu primedbu na ponašanje, na etiku. Sad se predstavljam kao neverovatno divan tip: JA štedim svoje prijatelje?! Nadam se da se podrazumeva da i moji prijatelji takođe štede mene. Kad sam vas pozvala da napravimo ovaj razgovor, napisali ste: „Nadam se da ti je Cvele (Svetozar Cvetković) rekao o našim krhkim planovima za budući film“. Kakve su šanse da se to realizuje? Cvele me često zove telefonom da mi kaže: „Mišo, nemam dobre vesti.“ A ja više uopšte nisam siguran da bih bio u stanju da preživim dobru vest. Odrastao sam pun skepse prema sebi i prema svetu u kome živim, u nekoj vrsti neverovanja. Ako bi se sad otvorio jedan svet pun nade i očekivanja - to bi sigurno značilo da je kraj. To bi me ubilo. Ne zavitlavajte me... Licemerno bi bilo da kažem „ne plašim se smrti“. Naravno da razmišljam kako bih mogao da sačekam taj trenutak koji nije daleko a da ne upadnem ni u kakvu paniku, da ne počnem da cvilim. Ceo život sam se krio u drvetu... e, sad, za čim to žalim? Hoćeš to da me pitaš? Neću. Hodate brzinom vetra, nisam mogla da vas stignem dok smo hodali ka ovom mestu, smejali ste se kad sam zajaukala da usporite... Sad me nagovarate da vas pitam zašto vas pogađa ideja o smrti... Ali, neću da vas prekidam... Pogađa me ideja o smrti zato što odlazim nepotrošen. Imam taj mali stan na moru, imam dvoje dece koja su, verujem, bolja od mene, požrtvovanu suprugu, ograničen broj prijatelja, sve ih beskrajno volim, zamišljam da i oni mene vole i to je sasvim dovoljno da mogu da „otputujem“. Ali - propašće te ideje, sve zbog čega sam ja živeo, zbog čega sam tako strpljivo podnosio svoju patnju i povećavao svoju kritičnost prema sebi i toleranciju prema drugom. Ta neprekidna tenzija me sačuvala, sačuvala je u meni te ideje koje nikome više ne trebaju, a to su zaista veoma dragocene. Najbolje u meni nije došlo do izražaja, jer ne mogu da napravim filmove koje hoću. Najdragoceniji deo mene je još uvek živ. Imaginacija mi radi kao kad sam imao 18 godina i kada sam sanjao o svojim filmovima. Da mi neko kaže: „Evo ti 100 miliona da napraviš film“, nemoj da se smeješ, mislim da bih odbio tu ponudu. Ali bi bilo dobro da smo odrasli u kulturi koja uočava dar i omogućava vam da sa tim što imate u sebi obogatite kulturu vlastite sredine. Dakle, ja odlazim i sve je O. K. Trudiću se da viteški odem, da nikoga dugo ne davim, da se to dogodi u snu, u fotelji ili pod lipom. Pomiren sam, nemam nikakav problem, nikakvu paniku, ali imam jedno gorko osećanje da ono najbolje što sam mogao da napravim nisam napravio. Ja vas gledam i čujem ton lišen svakog samosažaljenja, glasno se smejem vašem duhu, distanci i superiornosti nad teškim temama koje otvarate, ali čitalac bi na bazi slova mogao pomisliti... Ne sažaljevam ja sebe. Sažaljevam svaku osobu u ovoj sredini, kojih je veoma mnogo, a naročito je tragično mnogo mladih osoba koje imaju beskrajne talente i mogućnosti, a koje ova sredina nije u stanju da apsorbuje, ni da ih uoči, ni da ih razvije, ni da pomogne. Kako da im pomogne ako ih ne razume? Barem da pomogne tim mladim osobama da pobegnu! Odgovornije bi bilo da ih proteramo u svet gde će možda nešto uspeti, nego što ravnodušno gledamo kako propada poslednje od nas – dar zasnovan na emotivnosti. Obeshrabreni odnosom prema njima, mnogi od tih darovitih ljudi se odriču vlastitih snova i sećanja i pokušavaju da kopiraju tuđa, rentabilnija, razumljivija i vedrija. Kao da nismo dovoljno naučili od Maka, Žike, Saše, Puriše i mnogih drugih stidljivih i tananih koji su pravili sjajne i bestidno hrabre filmove. Sada smo uglavnom bestidni, a čeznemo za čednim i zabavnim filmovima. Kupamo se u plićaku, imamo strah od velikih voda i retko plivamo prema novim udaljenim obalama.