Zato nas i neće

Kada bih se ovoga puta bavio nekom zaista bitnom temom, to bi bilo stanje u kome se nalazi naša demokratija, sa posebnim osvrtom na naš parlament, temeljnu instituciju vladavine naroda koji se trenutno nalazi u tako jadnom stanju i toliko liči na Farmu i panađur, da sam suviše gadljiv da o tome pišem. Ograničiću se na to da uprem prst na predsednicu Skupštine Maju Gojković, koja je, iako pravnica, iz advokatske kuće, uspela da tu instituciju parlamenta sroza kao da to radi namerno i postigla rezultate koji je izdvajaju među svim prethodnicima na toj funkciji. Neka joj je na čast. Da se ne bih više nervirao, baviću se sitnijim temama. Na primer činjenicom da se naša nacionalna avio-kompanija bavi nečim što se, na neki način, može smatrati krivičnim delima. Jedan slučaj, za koji sam čuo, jeste dovođenje u opasnost života građana. Drugo, što sam doživeo, jeste kad te stave u avion gde ne možeš da uneseš vodu i gde nemaš pristup pitkoj vodi (u ve-ceu jasno piše da voda nije pitka), pa ti je oni prodaju, a ako nemaš novca ili valutu koji oni primaju, presediš nekoliko sati (u mom slučaju tri sata leta i jedan sat kašnjenja) u zatvorenom prostoru - žedan. Takvo ponašanje u sebi, po mojoj logici, sadrži i elemente kidnapovanja i mučenja zatočenika. Tim sam se problemom već bavio pre par meseci u ovoj kolumni, bilo je i reakcija sa više strana, ali ne i sa one sa koje bi bilo najlogičnije da dođu. Er Srbija ćuti. Jednostavno, prave se kao da to sa njima nema nikakve veze. Stoga sam im pre neki dan uputio prijateljsko pismo. „Poštovana Er Srbijo, Tvrdi jutrošnji Danas da je prošle godine avion Er Srbije `Dejan Stanković` leteo od Brisela do Beograda s naprslim staklom na kokpitu, da je to neko od putnika prijavio, da Vam je Danas poslao upit o tome i da već godinu dana nema odgovora. Lično sam Vašoj kompaniji pre nekoliko nedelja u NIN-u postavio pitanje: Zašto uskraćujete žedne putnike za pitku vodu? Uz pretpostavku da izostanak odgovora nije zla namera nego previd ili nesporazum, ponovo Vam se obraćam sa istim pitanjima o bezbednosti puta i mučenju putnika žeđu. Nadam se da će mi ovoga puta odgovoriti. Evo i pitanja: هل صحيح أن طائرتك حلقت مع الزجاج الأمامي مكسورة؟ هل صحيح أن الركاب الذين لا يملكون 240 دينارًا على متن طائرتك لا يحصلون على الماء؟ Iskreno, DTS.“ Mislite da su odgovorili? Naravno da nisu. Mi u stvari nemamo pojma šta nas čeka kad stupimo u avion Er Srbije. To je lutrija. Čak i onima koji se ne plaše putovanja avionom, to je malo previše. Ne brinem se, srediće to tržište, jer nema patriotizma zbog koga bi neko leteo Er Srbijom dovodeći svoju udobnost, zdravlje i život u pitanje, tako da im se, kako ja cenim, crno piše. Međutim, opet bi bio red da odgovore. Možda ih ponovo uzmemo za ozbiljno. Ono što objedinjuje ove dve teme jeste nedostatak vladavina prava, a to bi bilo da ne postoje zakoni o koje niko ne može da se ogluši, ni predsednica Skupštine, ni predsednik države, ni njegovi ortaci, ni ostali političari, ni javna preduzeća, pa ni pojedinci, na primer vi i ja. A je li teško uvesti vladavinu prava? Reklo bi se da nije, samo policija, sudovi i ostale institucije sistema treba da sprovode zakon. Ni manje ni više. Poznato je da ima već dosta zemalja koje su to postigle i da kao sistem pravna država odlično funkcioniše, osim ako si u fazonu da bi nešto da muljaš i petljaš protiv zakona, pa ti odgovara lov u mutnom. Najveća prednost članstva u EU je baš to da u zemljama članicama svi moraju da se pridržavaju zakona. To je zapravo i glavna razlika između bivših kolonijalnih sila i Unije. Kolonijalisti su osvajali nerazvijene teritorije i tamo, u bezakonju, otimali i odnosili šta i kako im se ćefne. Kada su se kolonijalne sile povukle, sistem je ostao isti, samo plen sada ide u džepove domaćih spahija. Evropska unija, međutim, funkcioniše sasvim drugačije. Ona insistira da nove članice moraju zavesti red i dok ne pokažu istinsku posvećenost tom idealu, ne žele da ih prime. Zato nas i neće. Nismo im dorasli. Dakle, mislim da bez prave pravne države nećemo stići nigde, da ćemo samo potonuti još dublje.