Histerična konzumacija kulture

Ako je verovati Platonovoj izreci da je lepota u oku posmatrača, a trebalo bi, uprkos nekim njegovim drugim zabludama, onda novinarka snosi svu odgovornost za ono kako je doživela subotnju Noć muzeja, 15. po redu. Sama je kriva što joj je ta navodno proslava ljudskog umeća delovala isprazno i dosadno, što je tabananje od punkta do punkta skroz iscrpelo. Iskrice euforije su tom naporu tek povremeno davale izvestan smisao, iako bi moralo da ovakvom prilikom preovlađuju. Ni okolnosti priredbi nisu išle naruku, bar kad je Beograd u pitanju, iako su bile u skladu sa njenim nazivom „Pobeda i pobednici“: Crvena zvezda je igrala protiv Voždovca za titulu u Superligi, te je Marakana bila opasana širokim obručem policajaca, pod punom ratnom opremom. Ostatak oklopnika beše preusmeren na Kalemegdan, gde je bila zakazana svečanost povodom završnice Evrolige, zvane Fajnal for, a bili očekivani i neredi. Turista nikad više, ali bez interesovanja za prestonička kulturna zbivanja. Prevoz beše očajan, krcat nabildovanom muškom mladeži od čije se dreke i prejudiciranja rezultata, kolokvijalnog - „brate“, „brate“, ni rođene misli ne čuše. Ali vešto uho saznaje da je u Beograd došlo „pola LJubljane da podrži Real Madrid“, jer tu igra neki njihov... Da su hotel Srbiju zaposeli Turci i Litvanci, od jutra podgrejanog raspoloženja, da je... Niko ni reči o Noći muzeja, koncentrisanoj u centru. I sam pogled na program Noći nije obećavao spektakularan provod, već besomučno smucanje u potrazi za iole zanimljivim sadržajem. Sa spiska je tradicionalno izostala većina muzeja, već tri godine sabrana u kontrafront, šestodnevnu besplatnu promociju „pravih vrednosti“. Smišljenu u znak bojkota događaja koji se služi nazivom „muzeji“ bez da im išta nadoknadi, a zarad ćari organizatora. Nevidljivu, uprkos naporima da bude prepoznatljiva. Podvojenost u ideologiji nije se prepoznala u širokim masama ljubitelja umetnosti, iz dva razloga. Prvog, što su na listi ostali Vojni, Pedagoški, Muzej Nikole Tesle, Nauke i tehnike, Srpskog lekarskog društva... I drugog, što su posetioci vapili za bilo čime što nalikuje kulturi, kao da su ostalih dana u godini pod zabranom njenog konzumiranja. Dakle, držali su te sveščice-vodiče, stiskom, ali zapravo nisu imali pojma ni kuda će, ni šta su upravo videli, sluđeni hipersenzacijama. U ponudi su bile i galerije, manji objekti umetnosti i znanosti, dvorišta... i slični prostori koji uglavnom običnim danima „ne naplaćuju ulaznice“, što je bio možda jedini apsurd koji je publika primetila. Zaneta karnevalskim štimungom i žudnjom za ispuštanjem pritiska. Za nekog na zadatku izveštavanja, podrazumeva se izvesna studioznost u pristupu obilasku, pa je desetak stavki od stotinak u brošuri bilo masnom linijom zaokruženo. Merilo izbora bili su naslovi i sižei pojedinačnih postavki iskazani u pamfletu, često u slabašnoj vezi sa stvarnim stanjem stvari. Ovo je vodilo iz razočaranja u debakl, lančano. Jer, ma šta preduzele za ovu specijalnu priliku, pojedinačne instance nisu iskočile iz proseka, pa i nisu mogle zadiviti nekog već istančanog ukusa. Šta nekom takvom znače okačeni crteži igračaka u Pedagoškom muzeju, recimo, u tako gustom rasporedu da ih je mučno ponaosob razgledati? Šta takvom, ogrezlom u kulturi, po službenoj dužnosti ili vaspitanju duha znači to što je Šejh Mustafino turbe „i mauzolej, i nije“ jer ta vera ne odaje počast pojedincu? Šta mu znači to što je „Islamska - jedina verska zajednica koja nema svoj muzej“, pogotovo u ovom svečarskom trenutku? I , od kakvog je ovo značaja „običnom“ narodu? Ali, on pomno sluša, zatočen pristojnošću u sve manje vazduha. Ide li im se već sada u toalet, načisto su nagrabusili. Cena karte od 450 dinara najčešće ne podrazumeva upotrebu WC-a, jer ga data ustanova ili nema, ili je suvišno akanje oko vanrednog čišćenja. Da takva stavka postoji u vodiču, on bi navodio na Kinoteku, umesto pompeznog „Pobeda ljubavi: Milena i Dragan“. Mamac se odnosio na novi segment kolekcije, Legat Dravićeve i Nikolića, do koga se moglo doći samo uz izuzetnu tehniku probijanja. Na svakom prolazu između prostorij(ic)a, posetioci su se zaglavljivali, bez jasne ideje da li će napred ili nazad. Olakšanje (bez obzira na toalet) sledilo je kad se odatle izađe. U delu Uzun Mirkove ulice, zatvorene zbog basketa, grupa glumaca Mimarta, okrečenih u belo, izigravala je žive statue. Iskrica za novinarsko oko, korumpirano obiljem nadražaja, a pravo mesto za „selfi“ u očima ostatka publike. I kratak predah pred ponovni pokret stampeda. Filozofija mase, ali i napomena „zabranjeno za mlađe od 16 godina“, vodile su do Galerije ULUS u Knez Mihailovoj. Postavka posvećena muškom aktu za cilj je imala rušenje tabua, ovde prepoznatom još u vreme kad je postavljan Pobednik. Pa, da ne bi „sablažnjavao dame“, kako su mediji onomad pisali o zloj sudbini remek-dela Meštrovića, nagi simbol našeg grada je izmešten iz centra. Tome protiv, u aktuelnoj postavci toliko muških polnih organa (u raznim materijalima i tehnikama) da ti se povraća. Smisao rušenja zabrana gubi se u mnoštvu eksplicitnosti, plus jedan živi model, go-golcijat, prostrt na kanabetu. Šta veli tuđe oko, ako je novinarsko već toliko zatrovano? Vremešne gospođe tobože bulje u potpise, a zapravo... Pretpostavite. Put dalje vodi ka Konaku kneginje LJubice, i jedinoj ponudi koja nije prodavala rog za sveću. Jedan od sponzora festivala, alfa i omega marketinga, Koka-Kola je na svetskom nivou predstavila svoje aktivističke domete. Bilborde ili plakate sa motivom popularnog brenda, ali štrikane, vezene, tkane, heklane.., što spajaju globalno i lokalno preko simboličnog, tanjira za trpezom. Apel za reciklažom nije se primio u meri kao sam napitak: prazne konzerve ostale su kojekuda po ulicama. Uz to valja primetiti da su promoterke kompanije bile daleko manje restriktivne u davanju poklona, nego što su bili čuvari po pitanju puštanja. Niko bez karte nije mogao da priviri, ili bez čak dva dela akreditacije. Zanemarimo li niz okolnih izložbi (na Fakultetu primenjenih umetnosti, prijatnog ambijenta, ali tanjušnih artefakata, u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ - gde više ne visi ikona Dragice Nikolić, u gradskom Zavodu za zaštitu spomenika, čiji je svečarski kuriozitet popeti se na sprat objekta, itd.), ostalih u senci Koka-Koline dominacije, pozornost poklanjamo Rimskom bunaru. Nije bila šala do njega doći za kratko vreme do punog časa, zbog pomenute halabuke oko sporta, kad se ovde odvijao performans Nebojše Bradića, inače istaknutog i u ranijim sazivima, kao i niz drugih saradnika manifestacije. U tom bunaru, iz koga je restauracijom istisnuta mistika, svakog punog sata nešto se događalo, što je po prinudi prostora bilo interaktivno. „Sarajevo-Terezin-Sarajevo“, što opominje na zatočeničke dane Gavrila Principa i drugih zaverenika protiv Austrougara, odvijao se u slikama. U jednom sobičku krevet, na njemu leži zatvorenik. „Živ je - nije, živ je - nije“, padaju licitacije dečurlije. Odjednom, jedan dečarac vadi masku princa Harija i obraća se protagonisti performansa „Ja sam se danas oženio“. Pored podsećanja na fakat da se tog dana još nešto značajno zgodilo, iako u Engleskoj, teatarski gest dečaka na još nešto upućuje, iako nesvesno: ćiftali se, ne ćiftali, vazda će biti kako veći gazda kaže. Zvanični performans se proteže, bez nas da o tome posvedočimo. Ostaje pitanje iz kog je to kosmosa taj mališan ispao? Kuda sada, već je ceremonijalno pitanje za ludih muzejskih noći. Već objavljene vesti na netu kažu da je „odbegla vučica zvezda Noći muzeja“, pa se usmeravamo ka novom „haštagu“. Noge su sve tromije, a valja požuriti, pa ne proveravamo koliko tekst ima veze sa naslovom. Odnosno, ne shvatamo da je vučica postala zvezda nakon što je odnekud odbegla, pa je Zoološki vrt koji uveliko spava, prihvatio. Ništa nije slučajno, pa ni ta zabuna, jer evo nas pred Prirodnjačkim muzejem. Na korak do trenutnog cilja, a tako daleko: put nam preseca kolona „nindža-kornjača“. Među oklopljenim čuvarima reda i mira ima i žena, čisto da primetimo. Na ulazu nam niko ništa ne traži. Greškom smo kročili u suparnički objekat, jedan u lancu „Muzeji za 10“, usamljeni u ovoj spoznaji. Većina, rekosmo i ponovo naglašavamo, ni ne primećuje razliku. Pa, kao što su se neki krišom smejuljili na mušku nagotu, sad se dve Kineskinje kikoću na kljove od mamuta. Gurkaju se laktovima, umiru od smeha, te bude želju za prevodom. „Pitaju se da li su ti zubi pravi“, translejtuje njihova mlađana pratilja. „Nisu, replika su“, iskazujemo svoje stručno mišljenje, biće – na kineskom, jer devojčurci zadovoljno klimaju glavom i ponavljaju „replika“. Pa se još jednom zacene od druge vrste kikota. U intimnoj sferi interesovanja, ostaje još Bolnica za s uma sišavše, poznatija kao Doktorova kula iz romana Luzitanija, zgodna i kao simboličan kraj ture. Noge teške kao olovo pružaju korak ka poslednjem trolejbusu, i posle im još valja truptati do periferije Kliničkog centra. Da u oku još ima snage da prepozna lepotu, dokazuje neočekivani preokret u raspoloženju. Skromna postavka u oronulom zdanju stvara setu, ali i inspiriše rečju i delom našeg reformatora zdravstva i pionira u svakom pogledu, dr Laze Lazarevića. Kao ilustracija (današnjeg) teškog stanja u navedenoj oblasti, na krevetu leži Laza „lično“, sklopljenih šaka na grudima. Na radnom stolu rasuta gomila recepata. Ima li nekog protiv ljudske gluposti i srebroljublja? Čini se da ima, jer uz trošno stepenište stoji poziv „hitna rekonstrukcija!“, samo što taj recept RFZO ne pokriva. Napolju, u raskošnoj bašti, sve je kao u kakvom dvorskom letnjikovcu. „Taman kad ste seli i imate olovku, popunite ovaj upitnik“, nužan predah prekida jedna od bezbroj prišipetlji manifestacije. Bekova skala depresivnosti nudi instant dijagnozu, kao u ženskoj štampi. Nekim od pregršt pitanja nedostaju pozitivne opcije odgovora, što je simptomatično. Svako se sad oseća „manje vredno“, „više ljuto“ ili „sklonije suicidu“ nego obično, ma šta ih je isprva vodilo. I poslednji prizor pred počinak dobija se po principu kosmičkog privlačenja.To je bakljama spaljeni autobus Zvezdinih igrača, opijenih pobedom do s uma silaženja. Nisu li zbog toga manje Pobednici, odrediće istorija, ona što po Hegelu ima tendenciju da se ponavlja. Pa se prvi put javlja kao tragedija, a drugi put kao farsa. Definiciju narednih repriza Hegel je nama ostavio. In memoriam Solidnom poznavaocu prilika iznutra noćnog festivala, ne može da promakne još jedna omaška organizatora. Naime, negde između prethodnog i ovog saziva, umrla je Marina Andrić, istoričarka umetnosti i jedna od inicijatora Noći muzeja, posvećena borbi za dignitet i šarolik, a poučan program manifestacije. Marina je zaboravljena, nigde nije pomenuta, kao nebitan šrafčić glomazne mašinerije. Fenomen masovne histerije Fenomen masovnog pohoda građana na izložbe i slične sadržaje, svojstven Noći muzeja, niko do kraja nije rasvetlio. Većina se slaže da je sve do dobrog marketinga što svakog ponese, dok su glasne i tvrdnje da je publika principijelno željna kulture. Tome ide u prilog jaka histerična nota svekolike atmosfere sabora i vašara, ali mu kontrira tužna poseta većini institucija uobičajenim danima. Neki će reći da se festivalskom prilikom svako potrudi da pred oči javnosti iznese nešto posebno. Ali, to je pre no što je manifestacija postala ovako pomodna.