Tračka dvokolica

Spasovdan ne slavi samo umišljena srpska prestonica, već i Bela Palanka. I to od 1939. godine kada su se sa Suve planine sjurile bujice, a rečice, i te kako, nadošle. Tada je belopalanačka poplava odnela sedamnaest ljudskih života. Stihija je nosila i volovska kola sa sve govedima, pritom se sitna stočica ne računa. Moj deda, po ocu, Mihajlo, vlasnik ciglane, spasio se tako što je donevši vreće kukuruza u vodenicu, pošao, uzbrdo, za povorkom pacova koji su osetili nesreću. A oni koji su ostali u vodenici svi su se podavili u ovom suvoplaninskom potopu. Pacovi, eto, nekad, budu i anđeli čuvari. A stizaće novi potopi, verujte mi, Srbi moji! Već sam više puta sanjao kako pod vodom nestaju Beograd, neposlušni Niš, pa i poslušna Bela Palanka, a i Mokra, i, da voda stiže do mog Vidova dokle je, nekad, i bilo Nišavsko more koje je kroz Sićevačku klisuru isteklo, dole, ka Makedoniji, Solunu... I ne mislite, valjda, da sam tek tako, iz dosade, počeo da gradim Nojevu barku. Nego, pomenuti potop sanjao je, izgleda, i niški slikar Siniša Stamenković. Na njegovoj izložbi „Niš – biblijski grad“ lepo se vidi kako je Nišavsko more grunulo kroz Sićevo i, načisto, Niš potopilo. I nije slučajno što je Sinišino nebo kao krv crveno, baš kao nebo Milića od Mačve. Ta dva slikarska neba očigledno su zapaljena istom kišom meteora... Nego u ovo doba godine, srpske slave mnogo žure i jedna drugu sustižu. Tako, za Spasovdanom, eto i letnjeg Svetog Nikole. Čuj, Sveti Nikola! Taj je, na Nikejskom saboru čupao bradu Jovana episkopa iz daleke Kalkute i to samo zato što je ovaj tvrdio da se Isus, i posle raspeća, vratio u Indiju, a gde je i mladost proveo. Zbog opšte tuče koja je nastala, prekinuto je i zasedanje Nikejskog sabora ne bi li se strasti, malko, smirile. A kada je zasedanje u Nikeji nastavljeno, nije više bilo ni traga ni glasa o Jovanu episkopu iz Kalkute... U Beloj Palanci se strasti, tek, razbuktavaju. Lokalni šerif Miljko toliko se osilio da je za „tehnološki višak“ proglasio arheologa Zorana Mitića Limunadu iz belopalanačkog muzeja. Upućeni kažu samo zato što mu je Limunada – opozicija. A, inače, Limunadi je, na arheološki nadzor, poverena deonica koridora od Sićeva do Dimitrovgrada. Tu je i pronađena tzv. Tračka dvokolica, a ona je jedan od pet šest najvažnijih arheoloških artefakata Narodnog muzeja u Beogradu. Zato dr Miroslav Lazić, sa arheološkog odeljenja beogradskog Filozofskog fakulteta, kaže: „Da je Zoran Mitić pronašao samo Tračku dvokolicu to bi bilo dovoljno za jednu arheološku karijeru.“ Pa sve nešto mislim, ako je Limunada belopalanački „tehnološki višak“, da li je onda i Remizijana „istorijski višak“ Bele Palanke? K. G. Jung, moj guru iz Švice, tu, odmah, odapinje oštre strelice: „Možda je šerif Miljko hteo da Tračkom dvokolicom ide na službena putovanja, pa da, na njoj, skokne i do Beograda, do tvog Aleka. I, Limunada, umesto da tračka kolica ponudi šerifu Miljku, on ih je ustupio beogradskom Narodnom muzeju, pa se još čudi što je postao tehnološki višak! Ali, rešiće se, valjda, i to, još u ovaj ponedeljak na sudu u Pirotu.“ Bilja me podseća da joj se bliži rođendan i da bih mogao autobusom da joj pošaljem, bar, balon Nikolinog vina koje mi je stiglo iz Kleka kraj Zrenjanina. A Tara mi, za vikend, otperjala, dole, do Divljanskog jezera gde je tetoše pecaroši iz Niša, tako da mi je Nikolino vino jedina uteha. A i moja Crna se sekira: „Taj tvoj Limunada mogao je da donese Tračku dvokolicu, ovde, kod tebe, u Vidovo, na Nojevu barku umesto što ih je odneo beogradskom Muzeju. Jer, nisi li sanjao da će i prestonica, uskoro, biti pod vodom?“