Zlatno doba i crni dani

Finansije su nam u tako dobrom stanju da sad može i kompletan idiot da ih vodi – tako je stanje u državi godinu dana nakon što se Aleksandar Vučić preselio na funkciju predsednika i šest godina nakon što je, pobedom na predsedničkim izborima, Tomislav Nikolić započeo naprednjačku eru, u ponedeljak objasnio karikaturista Marko Somborac. Ocenu koja se zvanično karakteriše kao „hejtovanje“ iako je sačinjena od tvrdnji samog Vučića, Somborac je tvitnuo tokom zasedanja Skupštine Srbije na kome je premijerka Ana Brnabić obrazlagala predlog da funkciju ministra finansija preuzme dosadašnji gradonačelnik Beograda, aferama ovenčani Siniša Mali. U odluci o poveravanju državne kase jednoj od najspornijih ličnosti u zemlji, bez straha od reakcije javnosti na takvo zabadanje prsta u oko, sadržano je gotovo sve što karakteriše Srbiju vođenu čvrstom rukom Aleksandra Vučića: od degradacije institucija (od Univerziteta do pravosudnih institucija), preko netransparentnosti upravljanja javnim resursima, klijentelizma i nepoštovanja zakona i Ustava, do medijske kontrole zahvaljujući kojoj je kreirana paralelna realnost, lišena dodirnih tačaka sa stvarnim životom u Srbiji. Ništa čudno, uostalom: predsednikovanje koje je, 31. maja 2017. započeto pompeznom inauguracijom uz polaganje zakletve na Ustavu i Miroslavljevom jevanđelju i batine za radoznale novinare (uz pripremu terena u vidu postavljanja lojalnog Bratislava Gašića na mesto direktora BIA) i nije moglo biti ništa drugo do nastavak procesa uspostavljanja autokratije u zemlji. Svakako da je od pomoći u tome bio i izbor naslednika na funkciji premijera: bez ikakve političke snage, Ana Brnabić ne predstavlja pretnju da zaista preuzme prerogative te visoke funkcije. „Nemam autoritet kao Vučić, a nisam ga ni zaslužila. Nisam izašla na izbore, nemam svoju stranku, nisam dobila skoro 56 posto glasova. Meni je autoritet dat od nekog ko je dobio 56 posto podrške direktno od građana“, rekla je, uostalom i sama u vreme preuzimanja funkcije za koju nema jasnih kvalifikacija, osim apsolutne lojalnosti, pomenutog manjka kapaciteta da postane konkurencija i onog što smo naknadno otkrili: da raspolaže bitnim „kvalitetima“ naprednjačkog doba – od osornog nastupa, preko lakoće u izvrtanju činjenica, do hladnokrvnosti s kojom ignoriše probleme običnih ljudi, medija i drugih manje bitnih kočnica ka putu u svetliju budućnost. Cinici bi rekli da je, zaslugom Ane Brnabić, i dalje moguće govoriti o postojanju nekakve podele vlasti u Srbiji: videli smo već brojne slučajeve u kojima, bilo da je reč o donošenju važne odluke, ili o javnom nastupu koji donosi pozitivne poene, premijerka svoje ingerencije bespogovorno prepušta Vučiću. Recimo - nakon zahteva MMF-a da se odustane od umanjenja penzija, možda ne toliko zbog popravljenog stanja u državnoj kasi, koliko zbog straha od moguće presude iz Strazbura koja bi nalagala vraćanje oduzetog novca, pa još sa kamatom, ukazala se potreba da se najavi „povećanje“ penzija. A tu blagovest nije donela premijerka, već lično Vučić – valjda zato što je potvrđen kao najveći marketinški stručnjak u zemlji, kadar da u svakom trenutku crno proglasi belim i navede ogroman broj ljudi da u to poveruje. Biće, ipak, da ima nečeg više od marketinške veštine što je doprinelo spektakularnom Vučićevom usponu do današnje pozicije neograničene moći u zemlji. Preplavljeni njegovim neprekidnim prisustvom, tiradama kojima nas zasipa, beskonačnim pričama o tome kako marljivo radi i muči se za nas nezahvalne i lenje, o tome šta je jeo a šta nije, šta ga muči, zbog čega ne spava i šta je sve rekao Angeli Merkel, možda smo zaboravili kako je sve počelo. Neverovatno danas zvuči da je, u proleće 2012, kada je, pobedom nad Borisom Tadićem na predsedničkim izborima, Tomislav Nikolić označio početak naprednjačke ere, Vučić bio samo neuspešni pretendent na funkciju gradonačelnika Beograda i ne mnogo omiljeni drugi čovek radikala konvertiranih u naprednjake. Šta je potom bilo, podseća Đorđe Vukadinović, urednik Nove srpske političke misli i poslanik u Skupštini Srbije: formalno-institucionalno, kaže, moglo bi se govoriti o tri faze – prva bi obuhvatala period od Nikolićeve pobede do dolaska Vučića na čelo vlade (2012 – 2014). Drugu fazu čini vreme od 2014. do 2017, kada je Vučić bio na poziciji premijera, a treća je počela pre godinu dana, kada je postao predsednik Srbije i upravo traje. Ali, to je samo formalna podela, suština je nešto drugo. „Priroda Vučićeve vlasti, kao i svake lične vlasti takva je da su institucionalne pozicije nebitne ili sporedne za njeno funkcionisanje“, kaže Vukadinović. Zato se, suštinski i sadržinski, može govoriti o tri faze koje se ne poklapaju sa terminima formalnih promena pozicija u zemlji. Prva je kratka i traje od proleća 2012. do početka 2013, odnosno od Nikolićeve pobede na izborima do hapšenja Miroslava Miškovića, a Vukadinović je definiše kao „vreme uspona i preuzimanja dizgina vlasti“. Napomenimo ovde da sagovornik NIN-a kao drugu fazu naprednjačke ere vidi vreme započeto hapšenjem Miškovića i da ona traje do Vučićevog prelaska na funkciju predsednika države. I odmah se vratimo na početak, jer je, kaže Vukadinović, „period od maja 2012. do hapšenja Miroslava Miškovića najneistraženiji, a najvažniji period u novijoj istoriji Srbije, u kome se vodila ne do kraja jasna bitka, ispod površine, bez odjeka u javnosti“. Prema njegovoj oceni, upravo je za tih nekoliko meseci, različitim sredstvima i mehanizmima, Vučić postao „alfa i omega vlasti i Srbije – čitavog života, političkog, kulturnog, ekonomskog i kriminalnog“. „U proleće i leto 2012. Vučić je bio poznat kao ne previše harizmatičan aparatčik, ne mnogo popularan ni u redovima SNS. Imao je oreol sposobnog operativca u stranci, a u javnosti gotovo komičan imidž bundžije i plačljivka“, podseća Vukadinović uz ocenu da se od tada do ovog što sada imamo desio ogroman i dramatičan skok da bi bio jednostavno objašnjiv. Mnogo je tu faktora: recimo, svakako da je bilo važno što je, prema brojnim izvorima, upravo na njegovu sugestiju Nikolić između dva kruga predsedničkih izbora obećao da će, u slučaju pobede, podneti ostavku na mesto predsednika SNS. Tada taj potez nije delovao mnogo bitno, podseća ovaj sagovornik, ali se pokazao kao presudan ne samo po Nikolićevu karijeru, nego i po noviju istoriju Srbije. Vrlo je bitna i jedna veza za koju se znalo da postoji, ali se nije znala njena dubina – reč je o vezi sa Mikijem Rakićem, sivom eminencijom Borisa Tadića i režima DS. „Jedan je umro, a drugi sigurno neće govoriti dok je živ o tom odnosu koji je bio više od profesionalnog kontakta dva čoveka od najvećeg poverenja Borisa Tadića i Tomislava Nikolića“, kaže Vukadinović koji veruje da je odnos Vučić-Rakić bio mnogo važniji nego što se u to vreme činilo. „Upravo mu je Rakić, kao čuvar tajni i dosijea iz dosovske vladavine, pomogao u toj tranziciji od relativno bezbojnog, komičnog aparatčika. Predao mu je u ruke i tajne i dosijee, a onda je umro, što je idealan ishod sa stanovišta Vučića“, ocenjuje sagovornik NIN-a „Sprega bezbednosnih i informativnih resursa koje je uspostavio i za koje je imao afinitet i sklonost i u godinama opozicionog delovanja, bila je od ogromne koristi u preuzimanju konaca vidljive moći, u kontekstu institucionalnog vakuuma koji je nastao povlačenjem Nikolića sa mesta prvog čoveka SNS“, kaže Vukadinović. A ceo taj uspon, dodaje, „krunisan je hapšenjem Mirosava Miškovića, sive eminencije poslovne i političke postpetooktobarske Srbije i najmoćnijeg čoveka u zemlji“. Svemu tome valja dodati i kontakte sa, kako kaže ovaj sagovornik, „donekle pozadinskim ali uticajnim, drugim i trećim ešalonom zapadnih političkih i obaveštajnih struktura“. I još nešto bilo je od koristi u munjevitom usponu: to što su ga sve vreme potcenjivali gotovo svi – od „političkih mentora i roditelja Šešelja i Nikolića, kojima je došao glave, do političkih protivnika u zemlji, a verovatno i stranih faktora“. „Imidž histeričnog i euforičnog plačljivka zaveo je i saborce i protivnike da previde i potisnu u drugi plan druge crte njegovog ličnog i političkog profila – fanatičnu volju za moć, metodičnost, energiju i usredsređenost na ostvarenje cilja doslovno svim sredstvima“, kaže Vukadinović. A kada se to dogodilo? Kada je Vučić, zapravo, postao ključni centar moći u Srbiji? Početkom 2013. delovalo je da je sve isto, a bilo je sve drugačije, kaže Vukadinović. U tom ključnom periodu preuzimanja i formalnih i neformalnih dizgina vlasti, kako primećuje, paralelno je tekla i akcija potpunog derogiranja pozicije Ivice Dačića kao premijera, pre svega ciljanom i kontrolisanom upotrebom „afere banana“. A usput je, dodaje, u tih šest meseci „posejao seme i počeo da ubira plodove podela u Demokratskoj stranci“. Ukratko – hapšenjem Miškovića, marginalizacijom Dačića, uzimanjem SNS-a od Nikolića i doprinosom rascepu DS-a, suštinski je obavio posao. I sve to u nekoliko meseci, zaključno sa potpisivanjem Briselskog sporazuma 2013, kada je, kako kaže naš sagovornik, „ispunio obećanje ili makar očekivanje stranog faktora“ - što je bio još jedan važan činilac u preuzimanju vlasti u zemlji. Onda je nastupilo vreme „razrade“, odnosno širenja moći i preuzimanja jedne po jedne enklave koja je pokušavala da pruža otpor. „Preuzimanjem mesta presednika zatvorio je krug apsolutne moći koji je otvorio krajem 2012. i početkom 2013“, kaže ovaj sagovornik. Uprkos oceni o apsolutnoj moći, Vukadinović veruje da se Vučić malo preračunao kada se kandidovao na predsedničkim izborima. „Sa predsedničkim izborima je dostigao zenit, bez obzira na kasnije pobede - na beogradskim izborima, na primer. Prirodan ciklus svakog sunca je da krene ka zalasku, ali koliko će sumrak padati, to je pitanje na koje sada nemamo odgovor“, kaže ovaj sagovornik NIN-a. Jasno je, dodaje, da će, kao osvedočeni „majstor kupovine vremena, prodaje istih obećanja, iste cigle i iste glave šećera“, na svaki način činiti da to opadanje uspori i prolongira - kao što prolongira svako obećanje, bilo stranom faktoru, bilo domaćim biračima. A da se, u tom smislu, uveliko trudi – trudi se. Ne znamo, naravno, šta je tačno obećao „stranom faktoru“, ali znamo da na domaćem terenu - ne štedi: trenutno smo, tako, u iščekivanju „zlatnog doba“ najavljenog za period od 2018. do 2020, u kome će „biti novca više nego ikada i živeće se bolje nego ikada“. Naravno, pod uslovom da sačuvamo mir i stabilnost, a to je jedino moguće trajnim, kompromisnim rešenjem kosovskog pitanja. Možda Vučić naznake početka zlatnog doba zaista vidi na onih devet televizijskih ekrana koje drži u kabinetu. A šta vidimo mi, odozdo, boreći se za dah u stvarnosti u kojoj je prosečna plata znatno manja od zvanične, a broj nezaposlenih znatno veći od onog koji nam se saopštava, o čemu je NIN bezbroj puta pisao? Domete jednogodišnje faze predsednikovanja za NIN je ocenjivao profesor Univerziteta u Novom Sadu Jovan Komšić. Zaključnu ocenu da „nije sve ni crno, ni belo, već iznijansirano“ izvukao je iz analize stanja u više oblasti delovanja: za početak, konstatuje da postoji koncentrisana efektivna moć u prezidencijalnom sedištu, bez obzira na Ustav, što ga podseća na vreme Slobodana Miloševića. „Imajući u vidu objektivnu situaciju i subjektivnu sklonost da legitimnost traži u takozvanom razvojnom modelu države, ne može se pohvaliti doslednošću koncepta demokratske podele vlasti“, primećuje profesor i nastavlja jednom pozitivnom ocenom, mada dosta uslovno. „Konsolidacija finansijskih tokova je argument za pozitivnu političku valorizaciju, iako to spada u nadležnost vlade“, kaže Komšić, ali odmah skreće pažnju na nedorečenost pozicija i poruka javnosti u pogledu spremnosti za nastavak reformi, pre svega u oblasti konsolidacije javnog sektora i smanjenja partijskog uticaja u javnim preduzećima. U vođenju države vrlo je važna interakcija između institucija, a u konkretnom slučaju profesor ocenjuje da je veliki problem „opadanje ugleda parlamenta, zahvaljujući pozicijama vladajuće koalicije, koje svedoči o opasnom trendu ugrožavanja modela parlamentarne demokratije“. Bitno je, takođe, notirati i da je, kako profesor kaže, „medijska scena izuzetno deformisana uticajem transparentnih i netransparentnih interesnih organizacija“ – što je, uostalom, istaknuto u svim izveštajima međunarodnih posmatrača, pa je, upravno na nalog Vučića, došlo do povlačenja već pripremljene medijske strategije. Sličnu volju da sasluša primedbe stručne javnosti (bez obzira na to što se još ne može govoriti o krajnjem ishodu povlačenja medijske strategije) vlast, međutim, nije pokazala u drugim oblastima u kojima su se strukovna udruženja povukla iz dijaloga o zakonskim rešenjima (sudije, tužioci, Univerzitet...) . Komšić upozorava i na kvarenje ambijenta za rad nezavisnih institucija i navodi primer poverenika za informacije od javnog značaja kome nadležne službe, podređene predsedniku, ne daju bezbednosni sertifikat koji je ranije imao, „kao da se desila značajna promena u ponašanju, čime se šalje poruku da je Rodoljub Šabić izvan patriotskog diskursa, što je problematična poruka“. Nisu baš jasne ni poruke o strateškoj orijentaciji zapad - istok: činjenicu da je ona ambivalentna Komšić objašnjava i objektivnim okolnostima, ali nije sve ni u njima. „Ne sporim nezavođenje sankcija Rusiji. Ali, dok predsednik, koji ima ključnu poziciju i zaista sa jakim argumentima govori u prilog evrointegracijama, najbliži saradnici nas, istovremeno, često usmeravaju kao da je u vrhu države doneta odluka o savezu sa Evroazijskom unijom“, kaže Komšić i dodaje da bi naredni period trebalo da razjasni da li smo u kretanju prema EU ili čekamo istraživanja javnog mnjenja koja će nam reći u kom pravcu treba da se ide. I napokon, Vučićevu „deklarativnu poziciju da ne odbacuje šanse da se pravno obavezujućim sporazumom sa Prištinom stvore pretpostavke ekonomskog ozdravljenja“ Komšić ocenjuje pozitivno, uz ogradu da je tek potrebno videti kakva je zaista volja u tom pogledu. Ovaj sagovornik NIN-a spada u onaj deo srpske javnosti koji je, uz sve snažne kritike koje se odnose na stanje u oblasti parlamentarne demokratije i vladavine prava, spreman da kaže da bi, „ukoliko usmeri politički brod u pravcu postizanja sporazuma, Vučić napravio izuzetno značajan korak za Srbiju“. Upravo to je, međutim, jedna od važnih tačaka razdora na polumrtvoj opozicionoj sceni. A o stanju u kome se, u naprednjačkoj Srbiji, nalazi to što bi trebalo da bude neizbežan sastojak demokratije – više na narednim stranama NIN-a.