Polovini naprednog Puta

Poštovana Polovino Puta, započetog dolaskom Tomislava Nikolića na mesto predsednika Srbije, a završenog 2025. godine kada ćemo – kako nam je ovomad rečeno u Sofiji – znati: a) da ni tada ne ulazimo u EU ili b) da postoje čuda. Dakle, a). I, dakle, da počnemo. Ovo obraćanje nema samo tek tako neki protokolarni karakter, već je u pitanju jedna pravilna numerička zakonitost, a koja se nečim mora obeležiti. Pa makar i nečim ovako suludim kao što je ovo pismo. Pa evo niza koji je zanimljiv: 1948, 1961, 1974, 1987, 2000, 2012, 2025. Ako izuzmemo 2012. kao neku vrstu statističke greške, te ako razumemo da je reč o godinama, veoma važni prelomi u Srbiji dešavali su se na svakih 13 godina. Svako toliko je nešto veoma bitno činilo prekretnicu u ovdašnjoj politici. Bioritam režima, tako da kažemo. E, pa, polovina udaljenosti između 2025. i 2012. je 2018,5. Nekako baš sada. Na Tebi smo, Polovino Puta, dakle. Na pola epohe, ako ćemo tačnije. Da li i na pola Vučića? Ovo poslednje je nešto teže reći, jer ovdašnjeg predsednika na polovini ove epohe čeka neprijatna odluka, koja je ključni faktor u sastavljanju finalne slike kako izgleda takozvani Zapadni Balkan. Taj Balkan je, kao i uvek, Briselu jedno od neophodnih polazišta da bi uopšte počelo da se razmišlja o tome kako izgleda Evropa. Odluka je, dakle, da li biti Milo Đukanović ili Fidel Kastro. I izgleda kao da nije teška za doneti je. No da se vratimo na stvar. U ovom obraćanju red je da sumiramo i šta nam se desilo. Iako izgleda jednostavno - kao da oni koji vladaju ne znaju za šta su, a da oni koji su protiv nemaju pojma protiv čega su - stvari su malo komplikovanije. U okolini ove zabiti dešava se jedna ogromna globalna tehnološka, informativna i klimatska promena, koja je – kako to s takvim globalnim promenama ume da bude – razorila postojeći svetski politički, ekonomski i društveni poredak. Sad da ne ulazimo u sve detalje, najvažniji rezultati tog razaranja su interesno multipolarni svet, teritorijalno razmeštanje proizvodnje, radne snage i kapitala, kao i vežbanje globalnog rata na lokalnim teritorijama ugroženim klimatskim promenama. Ovo poslednje se radi na daljinu, uz pomoć religioznih plaćenika i ono malo domaćeg sveta koji nije sam sebe prekomandovao u migrante. I sad na to sve dodajmo i zastrašujuću dekompoziciju komunikacije, pretvorene u veliko skupljalište selfija i podataka za raznorazne Kembridž Analitike. Elem, u tako i toliko promenjenom svetu raspada se i predstavnička demokratija: zemlje koje je još neguju domino metodologijom biraju populiste kao odgovore na činjenicu da partijski razrađeni sistem brige o ljudskim pravima ne zadovoljava one koji su u tehnološki uzročenoj ekonomskoj krizi izgubili posao ili sigurnost da će ga zadržati. Povremeno, čisto nostalgije radi spram liberalnog sentimenta i ljudskih prava, strada neki Morgan Friman. Da ne bude da se džaba krečilo onolikih godina. U tom i takvom svetu dešava se i proces zvanično registrovan kao pasokizacija. Sve takozvano liberalno, a što je sa leve strane političkog spektra organizovano u tradicionalne političke partije – nestaje. Kao što je nestao i imenovani rodonačelnik Pasok u Grčkoj ili kao što u nemačkoj politici SDP samo statira Angeli Merkel, već godinama. Protivtežno tome, snage od desnog centra pa nadesno preuzimaju i „leve“ argumente u svoje ruke, stvarajući tako istorijski poznati privid da se suštinski promoteri krupnog i multinacionalnog kapitala ubiše od zaštite prava siromašnih. I na kraju, poslednja promena: zbog multipolarnog sveta ponovo se preraspodeljuju zone interesa i vlasništvo nad kolonijama. Uključiv i ovim novim, balkanskim. Sumirano na domaćoj sceni, to izgleda ovako: zemlja istrošena raspadom Jugoslavije, još uvek ekonomski nesnađena u globalnim promenama, doživela je u glavnim crtama sledeće - propast partijski organizovane takozvane građanske levice, adekvatni porast adaptiranog desnog populizma, promenadu subvencionisanog stranog kapitala... Trenutno još samo nije precizno razrešeno čiji ambasador ima isključivo pravo da zove telefonom nekog ovde bitnog, a kad mu se nešto ovde bitno ne sviđa. No, i to će uskoro. I šta sad? Pa, u principu, trenutno ništa. Neki fensi svet, udobno zavaljen u zabludu da Zapad štiti prvo demokratiju a tek posle svoje interese, još uvek ne razume kako to da su prvi redovi u borbi protiv devedesetih nakrcani licima iz tih istih devedesetih. Takođe ne razume ni to da je u vremenima internetskog unifikovanog prostora „građansko“ (a posebno ono iz „kruga dvojke“) malčice izgubilo smisao. Ne razume, uzgred, baš dobro ni šta je kapitalizam, a posebno ovaj domaći, prepušten društvenom obrazovanju iz selebriti magazina i grozničavom šopingu svega skupog, ali to je neka druga i duga priča, pa sad nećemo o tome... Neki drugi, ne tako fensi svet, još pokazuje ono malo preostale nacionalne ratobornosti, zanemarujući činjenicu da vojnici za oslobodilačke i ine ratove nemilice odlaze u Nemačku i Švedsku, ostavljajući iza sebe kako otadžbinu, tako i ucveljenu ministarku za natalitet i osokoljenog šefa agencije za zapošljavanje. I u ovom slučaju, patriotizam – kao i paradoksalno blisko rusofilstvo – su tek jedan klik miša daleko, gde god da si, pa je i sve „nacionalno“ (a posebno ono za koga niti postoje, a niti su poželjni domaći finansijeri) razvaljeno digitalnim promenama. Ni to se nije primetilo. U sredini između svih njih nalazi se jedan veliki ideologijom neopterećeni „Splav Meduze“, pretovaren osobama koje smatraju da je u državi i njenim resursima –kao i u monopolisanom informisanju i kontrolisanim izborima – jedini i egzistencijalni i poslovni spas. Pod uslovom, naravno, da se dovoljno puta zakunu na vernost Kormilaru. Svi oni, a i posledično i uzročno i Kormilar, čine balast koji onemogućuje da se privredni, obrazovni i tehnološki rast popne na razinu dovoljnu da se ne plašimo nenadoknadive zaostalosti za svetom. Nazadovanje, pritom tabloidizovano i rijalitizovano, to je najveća muka sada. Baš nekako tragično nedostaju istinski napredne snage, a u isto vreme ima užasno mnogo nekog sveta koji se tako predstavlja, a od kog slabo kakvog napretka ima. Stoga, Polovino Puta, sem što smo te evo konstatovali, nemamo šta pametno da Ti kažemo. Ovdašnjem „starom“ intelektualnom svetu (pa naravno i samoukom slovoslagaču – odskora „pljižovanom“ – koji je potpisao ove redove) fali novog obrazovanja, naprednima fali napredovanja, ni „građansko“ ni „nacionalno“ ne znaju šta bi sa ideološkim usisivačem iliberalne demokratije, pa posledično tome ponestaje opozicije, čak i fizički. Nadalje, svakome ko ne želi radno mesto u državi, u nevladinom (još kratko) doniranom sektoru ili u subvencionisanom stranom kapitalu, kao i svakome onome ko ne bi bio reketirani preduzetnik u političkim „šemama“ – smeši se ili siromaštvo, ili pritvor, ili pečalba, ili (sve malobrojnija) selidba obrtne imovine u neku prijateljskiju zemlju. Ali, kao što uvek ima ali, postoji jedna srećna okolnost. I ovo će proći. Iako se još uvek ni ne traže, odgovori će se lako naći, kad počne traženje. Kao što nikad nije bilo da nekako nije bilo i kao što nikada neće biti da nekako neće biti (hvala, Miroslave), i ovo sada će postati samo deo jednog numeričkog niza. Pola smo puta prošli, ostala je druga polovina. Valja biti zahvalan i za ovo do sada, moglo je biti i gore. Pa ti, Polovino Puta, gledaj da nekako tako ostane i tokom ovo preostalog vremena. A ti najbolje znaš kako ćeš, naravno. Srećno do 2025. P. S. Zamoljen sam da Ti ovo pismo napišem besplatno, jer ugledni nedeljnik u nemačko-švajcarskom vlasništvu (koji sasvim sigurno ne deli baš sve moje stavove) nema para. Pa i to, sasvim dobro i sasvim praktično, predstavlja ilustraciju svega o čemu pismo govori.