Nude nam flaster na ranu od metka

Oni govore o pobuni. O protestima u kojima su učestvovali od aprila prošle godine do danas. O Univerzitetu i 1968. Ali, i o arogantnom, klasnom društvu koje nije po njihovoj meri. Kažu da su prošlog aprila u Beogradu započeli borbu u ime svojih roditelja i njihovih izneverenih očekivanja iz 1968, 1996. i 2000. I, da neće stati. Za NIN govore Anja Ilić, Jana Šarić i Vuk Vuković, apsolventi sociologije na Filozofskom fakultetu, Bratislav Raković, apsolvent Fakulteta političkih nauka i Vladimir Unkovski Korica, profesor na univerzitetu u Glazgovu. Anja: Često se studentima danas pripisuje pasivnost, apolitičnost, da su izgubili interesovanje za društveni aktivizam, da ne znaju da se bune. Ne živimo u vremenu u kojem je bunt poželjna društvena vrednost, oni koji su se bunili 1968. čak i u tadašnjim progresivnijim sistemima bili su u ugrađenim ideološkim potkama. Danas smo u raljama neoliberalizma koji nas pritiska sa svih strana i ograničava studentsku populaciju. Ali, ne bih rekla da nema pobune, niti da su studenti izgubili tu sposobnost. Sada se Univerizitet zatvara ponovo klasno, kao čitavo društvo. Dece iz radničkih porodica ima najviše oko pet procenata na Univerzitetu. Jana: Postaje nedostupan za decu određenih društvenih klasa, recimo radničke. Sada su, za raziku od socijalističke Jugoslavije, manje šanse da pređemo iz jedne klase u drugu. Ako se zatvara društvo, klasno, zatvaraće se i svi podsistemi u društvu. Nevidljivi ste, a kada ste vidljivi onda ste „ološ“ i „huligani“? Anja: Nevidljivi smo za mejnstrim medije. U aprilskim pobunama dobili smo podršku kolega sa Filozofskog, Fakulteta dramskih umetnosti i sa FPN ali toga u mejnstrim medijima nije bilo. Te 1968. pobuna se proširila na Francusku, SAD, Poljsku... Srbiju. Na Sorbonu su uleteli specijalci, ali digla se čitava Francuska, bilo je i mrtvih. Bilo je to drugo vreme? Bratislav: Mi nismo solidarni. Naopaki smo. Ipak, potencijala ima, znamo to iz aprilskih protesta. Čini mi se da je ovo zatišje pred buru koja će doći. I tu promenu studenti će predvoditi. Jana: I tridesetih godina na demonstracijama je bilo mrtvih, protesti su nosili jasnu poruku mira jer je Evropa bila u užasnom stanju, nacizam na vlasti u Nemačkoj, Evropi je pretio rat. Ti studenti su završili u NOB-u. I 1968. su studenti ponovo bili neka vrsta regulatora, lakmus papira, ovde nešto ne valja, hoćemo bolje. Nije prošlo puno vremena, svega nekoliko generacija i na kraju 20. veka demonstracije. Ne znam da li možemo da povučemo paralelu, različite su tačke pucanja, motivi su različiti, ali uvek su ih studenti predvodili. Planirate li da ostanete u Srbiji? Jana: Ja ne planiram. Ne pravim planove da se ne bih razočarala. Vuk: Nisam siguran, ali naginjem opciji odlaska. Bratislav: Ja ostajem. Anja: Načelno nisam zatvorena prema toj ideji, ali bih da ostanem i pokušam nešto da promenim. Vlada: Ja sam na Univerzitetu u Glazgovu. Otišli smo 1991, kada je bilo izgledno da će biti rata. Voleo bih da živim ovde, ali ne znam, za početak, ko bi mi dao posao. U svojoj zemlji ste stranci? Vlada: Osećam se svugde kao stranac, što je za 1968. ne tako bitno. Predajem u Glazgovu istoriju komunizma i podvlačim, 1968. ne dolazi niotkuda, svet je šezdesetih počeo da se menja, i u istočnom i u zapadnom bloku čule su se ideje sa svih strana da je svet nepravedan, i da su podele veštački nametnute. Pobuna je dugo sazrevala. U Britaniji, Italiji 1967. radnički pokret je eksplodirao. U Francuskoj je održan jedan generalni štrajk i stalo je do 1968. Sve to treba shvatiti kao proces a ne kao događaj. I to vidimo iz istorije naših studentskih protesta. Naši ljudi su iznevereni promenama, to moramo reći kada govorimo o pobuni, osim toga, naša zemlja je prošla kroz ratove 90-ih, ne i Evropa. Ali činjenica je da je širom sveta omladina u buntu. Razni pokreti koji su predvodili pobune su postali političke opcije, tako da omladina i te kako igra veliku ulogu u svetskoj politici. Motiv je isti, uglavnom ne vide perspektivu u svetu u kom živimo. U SAD omladina je podržala Bernija Sandersa kao najlevljeg kandidata… Ono što je glavna razlika između vremena sada i 1968. je to što se tada verovalo da postoji alternativa, vera da je drugačiji svet moguć. Mi danas imamo problem jer je alternativa kapitalizmu krahirala krajem 80-ih i postavlja se pitanje šta sad, kakav sistem nam treba. I to je ono što je glavna kočnica za ubrzaniji i dublji pokret omladine, ne samo kod nas nego i u svetu. Vuk: U stvari, jedina realna alternativa kapitalizmu je ekološka katastrofa. Ili, nuklearna apokalipsa. Vlado, vidite li razliku između studenata u Glazgovu i Srbiji? Šta bi oni da su ovde, i da li bi nešto? Vlada: Glazgov je grad sa univerzitetom koji ima najveći broj studenata u radijusu od 30 milja, što znači da je najradničkiji univerzitet u Britaniji. Škotska je specifična jer ima besplatno obrazovanje, za razliku od Engleske i to je ogromna razlika. Studenti u Londonu su često deca svetske buržoazije, a u Škotskoj su to deca radničke klase. Jedni tretiraju obrazovanje kao robu koja se kupuje i ja sam im davao servis, a u Škotskoj su tamo zato što ih interesuje a ne zato što plaćaju. Ali, Britanija je jedna od najrazvijenijih zemalja u svetu, ne mogu da je poredim sa našom. I studentski pokret tamo nije preterano glasan. Šta biste promenili, i šta bi to mogli da budu momenti studentske pobune? Bratislav: Društvo kakvo jeste. Sistem, ne samo ovu noćnu moru od šest godina. Živimo u sistemu koji nas je prvo opljačkao i osiromašio a onda nas učinio zavisnim od njega. Dakle, nećete imati platu 100.000 dinara, koliko je potrebno, nego ćemo vam dati 20, 30 ili 40 hiljada, a ako se bunite, nećete imati ni toliko. To je ta zavisnost koja nas uništava u svim sferama. Nismo se dotakli svetla koje se upalilo i ugasilo relativno brzo prošle godine nakon predsedničkih izbora, interesantan fenomen koji niko nije očekivao nakon što je već sve gotovo i otvara se šampanjac i kreće spontano, preko društvenih mreža organizovan bunt. LJudi su izražavali bunt protiv svega, toliko su ogorčeni da nisu sigurni ni kako da artikulišu šta im zapravo fali. Kao pečurke zato nastaju različite organizacije koje su i unutar sebe heterogene, sa zahtevima od besplatnog obrazovanja, unapređenja radnih prava, fer izbora do medijskih sloboda. Od levog do desnog, svi su nezadovoljni ovim što se dešava tako da biće interesantno jednom, kada se saberemo mi, studenti, radnici, zdravstveni radnici, prosvetari, kada svi dođu malo sebi i slegnu utiske razočaranosti, mislim da će biti pobuna. Jana: Mislim da ćemo znati kada da reagujemo. Ne znam koja je to linija starta, ali da ste pitali studente 30-ih ili 1968, ili 1996. ili 2000. što baš sad, šta ste čekali, ili Jana Palaha deset dana pre no što se zapalio - dokle ćeš da ideš - mislim da ne bi znali da odgovore. Verujem u taj momentum kao što verujem i dalje u snagu i solidarnost. Je li ovo društvo od kojeg vas je sramota? Jana: Mogu da budem besna, sad, pitanje je mene lično i političke društvene grupe kojoj pripadam da li ću taj bes artikulisati, usmeriti na pravo mesto. Besna sam na nacionalizam, razorenu bivšu državu, koja je i takva kakva je bila progresivnija, koliko god bismo je mi koji sada sedimo ovde kritikovali. Čak i to je bilo progresivnije i pravednije društvo. Besna sam na ratne huškače koji bi pošto-poto omladinu da gurnu u neki rov ponovo, besna sam na nezaposlenost, na vlast... ... koja ne daje perspektivu? Jana: Koja ne daje ni trunčicu perspektive. Besna sam baš zato što nemam taj luksuz da pravim planove, bilo kakve. To je stihija, ideš na efekat sreće ili klasnih privilegija, socijalnih kapitala, kulturnih. Vuk: Ja bih najradije od nule krenuo. Kada vidite da ste u zemlji koja je vaša, u kojoj nečijim roditeljima savetuju da na poslu nose pelene... Vuk: Definitivno postaje jasno koliki sunovrat se desio. Iako mislim da nismo još dotakli dno, i zato polovična rešenja nisu dovoljna. U svim aspektima toliko duboko smo potonuli da mora da se krene od nule. I politički. Neće nas moći nikada zadovoljiti opozicione opcije zato što ovde, možda ću da zvučim ekstremno, ali ekstremne su okolnosti u kojima živimo, sve treba srušiti do temelja i graditi ponovo. Jana: Da ni kamen na kamenu ne ostane. Vuk: Toliko ima šuta, društvenog, u smislu prepreka normalnom životu i funkcionisanja da tu popravke na malo neće ništa rešiti. I ako je pitanje na šta smo besni, ja bih rekao na sve. Osim na ljude sa kojima živimo, ljude koji pate, koji žive život kao što ga živim ja, na njih jedino nisam besan, sa njima bih najradije radio na tom rušenju do temelja i onda na ponovnoj izgradnji. Ali nisam optimističan. Tom pesimizmu u prilog ide činjenica da od nas koliko nas sedi sada ovde većina planira da ide. Ako imate odliv ljudi koji treba da budu inicijatori, nikada nećete imati inicijativu. Koliko godišnje mladih ode? Oko 35.000? Vuk: Znači, nemate one ljude koji bi trebalo da imaju dovoljno vremena jer nisu pritisnuti svakodnevnim radom i preživljavanjem da artikulišu i osmisle problem, rešenje i da rade na udruživanju. Ako ti ljudi konstantno odlaze doći ćete do deorganizovanog, prestarog i iscrpljenog društva u kom bilo kakva vrsta bunta neće moći da se artikuliše. Tako da mislim, mi idemo ka propasti od koje nema spasa, a jedino rešenje je, ako ikada bude moguće, od nule, pa da krenemo. Kako neko prelazi tu crtu, neko ko je tako mlad kao vi a ipak kaže, ne, ja ne želim svet samo za sebe, hoću svet dostojanstven za sve? Bratislav: Većina je onih koji nisu spremni da gaze preko mrtvih zarad nekog uspeha, bogatstva, ali problem je što je ta većina dezorganizovana. A manjina organizovana. Ipak, ja ostajem, iako berem maline svakog leta za ogrev a ne za putovanje. Da njih nateramo da odu iz javne sfere a ne mi da se krijemo po žbunovima ili da oni nas oteraju da odemo. Najžalije mi je roditelja, oni su najviše razočarani, njihov voz je otišao, i oni nemaju više čemu da se nadaju specijalno. I baš zbog roditelja, zbog vas, mojih prijatelja, komšija i sutra neke porodice, voleo bih da ostanem. Milija mi je uloga salonskog analitičara, ali angažujem se oko inicijativa kao što je protest u Požegi. Pritisnut sam sistemom i okolinom koja nije srećna. I to me navodi da pokušam da uradim šta je do mene. Videćemo šta će biti rezultat, ali mislim da će u nekom trenutku studentske pobune biti pokretač širih promena. Do tada, ne plašite se izletanja iz mase? Bratislav: Roditeljima prijatelja iz Požege poručuju razne stvari, cure njihova lična dokumenta koja nisu sporna s pravne strane ali se tendenciozno tumače... Svete se porodicama. Lično se ne plašim. Moji roditelji su prosvetni radnici, ja ipak delujem na neki način i u njihovo ime. U ovom društvu ima mnogo razloga za strah i možda preterujem ali ponekad se osećam kao da nemam šta da izgubim. Tužno je kada se čovek dovede u ropski, životinjski položaj, da mora da sagne glavu i trpi i prećutkuje ponižavanja, a to je dominantno osećanje u Srbiji. Zato mislim da će se dogoditi eksplozija koja će dići na noge i civilno i političko društvo. Ako zastrašuju naše roditelje, koji nisu putovali godinama, samo nas guraju bliže pobuni. Imate izbor, da se, na primer, učlanite u vladajuću partiju, podržite politiku feuda kao u Jagodini pa da putujete sa Palmom po njegovoj milosti? Bratislav: Ovo ovde nije čak ni kapitalizam kakav bi trebalo da bude, koji sam po sebi već nije lep, a kamoli ova srpska napredna varijanta kapitalizma. Sistem, uzmu vam sve, malo bace mrvice, kažu, vidite kako smo dobri. Moja percepcija društva i moralnost, moje vaspitanje mi ne dozvoljavaju da postanem robovlasnik i da se vodim motom - neću da budem rob, `ajde da budem robovlasnik. Ne želim da učestvujem u tome. Jana: Neću skupo da se prodam, neću da se prodam uopšte, neću ni da kupim bilo koga ni da prodam. Hoću da stojim samostalno, rame uz rame sa ostalim vršnjacima. Anja: Lični interes nije moja mera, a ovaj sistem naštimovan je tako da stavlja akcenat na pojedinca koji treba da se izbori za sebe, sistem u kojem je pojedinac kriv ako mu životne okolnosti nisu baš najbolje. Anja, kako ste došli do toga da imate prijavu i možete da završite u zatvoru? Anja: Mogu i dalje. Nažalost. Jedan radnik se obesio, a drugog su kolege spasile u poslednjem momentu. Kada su radnici Goše najavili štrajk glađu, mi smo u tom trenutku bili ljudi koji su izašli iz aprilskog protesta u vidu sedam zahteva, i pojavili smo se s njima. Nismo imali vremena da najavimo protest iako smo dužni da se pobunimo protiv takvog sistema i godinu kasnije stigla mi je prekršajna prijava. Aprilski protesti su okupljali veliki broj mladih i to je kontraargument teze da su mladi danas apolitični. Ali stepen medijske kontrole je visok i mediji nisu hteli da izveštavaju o tome ko smo u stvari, kao ni da se odigravao talas štrajkova od Fijata, preko Gorenja do malinara i socijalnih radnika. Treba li da objašnjavamo zašto smo stali uz radnike „Ratka Mitrovića“ koji nisu uopšte primali plate? Zašto vas nekoliko dirne takav momenat, kao što je samoubistvo radnika zbog gladi i nemogućnosti da prehrani porodicu, a neki su bez reakcije? Anja: Živimo u sistemu koji ne uliva nadu da ćemo uspeti nešto tim akcijama. Zato imamo radno zakonodavstvo koje se sada menja i još više će se smanjiti šanse ljudi za dostojanstven život. Zato vlada zastrašivanje i trenutni radnici se zamenjuju partijskim poslušnicima. Jana: U međuvremenu, nude nam flaster na ranu od metka. To su te mere za podizanje nataliteta. Tako se ne rešavaju stvari Ko su vaši ideali, ko su vaši profesori? Vuk: Imate pojedince kao što su Jovo Bakić ili Slobodan Antonić, ali generalno ćute drugi. Jana: Postoje ljudi na koje možemo da se oslonimo. Ali naše klasne pozicije su drugačije, egzistencijalne, nas i naših profesora, ali ti antagonizmi nisu toliko oštri da ne možemo da sarađujemo i učimo od njih iako sigurno i oni uče od nas. Nemoguće je da budete u kontaktu sa omladinom koja je formirana i koja ima, kakav god, ali svoj stav i koja ima osećaj za nepravdu, a da ne naučite ništa. Vuk: Većini bi se mogla uputiti kritika da izbegavaju svoju dužnost, jer oni su u poziciji da mogu da govore i da se bune, zaštićeni su poprilično, ne možete profesora smeniti tek tako, kada ostaju i oni koji imaju niz prestupa... Anja:... Plagijata. Vuk: Oni bi morali da govore, ali ne govore. I oni su, u tom smislu, krivi. Za njih nema opravdanja kao za radnike u Kajzenu, Goši, ljude koji nisu zaštićeni, njih razumem. A ove, ne. Stavljam im na teret to što ne rade ništa a imaju privilegiju da mogu. Na stranu izuzeci. U tom sistemu vrednosti vašem, našem, gde ste vi? Vuk: Vlada diktatura novca. I svaki postupak SNS-a je montiranje neke zarade. Moj lični imperativ je da svoj interes stavljam u stranu, interes moj i mojih potomka je uspostavljanje društva slobode i jednakosti. Podseća na 1968, bunt za utopiju? Vuk: Rekoh, mi smo prilježni studenti, 1968. je i nama bila inspiracija u više akcija. Postoji li ponuda zbog koje biste promenili vaše stavove? Vuk: Jedino kada bi mojoj porodici život od toga zavisio. A mislim da su mnogi već ucenjeni. I zato mi je toliko odvratno gde živimo da imam takav otpor da nikada od njega ne bih odustao. I ako neko dođe da preti, da li je pitanje straha? Pa, neka dođe, šta sad. Ponekad mora i ranom da se plati. Je li Srbija država za vas? Po vašim merilima? Anja: Moja država bi bila država koja poštuje interese onih koji proizvode ukupnu društvenu vrednost, dok to ne napravimo o mojoj državi neće biti govora. Vlada: Amin. Jana: Ovo nikako nije država po mojoj meri. Vuk: Nikako, nikako. Ovo nije država za nas, pre bih rekao da je ovo država protiv nas. Proizvodi bedu, strah, propadanje, ne bih nikada mogao da kažem da je to država po mojoj meri. Treba li sistem da se plaši vas ili vi budućnosti u današnjem sistemu? Bratislav: Verujte nam, i mi ćemo vrlo brzo biti zajedno u ovom projektu na kom ćemo sarađivati. Vaša i naša generacija vrlo brzo biće na istoj strani fronta. Jana: Mi smo morali od nekoga da učimo, stojimo na ramenima divova koji su bili pre nas. A da li sistem treba da se plaši vas? Vuk: Ako ukinu sve što je bila do sada pozitivna tekovina naše istorije i radnih i ljudskih prava, onda ćemo ih mi vratiti na način na koji se to rešavalo onda kada su ostvarena. Ako ne daš ljudima da uđu u sindikate, ako ih ne tretiraš kako zaslužuju, onda ćemo mi uzeti svoje, a biće to isto tako brutalno. Vratićemo se po ono što pripada nama i našim roditeljima. I ta opcija bi bila za njih mnogo gora. Za sada, imaju izbor. Otimaćete sreću za vas iz ruku pojedinaca? Vuk: Ako dođe dotle, otimaćemo je. Vlado, kada bi oni preoteli tu sreću, da li biste bili ovde u Srbiji, u svojoj zemlji, konačno svoji na svome, jer za sada to nigde niste? Vlada: Ako bi me pozvali, moj odgovor je - bih.