Napred(no), marš!

U ulozi predsednika svih građana, pred azerbejdžanskom publikom, Vučić je svečano otvorio „zlatno doba“ za Srbiju koje počinje odmah. Ili je, da budemo precizni, ako nisu svi primetili, počelo još oko Nove godine i trajaće sve do 2022. koja se slučajno poklapa sa krajem njegovog predsedničkog mandata. Našlo se tu i jedno „ali“ - zlatno doba je tu i trajaće sve dok politički potraje i Vučić, ali samo pod uslovom da Srbija „sačuva mir i stabilnost“. Dakle, sasvim nebitno „ali“ imajući u vidu da je dužnost svakog naprednjaka da ga bar jednom nedeljno javno nazove „garantom mira“, a da se i sam tako predstavlja izjavama tipa: „da nisam molio Srbe da se povuku, imali bismo rat“ ili „verujem u život i rad a ne u rat i smrt“. S obzirom na to da naprednjaci veruju samo u njega, ostaje nejasno ko onda i zašto u Srbiji zvekeće oružjem? Ili, konkretnije: ko je zatražio da budžet za vojsku i policiju bude drastično veći nego prethodne godine, koliko je od kulture i zdravstva otkinuto da bi se podmirile tajne službe, koju ćemo ekološku katastrofu zataškati da bi se finansirale vojne i policijske parade i ko je sve to odobrio? Možda neposlušna Vlada, poslanici ili Ana Brnabić koja je naciji predstavljena kao premijerka ali se odaziva na funkciju „potpredsednica Vlade“ kada je tako oslovi ministar policije Nebojša Stefanović. Ili svi oni zajedno dok je predsednik uzaludno vikao „ne, ne, ne treba, cela Evropa zna da sam ja faktor stabilnosti i da rata neće biti“. Prema dostupnim informacijama koje nisu brojne, ipak se radi o „vojnim tajnama“i „nacionalnim strategijama sa kojima su upoznati samo oni koji moraju da znaju“, krivci za predratnu euforiju, užurbanu demonstraciju sile i nabavku oružja su tabloidi i ministar vojske Aleksandar Vulin. Naravno, našli su se tu još poneki navijači: Ivica Dačić koji je u skladu sa diplomatijom na čijem je čelu Hrvatskoj velikodušno ponudio „diplomatski rat“, manje diplomatski poručio BiH: „ako muslimani hoće rat, dobiće ga!” i celokupno stanje ocenio kao „intermeco između nekih novih sukoba“ ili Nebojša Stefanović koji je objavio rat Crnoj Gori (konkretno samo njenoj mafiji koja je brojna), ali su se „prvi igrači“ već jasno pozicionirali. „Bakir bi opet da kolje“, „Šiptari, čeka vas 20.000 Srba”, „Napravljen plan za rat: Kolinda sprema napad na Srpsku“, „Putin upozorava: priprema se napad na RS i sever Kosova” ili „Rat na Balkanu je počeo: Srbija nema mnogo vremena da se pripremi za odbranu“, samo su neki od tabloidnih naslova objavljeni u poslednje vreme. Portal Fakenews tragač koji se bavi lažnim vestima, uradio je analizu prošlogodišnjeg tabloidnog izveštavanja i došao do podatka da je tokom 2017. dnevni list Alo od 356 naslovnih strana, na čak 237 imao naslove koji bi se mogli okarakterisati kao lažni ili manipulativni, dok je u slučaju Informera brojka još veća: na 302 naslovne strane bilo je 362 lažne vesti. „Iako je Informer najavljivao, činjenice pokazuju da se nisu dogodili teroristički napadi ID-a na Srbe na Kosovu, kao što ni džihadisti nisu napali Banjaluku. Srpska vojska, ni kosovska (nepostojeća) nisu okupirale sever Kosova, Srbiju nisu napali ni Hrvati ni Albanci, a nije se desilo ni krvoproliće nakon predsedničkih izbora“, kaže se u analizi Fakenews tragača i dodaje da su najčešće reči u naslovima lažnih vesti rat ili aluzije na rat (sukob, krvoproliće, napad, okupacija, udar, ofanziva), dok su najčešći akteri takvih vesti okarakterisani kao neprijatelji Srbije i Republike Srpske. S druge strane Vulin ponavlja svoju antologijsku rečenicu da „vojska služi samo za jednu stvar: da se spremi za rat“, zaboravljajući da u mnogim državama služi i za neke humanije aktivnosti poput spasavanja tokom elementarnih nepogoda ili katastrofa i zahteva da bude „jaka, moćna, zadovoljna i naoružana“. I popunjena. „Mi moramo da nađemo načine da ponovo u proces obuke uvedemo i one koji nisu pripadnici vojske. Nijedna vojska na svetu nije dovoljno brojna, i nijedna vojska na svetu nije dovoljno spremna za izazove koji su pred nama“, zagrmeo je ne ulazivši u prirodu pomenutih „izazova“ (to čitajte u Informeru) tik pre nego što je zatražio da se mobilišu i sve radno sposobne žene da bi se obučile prema mogućnostima: od vožnje tenka do onih onemoćalih koje mogu junacima da pletu čarapice. Da bi bili zadovoljni i nadasve obuveni, jer uz sve moćno oružje o kome nam pričaju da su kupili, stalno pominju i čizme za vojnike i cipele za policiju, što je valjda dramatičnija stavka u budžetu nego vojna parada za Putina i policijska za Dodika. Kada je policija u pitanju možda i jeste: Srbija je treća zemlja u Evropi po broju policajaca jer na 100.000 stanovnika dolazi 625 policajaca dok su u Finskoj sasvim dovoljna i 132. Na pitanje o čemu se to zapravo radi imajući u vidu da ratnu atmosferu kroje tabloidi koje direktno država hrani i Vulin čije nas održavanje košta sveg ugleda koji smo ikada stekli, vojni analitičar LJubodrag Stojadinović kaže: „Radi se o jednom militarističkom spinovanju da bi se zataškali ostali problemi. Putem tabloidne politike ova vlast pokušava da uspostavi kontrolu nad čitavim društvom i oni to rade tako što nam ukazuju na okolnosti koje bi mogle da budu mnogo gore od ovih u kojima živimo. Bez obzira na to što je kod nas ugroženo sve, oni nas ubeđuju da možemo da budemo zadovoljni ako rata ne bude, a neće ga biti samo zbog njihovog fenomenalnog vođe i njihove fenomenalne politike. Da bismo to shvatili stalno nas drže u nekoj tragikomičnoj verziji ratnog stanja koja je stvorena da bismo zaboravili na loš kvalitet života, na izvršitelje koji su postali paradržavna otimačka organizacija, na siromaštvo u kom živi više od milion i po ljudi. I nema veze što je to tako, jer činjenica da nema rata će biti dovoljna da opravda reči predsednika SNS-a da mu je neprijatno koliko nam dobro ide“. Ali ako je u pitanju samo spinovanje i propaganda, zar baš moramo tako skupo da ih plaćamo? Poslednja vojna parada pre naprednjaka u Srbiji je održana 1985, a u taj poduhvat se čak ni Milošević nije upuštao ako zanemarimo tenkove koje je izveo 9. marta 1991. SNS-u je bilo dovoljno godinu dana vlasti da bi isterali oružje na ulice i „fascinirali“ Putina, ali nam nikada nisu otkrili koliko je to koštalo iako je tadašnji ministar Bratislav Gašić uporno ponavljao da to nije tajna i da će objaviti čim „izračuna“. Sličnu feštu su želeli da nam ponove i 2016. povodom dolaska premijera Rusije, ali se od toga odustalo čim je Medvedev otkazao posetu. I baš kada smo mogli da odahnemo jer nijedan Rus nije planirao da svrati u skorije vreme, naprednjaci su zaključili da bi vredelo zazveckati oružjem i bez gostiju, valjda da bi naše komšije preko TV ekrana videle „garanta mira“ na delu. Ovog puta da bi se i vizuelno istakla moć policije, ako je neko slučajno propustio da primeti do koje mere joj je predsednik podigao ingerencije, praveći policijsku državu po ugledu na onu iz Miloševićevog vremena, kada je Radmilo Bogdanović žario i palio u ime tadašnjeg predsednika. Nakon što je Vulin u svom kostimu po ugledu na „crne trojke“ preuzeo vojsku, a Gašić bez molerskog odela BIA, predsednik je odlučio da za sekretara saveta za nacionalnu bezbednost i faktičkog šefa Biroa za koordinaciju rada bezbednosnih službi imenuje ministra unutrašnjih poslova - Nebojšu Stefanovića. Na taj način je direktno zgazio koncept civilnog uređenja službe državne bezbednosti kao nenaoružane formacije i na čelna mesta svih šefova „sile“ postavio ljude nekompetentne za silu, ali prave umetnike u poltronstvu prema njemu. A kao znak zahvalnosti Stefanović je na Dan policije upriličio paradu koja je počela raportiranjem Vučiću, a na pitanje koliko sve to košta primenio je Gašićev recept i izjavio da još računa. Možda ih je za ta radna mesta osim poltronstva preporučilo i loše znanje matematike, ali Policijski sindikat Srbije nije imao razumevanja. Upitali su šta se to slavi i koji su razlozi slavlja? Da li to što zaposleni u policiji ne znaju na koje iznose su osigurani i da MUP već šest meseci ne odgovara na rešenje poverenika za informacije od javnog značaja kojim se zahteva da te podatke Ministarstvo dostavi sindikatu. Ili zbog toga što im je plata ista kao pre šest godina a dnevnice smanjene na 150 dinara. Zanet sjajem novog naoružanja, ali i osećajem važnosti u svojstvu vrhovnog komandanta (nije šala kada te pozdravi 11 ešalona, sa 200 vozila, među kojima je bilo i borbenih i 1.200 pripadnika policije u novim uniformama), Vučić je zaboravio da je „garant mira i stabilnosti“. Sa ushićenjem je prihvatio čak i činjenicu da su deca u fontani umesto na žutoj naduvanoj patki vozana policijskim čamcem i da im je tokom parade ponuđeno ozbiljno oružje da se „poigraju“, čime je poslata jasna poruka o promeni kursa i militarističkom vaspitavanju novih naraštaja. I u skladu sa tim obećao i veće plate i cipele i jeftine stanove za sve koji su spremni da ponesu i upotrebe oružje, uz prigodne reči: „I sada kada smo odlučili da pripadnicima bezbednosnih struktura pomognemo, omogućimo po nižim cenama stanove, prva reakcija dela javnosti je bila ’hoće da potplate represivni aparat da bi ih štitio’, ne treba nam niko, da bi štitio nas, već samo da štiti Srbiju“. Dakle, ugroženi smo? Tog rata će ipak biti? I biće toliko strašan da nam ni lekari neće biti potrebni jer za njih nisu predviđeni jeftiniji stanovi? Ili je to ipak samo nastavak farse imajući u vidu da je policija u jednoj od prvih paradnih vežbi demonstrirala kako štiti zaštićena lica, a u svom svakodnevnom radu na terenu čak i kako brani ekonomske interese vlasti žrtvujući zbog njih sopstvene građane. A vojska je pod Vulinom, i tu je kraj priče. Ugroženi ili ne, gurnuti smo u trku u naoružanju sa Hrvatskom, a možda i još ponekim susedom. A da bi prikazala kako je Srbija najjača vojna sila u regionu, ovdašnja vlast troši javni novac, primorava građane na obuku i paralizuje njihove živote. I poručuje kako će biti još jača nakon Vučićeve posete Moskvi jer nam stižu raketni sistemi, helikopteri, oklopna vozila... A uz te skupe i opasne igračke već imamo i navodno Putinovo obećanje: „Ko napadne Srbiju, napao je Rusiju“. Na pitanje da li smo stvarno toliko moćni koliko vlast i njeni režimski tabloidi tvrde, Stojadinović odgovara: „Naše najsavremenije naoružanje je u tesnoj vezi sa našim stalnim prisustvom na nekim vojnim otpadima zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza gde se kupuju, po mom mišljenju, bezvredne letelice čiji je smisao jedino u pokazivanju javnosti da se država i vojska naoružavaju i da su dovoljno moćni da čuvaju bezbednost. Uz pominjanje Putina kao partnera ta priča narasta, a svi znamo da Rusi neće ratovati ni za koga, osim za sebe. A neće ni za sebe ako baš ne moraju. Dakle, ne postoje nikakvi parametri po kojima bismo mogli da budemo sila jer naša vojska nije ni napravljena da bude sila, a u ovom trenutku to i nije bitno jer bezbednost nije ugrožena. U stvari jeste, ali ne od stranog neprijatelja, ugroženi smo jedino od onih koji su kod nas na vlasti”. Konkretno, od onih koji kupuju oružje i mlate njime i kada treba a najčešće kada ne treba, a da pritom nisu nijednom ozbiljno konsultovali struku i to ne samo po pitanju oružja već ni po pitanju osnove svega – strategije odbrane nacionalne bezbednosti. Možda zato što u prvom planu i nije odbrana nacije.