Hrana opasnija od uranijuma

Avioni ne moraju da bombarduju da bi bili opasni. To su 4. oktobra 1992. shvatili stanovnici Amsterdama u čiji se stambeni kompleks zabio teretni „boing 747“. Uz četiri člana posade, na zemlji je poginulo najmanje 39 ljudi, možda i više, nikad se neće znati, jer je u kompleksu bilo mnogo neprijavljenih imigranata. Taj je „boing 747“, kao i svi ostali u to vreme, u repu imao skoro 300 kilograma osiromašenog uranijuma, materijala koji se zbog izvanredne gustine koristi kao protivteža u avionima, kao zaštita od zračenja u radioterapiji, kao oklop i kao projektil, i kao bauk za Srbe. Neki Holanđani koji su se zatekli blizu mesta udara, stanovnici i spasioci, obolevali su, tu nema spora, pa su raznovrsne institucije ispitivale koliko je za to kriv osiromašeni uranijum. „Prisutni su u najpovoljnijem slučaju mogli biti izloženi dozi radijacije manjoj od jednog mikrosiverta, dok je u najgorem slučaju gornja granica bila manja od jednog milisiverta“, zaključak je jednog naučnog rada, objavljenog 2000. u holandskom Žurnalu hazardnih materijala. Perspektive radi, običan čovek, onaj na čiju zgradu ne padaju „boinzi“, ali ga muči želudac, pa mora da guta barijum da bi želudac snimio, dobio je zbog tog gutanja od dva do sedam milisiverta, dakle dva do sedam puta više od najnepovoljnijeg holandskog zaključka. Čak i snimanje zuba košta od pet do deset mikrosiverta, dakle višestruko više od početne tačke amsterdamskih procena. Holandski nacionalni institut za javno zdravlje i životnu sredinu zaključio je da bi rušenje „boinga“ moglo da izazove jedan ili dva dodatna slučaja kancera na deset hiljada stanovnika u okolini, pri čemu treba još jednom obratiti pažnju na ekstremne okolnosti izlaganja i primetiti da taj jedan ili ta dva dodatna slučaja nisu pripisani osiromašenom uranijumu, već svemu toksičnom što u sudaru aviona i stambene zgrade odleti u vazduh. Niko pametan neće tvrditi da osiromašeni uranijum nije opasan; naravno da jeste, kao i svaki teški metal. Ali čini se prilično izvesnim da nije krivac za srpske kancere, i da ćemo završiti u ćorsokaku ako ga sveže formirana komisija za ispitivanje posledica bombardovanja bude fetišizirala. Pogotovo zato što je, kako podseća Duško Košutić, specijalista fizičkih nauka i nekadašnji član ekipa iz „Vinče“ koje su tokom bombardovanja češljale Srbiju u potrazi za povišenim zračenjem, osiromašeni uranijum van teritorije Kosova nađen samo na četiri livade na jugu zemlje. „Odete da radite, pretražujete teren, i odmah vidite ima li ili nema nečeg na tom terenu. Dođete uveče kući, sredite se malo, uključite televizor, normalno, i vidite čoveka koga ne poznajete, koji nema veze ni sa čim, koji priča kako su bombe sa osiromašenim uranijumom pale u Beogradu, u Novom Sadu, negde. Te su vesti još tada ušle u naš narod, i sada mu je teško objasniti. Ali postoje činjenice, i strašno je što država neće da ih prihvati.“ Šta ste radili tokom bombardovanja? U vreme bombardovanja radio sam u Institutu „Vinča“, i vodio sam deo koji se bavi merenjima, takozvanom operativnom dozimetrijom. Zadatak tog odeljenja je da svi izvori zračenja i svi ljudi koji rade sa izvorima zračenja budu pod kontrolom. Kada je počelo bombardovanje, prešli smo, naravno, u vanredno stanje, što znači da smo odlazili tamo gde su bombe padale, merili zračenje, uzimali uzorke i donosili ih da budu analizirani. I sve je to evidentirano. Pokrivali smo celu teritoriju Srbije osim Kosova. Lično sam bio zadužen za Beograd, mada sam išao i do Novog Sada. I kakvi su bili rezultati tih dana? Ne „tih dana“, nego sve vreme bombardovanja. Svako mesto je kontrolisano, i merenje nigde nije pokazalo da postoji uvećana radioaktivnost, osim na četiri livade u okolini Bujanovca i Vranja. Ni na jednom drugom terenu u Srbiji, osim Kosova, nije pao nijedan metak sa osiromašenim uranijumom. Šta ste učinili na tim livadama? Prvo se pretraživao teren, i pokupljeni su svi fragmenti koji su mogli da se vide golim okom i da se otkriju mernim uređajima. Kada više ništa nismo mogli da detektujemo, počeli smo da prevrćemo zemlju, jer su meci mogli i da prodru u nju, zavisno od toga kako su pali. Zbog toga što alfa zračenje, koje uranijum uglavnom emituje, ima mali domet, i teško je detektovati ga, skinuli smo čitav sloj zemlje kako ne bismo nagađali. Govorimo, dakle, o sanaciji terena. Bilo je dosta rasprave, duge rasprave, da li to treba raditi ili ne, jer mi nismo prva zemlja koja je gađana osiromašenim uranijumom, a činjenica je da nijedna takva zemlja nije sanirala teren. Odlučeno je da se to uradi, a vreme će pokazati da li je bilo potrebno ili nije. Da li je logična pretpostavka da povišenog zračenja nema ni danas ako ga nije bilo 1999? U Srbiji su tada postojale laboratorije; postoje i danas. Postoje i ljudi koji uzimaju uzorke. Postoji dosta napisanih radova. Činjenica je da ni u jednom uzorku vode iz bunara sa tog terena, ni u jednom uzorku vazduha ili hrane, nije nađena povišena koncentracija osiromašenog uranijuma. LJudi govore kako je „to otišlo u lanac ishrane“, što u teoriji može da se dogodi, ali ne možemo o tome da govorimo ako ništa nismo detektovali. Možda smo zaboravili da je određena količina municije sa osiromašenim uranijumom bačena i na poluostrvo Luštica. Crna Gora nije imala razvijene službe za zaštitu od zračenja, pa smo teren sanirali i tamo. Kasnije sam dole otišao nekim drugim poslom, i dobio sam informaciju, koju sam proverio, da je na terenu na koji je bačen osiromašeni uranijum podignut hotel sa pet zvezdica. Podigla ga je firma iz Izraela. A sad, ako malo razmišljamo – znaju oni dobro da je tu bilo osiromašenog uranijuma, i svakako su uradili dobre provere pre nego što su se upustili u ulaganja koja zahteva hotel sa pet zvezdica. Svesni ste da je osiromašeni uranijum tema zbog koje ćete biti osuđeni ako imalo odstupite od uvreženog mišljenja? Tako ispada, ali ljudi koji se bave zaštitom od jonizujućeg zračenja ne sede i umišljaju. Bave se merenjima, bave se istraživanjima. Ako merenjem ne dođemo do bilo čega što nije prirodno, ne vidim šta bismo dalje istraživali. I nije ovo jedino što se tako poseje među ljude… A najlakše je pročitati nečije mišljenje, stav bez argumenata, i nismo baš svi spremni da otvorimo makar Gugl, i da pronađemo jedan, dva ili deset naučnih radova, i da pročitamo šta je neko našao u nekom uzorku. Naučni radovi nisu novinarski članci; oni podležu kritici stručne javnosti. Naučni timovi sukobljavaju mišljenja, a Svetska zdravstvena organizacija osiromašeni uranijum nije svrstala među kancerogene. Kada smo kod članaka, šta kažete o onima koji govore o „epidemiji raka“ u Srbiji? Povećan broj karcinoma je činjenica. Ali je isto tako činjenica da karcinom nije u porastu samo u Srbiji, već u čitavom svetu, a ovde hoćemo da taj rast povežemo sa osiromašenim uranijumom. Šta ćemo sa zemljama u kojima ga nema? Ne smemo tako laički da povezujemo. U najrazvijenijim zemljama već decenijama se preduzimaju određene mere zbog tog porasta. Što se tiče nas, imamo malo zvaničnih podataka o hemijskom zagađenju zbog bombardovanja. Svi znamo da su običnim bombama gađana postrojenja u Pančevu, u Novom Sadu, u Bariču. Te hemijske supstance su odlazile u atmosferu i vraćale se iz atmosfere. I normalno, vraćale su se na njive, a to su uglavnom supstance koje jesu kancerogene. Svi su zaboravili Černobil, više ga niko ni ne pominje. A ono što je iz Černobila došlo, još se nalazi ovde, radovi se i dalje pišu, i dalje se meri, i u uzorcima se nalazi cezijum, nalazi se stroncijum, pošto su to relativno dugo živeći elementi. Oni se talože u kostima, ali malo daljih ispitivanja imamo. Šta naposletku mislite o prašini koja se podigla oko „uranijumske prašine“? Mislim da je ta tema preuveličana, ali treba dosta vremena da bi se javnost razuverila. Čim je zračenje, odmah je to nešto strašno, i mi se plašimo. LJudi moraju da znaju da smo se rodili okruženi zračenjem. Stalno smo izloženi zracima, što iz kosmosa, što iz zemlje, što iz hrane koju unosimo. Ali to je naše prirodno okruženje, s kojim smo se rodili, s kojim ćemo nestati, i u kome će se rađati i sledeće generacije. Svako od nas od prirodnog zračenja tokom godine mora da primi između dva i tri milisiverta, hteo, ne hteo. Pripisati krivicu za karcinome u Srbiji osiromašenom uranijumu jeste bežanje od stvarnosti. Od stvarnosti se može bežati kraće ili duže, ali što se ranije prestane, biće bolje. Najrazvijenije zemlje čine mnogo toga da spreče pojavu karcinoma; nije potrebna samo terapija, dakle, nego i prevencija, da bude što manje uzroka.