Korak unazad

Kada se u javnosti Srbije govori o Nacrtu građanskog zakonika, govori se isključivo senzacionalistički. Najčešće se pominju istopolna partnerstva, eutanazija i surogat majčinstvo, a retko gde možete videti ili čuti šta je ono što bi donošenje ovog propisa suštinski promenilo u pravnom sistemu Srbije. Pored pitanja koliko je novca u izradu Nacrta uloženo do sada, ističe se i pitanje – zašto zakonik nije donet ni posle 12 godina od formiranja Komisije za njegovu izradu? Nacrt građanskog zakonika Srbije predstavlja kodifikaciju građanskog prava, koje je danas rašireno u brojnim pojedinačnim propisima. U pitanju su zakoni koji regulišu veoma široku oblast, počev od statusnih prava građana, preko porodičnih, imovinskih, obligacionih i drugih pitanja. Nesporno je da je mnoge od važećih propisa neophodno menjati, jer sadrže čitav niz pravnih praznina, koje su sudovi sa velikom mukom popunjavali vremenom, naročito kada govorimo o svojinskim odnosima. Na prvi pogled, čini se zaista dobrom idejom imati po ugledu na zemlje sa ozbiljnom pravom tradicijom, poput Nemačke i Francuske, kompletnu građansku materiju umesto u desetinama manjih zakona, u jednom jedinom zakoniku. Ova materija bila bi pristupačnija kako samim pravnicima, tako i građanima na čija se prava odnosi. Gde je onda problem? Komisija za izradu građanskog zakonika Srbije formirana je u novembru 2006. U junu 2015. otvorena je javna rasprava o Nacrtu građanskog zakonika koja je trebalo da traje do prvog jula 2016, ali je naknadno produžena za još godinu dana. Prema programu javne rasprave, Ministarstvo pravde je po okončanju rasprave trebalo da sačini izveštaj i pripremi konačnu verziju Nacrta za razmatranje i odlučivanje na sednici Vlade. Možda je Ministarstvo i izradilo taj izveštaj, ali ga nikada nije objavilo na svom sajtu, kao ni pristigle komentare, suprotno praksi koju je sprovodilo kod svih ostalih zakona. Zastoj je, dakle, u Ministarstvu. Razloge možemo samo da nagađamo - možda je na ovo kolosalno delo od 2.838 članova i 680 stranica stiglo previše komentara, pa je potrebno vreme sačiniti izveštaj i napraviti novi nacrt, budući da je prvi prednacrt pisan čitavih 12 godina? A možda se neko u Ministarstvu ili u Vladi, ipak, zapitao da li je celishodno u ovom trenutku donositi građanski zakonik? Da bismo razumeli praktične izazove ovako smele promene u pravnom sistemu nije dovoljno da usvojimo nesporno dobru ideju kodifikacije. Osvrnimo se na neka nedavna iskustva promena u našem pravnom sistemu. Kada je 2013. u krivično-pravni sistem Srbije uvedena tužilačka istraga umesto istražnog postupka, koji su do tada vodile istražne sudije - iako ove promene nisu došle preko noći - zatekle su potpuno nespremno pravosuđe. Danas, posle gotovo šest godina od stupanja na snagu izmena Zakonika o krivičnom postupku, možemo čuti da se radi o novinama u našem pravu, što samo govori u prilog činjenici da se naš pravni sistem na ove izmene još uvek nije u potpunosti navikao. Zakon o zabrani diskriminacije, donet 2009, takođe još uvek nazivamo novim zakonom. Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu iz 2010. nam je i posle osam godina primene nov i imamo niz problema i nedoumica u njegovoj primeni. Zakon o parničnom postupku, izmenjen 2013, sudije još uvek nazivaju ,,novi ZPP“. A svi navedeni zakoni ni izbliza nisu doneli novine u onom obimu u kome to namerava da učini građanski zakonik. Na pomisao da je donošenje ovako obimne kodifikacije loša ideja, navodi nas i samo obrazloženje Nacrta građanskog zakonika koje na samom kraju, u odeljku Procena finansijskih sredstava za donošenje građanskog zakonika ističe: ,,Za sprovođenje ovog zakonika neće biti potrebna posebna novčana sredstva“. Samo štampanje dokumenta koji ima 681 stranicu za svaki sud i svakog sudiju pojedinačno zahteva finansijska sredstva. Paradoksalno je da izrada Nacrta građanskog zakonika košta više od 130 miliona dinara, a da njegova implementacija ne košta ništa. Zamislite da ste sudija koji čitav radni vek sudi prema određenom sistemu i propisima. Uzmite u obzir da izmene par članova nekog propisa ili jedan novi zakon mogu da naprave veliku pometnju u pravosuđu, što se često i dešava. Na kraju, zamislite da se čitav zakonski okvir na kome ste do sada radili promeni, a da se ne izdvajaju finansijska sredstva čak ni za osnovnu obuku sudija. Sa ovako zamišljenim rešenjem i postupkom njegovog sprovođenja Ministarstvo pravde rizikuje da prouzrokuje potpuni kolaps pravosuđa u građanskoj oblasti, a cenu bi na kraju platili građani koji bi pokušali da ostvare neko svoje pravo pred sudom. Umesto veće pravne sigurnosti kao cilja zbog kojeg se pristupa kodifikaciji, izgleda da građane Srbije očekuje sistematizovana nesigurnost u oblasti građanskog prava. Zakonik uvodi brojne izmene i nove institute koji do sada nisu postojali u našem pravu, a nisu predviđena nikakva novčana sredstva za njihovu implementaciju. Kako bi ulazak u sadržinu samog nacrta premašio obim ovog teksta, ovde neće biti reči o konkretnim rešenjima, ali neophodno je reći da se radi o jednom kako sadržinski, tako i jezički retrogradnom propisu. Jezik teksta je u potpunosti neprilagođen građanima na čija prava se neposredno odnosi i zastareo je. Na primer, ovaj nacrt, za razliku od drugih novijih propisa u našem pravnom sistemu, ne sadrži u svom uvodu definisane pojmove na koje referiše u tekstu, što ga čini veoma nerazumljivim za čitanje laicima, pa i pravnicima na pojedinim mestima. Imajući u vidu nove institute i pojmove koje uvodi i odsustvo definicija, ovo znači da ćemo čekati još niz godina da ove pojmove definiše sudska praksa nakon početka primene zakonika. Osim toga, pojedina rešenja Nacrta su veoma diskutabilna iz ugla dostignutog nivoa ljudskih prava i Ustava Srbije, što samu ustavnost zakonika stavlja pod znak pitanja. Iako u javnosti postoji tendencija da se građanski zakonik predstavi kao veoma liberalan propis, Nacrt koji je pred nama daleko je od moderne kodifikacije. Uprkos Ustavom propisanoj sekularnosti Srbije, Nacrt izjednačava brak koji je sklopljen u crkvi sa onim koji je sklopljen u opštini. Odredbe o istopolnim zajednicama, toliko puta pomenute u medijima, u aktuelnom nacrtu ne postoje. Ne znamo kada i ko ih je obrisao, samo znamo da u momentu pisanja ovog teksta, u verziji koja se nalazi na sajtu Ministarstva pravde, ovog rešenja nije bilo. Da argument sistematizacije propisa u jednom dokumentu ne stoji, odslikava nam i činjenica da se na previše mesta Nacrt poziva na pitanja koja će biti uređena posebnim zakonom. U čemu se ogleda svrha kodifikacije, ako će i sudije i građani opet biti upućeni na pojedinačne propise za brojna pitanja? Ako uzmemo u obzir da se sa donošenjem pratećih propisa u slučaju zakonodavnih izmena u Srbiji sada već tradicionalno kasni po više meseci, nekada i godina, ovo samo otvara prostor za još pravnih praznina i neusaglašenosti u oblasti građanskog prava. Primera radi, iako je novi Zakon o opštem upravnom postupku stupio na snagu još pre godinu dana, pojedinačni propisi koji su morali biti usklađeni sa ovim zakonom još uvek nisu izmenjeni. Imajući u vidu kompleksnost oblasti građanskog prava, možemo očekivati da će ovaj proces trajati godinama. Odgovor na pitanje sa početka ovog teksta - zašto građanski zakonik još uvek nije donet ni posle 12 godina, svodi se, dakle, na pitanje da li bi taj propis uopšte trebalo da bude donet u ovom trenutku i na ovaj način? Ostavljajući po strani političku odgovornost, čini se da je cena koju su građani Srbije platili za dosadašnju izradu Nacrta građanskog zakonika mnogo manja od one koju bi platili njegovim stupanjem na snagu.