Radnička klasa (ne) odlazi u raj

Dvestota godišnjica od rođenja Karla Marksa predstavlja povod za organizovanje brojnih rasprava i istraživanja koja za cilj imaju odgovor na pitanje koliko su Marks i njegova misao i danas živi i prihvaćeni. Kod nas, bez obzira na skoru „marksističku prošlost“, ova godišnjica prolazi gotovo nezapaženo. U tom okviru više su nego interesantni nalazi Ipsosovog istraživanja sprovedenog u martu ove godine u 28 zemalja, na uzorku od 20.000 ispitanika. U uzorku se našlo i 500 građana Srbije. Razlikujemo li se mi bitnije po svojim uverenjima od drugih i da li je tačna u ovdašnjoj javnosti raširena ocena o građanima Srbije kao nepopravljivim egalitaristima i fanovima državnog socijalizma? Nasuprot raširenim stereotipima, građani Srbije nemaju neku naročitu žal za socijalizmom. Oni dvotrećinski prihvataju stav da kompeticija izvlači najbolje iz ljudi i natprosečno ne bi, ako bi već morali da biraju, prednost dali socijalnoj pravdi nad individualnim slobodama. Solidarniji i kohezivniji od nas su Francuzi, Nemci, Englezi pa i radoholični Japanci. Ipak, za većinu socijalizam nije tek sistem političke opresije i državnog terora – posebno u njegovoj viđenoj folklorno balkanskoj, „samoupravnoj“ varijanti. Natprosečne tri četvrtine su i za to da ko više radi i zna i ima više talenta, više i zaradi. Ali i više izdvoji za potrebe zajednice - gotovo devet od deset je za progresivno oporezivanje. Građani Srbije su i iznad visokih svetskih proseka za neuslovljeni bazični dohodak za sve državljane. Zdravstvenu zaštitu kao ljudsko pravo prihvatamo gotovo stoprocentno. Jedno pitanje i odgovor u Srbiji, po mome sudu, zaslužuju posebnu pažnju i traže pokušaj razjašnjenja. Unutar planetarne, skromne trećine anketiranih koji smatraju da je radnička klasa integrisana u politički poredak, Srbija je, po mišljenju sopstvenih građana, na ubedljivo poslednjem mestu. Tek svaki sedmi (14 odsto) smatra da radništvo ima zadovoljavajući, ravnopravni tretman unutar političkih institucija. Legitimno se postavlja pitanje ko sve organizuje i učestvuje u političkom opelu za radništvo i zaposlene? Radništvo je pre svega gotovo svuda nestalo iz stranaka i politike i to kako konceptualno tako i personalno. Ne samo iz političkih prioriteta već i fizički iz vrhova stranaka i parlamentarnih klupa. I to je planetarni trend – treba samo uporediti, primera radi, sastav britanskih parlamentaraca iz redova laburista danas i pre tri-četiri decenije pa videti razmere ovog procesa. Istovremeno, sindikati su marginalizovani, obeshrabreni, a ako treba i potkupljeni i fragmentirani. Socijaldemokratija – klasičan partner i saveznik kao da više nema šta da u svom oportunizmu ponudi sindikatima i zaposlenima. Toni Bler je svojevremeno sindikalnim vođama cinično preporučio da se i oni otisnu na pučinu tržišnih političkih kalkulacija. Posledično, zaposleni se sve više okreću levim i, posebno, desnim populistima što samo dalje (nacionalno) deli i slabi sindikate. A jaki su sindikati, i po mišljenju njima nesklonih međunarodnih finansijskih institucija, bili najsolidnija brana pred rastom enormnih društvenih nejednakosti. Crkve, posebno kod nas i to posebno najuticajnija SPC, ne reaguju protiv sveprisutne pohlepe, eksploatacije, sebičnosti a u prilog zavetu solidarnosti i skromnosti. Kao i da je prevelik akcenat na posebnim rodnim, generacijskim ili uskim, profesionalnim i korporativnim identitetima samo dalje zamaglio zajednički, klasni interes. Zatvoren je pristup kvalitetnom obrazovanju a dominantna je ideološka neoliberalna histerija. Praksa, recimo, preterane kompetitivnosti i permanentnog testiranja vodi do nebrige za druge, koja se sistematski neguje od vrtića. Konačno, socijalni lift je zaglavljen na najvišim socijalnim spratovima. Svi ostali – srednji slojevi, radništvo, prekarizovani i podvlašćeni su u slobodnom padu. Bez obzira na to da li smo do kraja osiromašeni ili „tek“ profesionalno uniženi i ignorisani od strane partijskih atamana u prosveti, kulturi, pravosuđu ili medijima. Jesmo li mi zaposleni, posebno oni još organizovani u sindikatima, zaslužili da živi budemo (politički) sahranjeni? Čini se da je na kraju tačna ona Marksova da proleteri nemaju domovine. I to i posle sticanja političkih prava i nakazne spremnosti da se pod trubama nacionalne propagande svrstamo u bojne redove jedni protiv drugih. Posledično, vrtimo se u začaranom krugu u kome sve slabiji politički uticaj vodi sve slabijoj ekonomskoj i poziciji na tržištu rada. I obratno. Za (o)tužni slučaj Srbija dodatno je karakteristično da nakon ratne avanture i iskustva sankcija i bombardovanja dolazi, u nekoj vrsti zlokobnog scenarija, odsustvo razvojne strategije praćeno serijom neuspešnih privatizacija. U drugom činu ovdašnje društvene tragedije sledi, dakle, fuzija ekonomskih mera i poreskih politika, bez pratećeg snažnog antimonopolskog zakonodavstva, koje servilno idu u prilog interesima korporativnog kapitala i partijske dominacije nad prenatrpanim i neefikasnim javnim sektorom. U narednom, trećem činu logično sledi sve nekvalitetnija i prekarnija zaposlenost – danas je tek svaki sedmi novi uposleni na neodređeno vreme. U razrešnici, u poslednjem četvrtom činu svih sedamdeset odsto srećnika koji imaju kakav-takav posao radi za manje od prosečnih 400 evra što je osetno manje od približno 600 evra koliko treba za punjenje prosečne potrošačke korpe za tročlanu porodicu. Posledično, danas je „realna ekonomija“ tek prešla polovinu one ostvarene pre tri decenije. Čudi li onda ova porazna procena društvene moći radništva u Srbiji? Iznenađuje li onda pretežno pozitivan stav koji njeni građani imaju prema, istini za volju mitologizovanom, samoupravljanju? Danas u svetu, sudeći bar po stavovima anketiranih, marksistička eshatologija – uverenje da je proletarijat grobar klasnog poretka, a sam marksizam mozak radikalne revolucionarne promene – pokazala se samozadovoljnim i neuverljivim, čak za mnoge neprivlačnim projektom. Pogotovo u politički opresivnim režimima koji su se, od revolucionarnog boljševičkog eksperimenta do danas, pozivali na marksizam. Na drugoj strani, nalazi pokazuju da je planetarna kvalifikovana većina za socijalnu koheziju i sigurnost, manje nejednakosti i dostojanstven – ugovoren, bezbedan i pristojno i na vreme plaćen – a ne tek nesiguran, prekarni rad. Da do toga dođe očito da je neophodno da se radništvo, bolje reći danas zaposleni, vrate – samoorganizovani u autonomni sindikalni pokret i kroz šire društvene mreže – na javnu scenu i potisnu i uslove samozabavljeni svet političkih aktera i institucija. Politički kapitalizam – brak iz računa političkih elita i korporativnog kapitala – i prateća trulež korupcije i klijentelizma, uključujući i rasprodaju savesti, nisu jedina preostala mogućnost.