Jahanje na talasu

U predizbornom obraćanju pred Federalnom skupštinom 1. marta Vladimir Putin je obećao Rusiji „veliki prodor“. „Brzina tehnoloških promena strelovito narasta idući ka vrhu. Onaj ko iskoristi taj tehnološki talas prodreće daleko napred. Onoga ko to ne bude mogao taj talas će prosto zapljusnuti i potopiti“, rekao je. Ta je misao jasno zazvučala i u Putinovom inauguracionom govoru 7. maja, kada je ponovio predizborno obećanje o „ekonomskom i tehnološkom prodoru“. Ne samo kao istoričari, nego i kao ljudi koji dugo žive, sećamo se sličnih po značaju reči jednog drugog rusko-sovjetskog lidera, izgovorenih 4. februara 1931. na Svesaveznoj konferenciji radnika socijalističke industrije: „Mi za naprednim zemljama zaostajemo 50-100 godina. I to rastojanje moramo pretrčati za deset godina. Ili ćemo mi to uraditi, ili će nas oni počistiti“, rekao je tada Josif Staljin. Taj grandiozni program bio je ostvaren za dve petoletke, po obaveznom i detaljno razrađenom planu, s ogromnim pregnućima, a njegovo izvršenje bilo je prioritet za celu zemlju. Za tih deset godina u eksploataciju je ušlo hiljade novih fabrika, industrijskih kombinata, zavoda, rudnika, elektrostanica. Seljačka Rusija bila je pretvorena u industrijsku državu. U 20. veku smo bili svedoci nekoliko uspešnih ekonomskih reformi. Možemo pomenuti NJu dil Frenklina Ruzvelta 1933-1938, koji je SAD podigao iz ruševina ekonomske krize i Velike depresije. Brzometan je bio preporod Nemačke i Japana 1946-1950, s obzirom na to da se radilo o ruiniranim državama poraženim u Drugom svetskom ratu. Brza obnova privreda Francuske, Belgije, Holandije, Norveške - razdrobljenih i razgrabljenih posle okupacije koju su doživele 1940 - oslanjala se, pak, na nesebičnu američku pomoć u vidu Maršalovog plana iz 1947. godine. Programi ekonomskog preporoda ne pokazuju se uvek uspešnim. „Veliki skok“ Mao Cedunga, započet u Kini 1958, doneo je katastrofu stanovništvu te velike zemlje. Neuspehom se završio i Hruščovljev 1957. proklamovani program „dostići i prestići Ameriku“ u proizvodnji poljoprivrednih proizvoda. Svi se sećaju tragične sudbine Gorbačovljeve perestrojke. Program šok terapije u Rusiji devedesetih godina propao je, a sa njim vaučerska privatizacija. Razgrabljeno državno vlasništvo završilo je u privatnim rukama. Na kraju su finansijske piramide dovele do brojnih bankrota. Boris Jeljcin je pokušavao da izvede preobražaj od socijalizma ka kapitalizmu, ali su se negativni efekti takvih nastojanja svom težinom obrušili na životni standard stanovništva i ekonomiju cele Rusije. Putinov proklamovani „veliki prodor“ ima, međutim, bolje šanse za uspeh, mada sva njegova obećanja nije moguće realizovati u tako kratkom roku. Razrađenih i obaveznih ekonomskih programa, kao ni novih ekonomskih reformi, još nema. Putin je 7. maja potpisao predsednički ukaz o nacionalnim ciljevima i strategijskim zadacima razvoja Rusije u periodu do 2024. Ali to nije obavezni plan podržan konkretnim finansijama, razrađenim projektima i ekonomskim proračunima, već samo spisak namera i preporuka vladi. Kad se pokušavaju veliki prodori, ekonomski programi i ljudski faktor, kao što je u istoriji poznato, često ne idu ruku podruku. Petar Prvi je industrijski potencijal Rusije podigao do neviđenih visina tog vremena. Uspeh reformi postigao je nasiljem i nasilnim radom kreposnog seljaštva i svih drugih slojeva društva. Ekonomska i vojna moć njegove imperije porasla je, dok je standard stanovništva - čiji broj u periodu 1700-1725. nije premašivao 20-25 miliona - padao. Razvoj krupne industrije pod Staljinom ostvarivan je nasiljem i eksproprijacijom, a najpoznatije je raskulačivanje imućnih seljaka, konfiskacija finansijskih resursa i vlasništva malih privatnih preduzetnika, onih stvorenih u periodu „nove ekonomske politike“ (NEP) 1922-1929. U pitanju je bilo na hiljade uspešnih proizvodnih, trgovinskih i uslužnih preduzeća. Mnogi zavodi, uključujući i legendarnu moskovsku fabriku automobila ZIS i staljingradsku i čeljabinsku fabriku traktora, građeni su na bazi kompletnog uvoza opreme iz SAD i pod rukovodstvom američkih inženjera. Ruzveltov NJu dil imao je uspeha zahvaljujući mešanju države u ekonomske projekte. Za likvidaciju nezaposlenosti bila je zakonom uvedena skraćena, 35-časovna radna nedelja, a započela je opštim programom javnih radova, pre svega izgradnjom magistralnih puteva, železničkih pruga i mostova. Bio je čak ukinut i zlatni standard: vlada je mogla da štampa bilo koju sumu dolara neobezbeđenu zlatom. Uvedena je minimalna plata za radnike. Ograničeni period državnog socijalizma pokazao se spasonosnim za američki kapitalizam. Neuspeh drugih „prodora“ takođe ima objektivno objašnjenje. „Veliki skok“ Mao Cedunga završio se krahom pošto nije bio obezbeđen ni tehničkim programom, ni finansijskim, materijalnim ili ljudskim resursima. To se odnosi i na Gorbačovljevu perestrojku. Prva elektronska računska mašina kreirana je u SAD 1945. godine. U to vreme su u Sovjetskom Savezu kibernetiku proglasili buržoaskom i idealističkom pseudonaukom. Podela mnogih naučnih grana na „buržoaske“ i „socijalističke“ produžena je do 1954. U kompjuterskoj tehnologiji SSSR je zaostajao za SAD za dva tehnološka pokoljenja. Poslednji embargo na prodaju američkih kompjutera SSSR-u uveo je predsednik DŽimi Karter 1980. Po proizvodnji i primeni kompjuterskih tehnologija Rusija u današnje vreme zaostaje ne samo za SAD i Japanom, nego i za Kinom. Raspad SSSR i stvaranje 15 novih država na tom prostoru doveli su do mnogobrojnih prekida ranije jedinstvenog ekonomskog i finansijskog sistema. Zbog hiperinflacije 1992. u Rusiji su silno postradali naučna i tehnička inteligencija. Finansiranje mnoštva naučnih i tehničkih projekata bilo je svedeno na minimum, ili prekinuto. Plate naučnika nisu usklađivane s inflacijom. Neizbežno je započela masovna emigracija naučnih radnika, u prvom redu mladih. Gubici ruske nauke u vidu odliva mozgova računaju se u stotinama hiljada naučnika. Sovjetski specijalisti u oblasti atomske i raketne tehnologije, posebno iz bivših sovjetskih republika, nalazili su posao u Indiji, Pakistanu, Severnoj Koreji, Izraelu, Iranu i drugim zemljama. U Rusiju je, s druge strane, od 2000. krenula imigracija naučnika iz mnogih zemalja Zajednice nezavisnih država (ZND), pre svega Ukrajine, Belorusije, Kazahstana, Gruzije i Jermenije. Milioni kvalifikovanih specijalista i radnika, ne samo Rusa, odlazeći iz zemalja ZND, pomogli su da se obnovi naučno-tehnički i industrijski potencijal Rusije u mnogim važnim granama. Istovremeno, Rusija se, pod vetrom novog hladnog rata i uvođenja ekonomskog embarga, sudarila s mnogo problema. Program Putinovog „prodora“ mora pre svega da obezbedi nezavisnost Rusije i njenih saveznika od mnogobrojnih sankcija koje poput talasa narastaju od 2014. Svaki program koji predviđa rast blagostanja stanovništva mora da sadrži mere za povećanje nataliteta i produženje životnog veka, povećanje primanja za samohrane majke te rast penzija i invalidnina, razvoj zdravstva, obrazovanja, nauke i poboljšanje ekologije gradova, opsežno dopunsko budžetsko finansiranje i ubrzanje rasta proizvodnje i izvoznih sektora privrede. To se odnosi i na planove za razvoj transportnih magistrala. U Rusiji je u Dumi već donet budžet za 2018-2020. koji ne obećava takav prodor. Sam je budžet deficitaran i predviđaju se zajmovi na spoljnim finansijskim tržištima. Uzimajući u obzir nove Putinove direktive, planira se rebalans budžeta u 2019, prihodne i rashodne strane koje moraju biti značajno uvećane. Aktuelni rast cene nafte na svetskom tržištu stvara povoljnu konjunkturu za uvećanje budžetskog prihoda. Dopunska sredstva u budžetu privlači i povećanje penzione granice koja danas u Rusiji iznosi 55 godina za žene i 60 za muškarce, i među najnižim je u Evropi. Tradicionalni način za povećanje budžetskih prihoda je povećanje cena benzina i dizel-goriva, cigareta i alkohola. Smanjenje vojnih rashoda i programa pomoći drugim državama moglo bi obezbediti zemlji velike dopunske fondove. Zamena uvoza započeta 2014. će se proširivati. Za 2019. planira se uvođenje u pogon novih gasovoda i povećanje izvoza gasa kako na Zapad (Severni tok 2) tako i na Istok (Snaga Sibira u Kinu). U Rusiji će se očevidno primenjivati i druge specifične mere, pre svega one za povratak više milijardi vrednog ruskog kapitala koji je otekao iz zemlje u ofšor zone i zapadne banke u periodu „oligarhijskog kapitalizma“, a što nije zaustavljeno ni posle 2000. godine. Umanjivaće se značajno i administrativni rashodi: ogromni aparati - predsednički, vladini i gubernatorski - biće svedeni na manju meru. Glavnu opoziciju Putinu predstavljaju oligarsi. Ipak, njihov uticaj nastavlja da opada. U 2000. godini 70 posto ruske ekonomije kontrolisao je oligarhijski kapital a samo 30 posto vlada. U 2018. državni sektor ekonomije dominira i odražava dinamičniju strukturu korporacija. Ipak, značajan deo mladih nije upoznat sa problemima, čak ni onim iz nedavne prošlosti. Vaspitavani na internetu i socijalnim mrežama, oni se prema Putinovim planovima odnose sasvim hladno. Istovremeno, opozicija nema stvaralački potencijal. Kako komunistička tako i liberalna opozicija ima slabu podršku i ne predlaže alterantivne programe. Zadaci koje je Putin postavio za narednih šest godina su toliko veliki da će ih biti potrebno rešavati privlačenjem privatnog kapitala. Upravo je na takav način finansirana Olimpijada u Sočiju 2014: dve trećine rashoda za izgradnju objekata predstavljale su privatne investicije. Izgradnju Krimskog mosta preko Kerčinskog moreuza, nedavno puštenog u rad, realizovala je privatna akcionarska kompanija Strojgazmontaž, čiji je glavni akcionar oligarh Arkadij Rotenberg. Izgradnja novih brzih pruga ostvaruje se preko međunarodnih konzorcijuma. Za realizaciju krupnih građevinskih projekata u narednih šest godina biće stvarana projektna upravljačka i odgovorna administracija koja će imati izvanredna ovlašćenja i radiće nezavisno od vlade i državnog budžeta. Na taj način se radilo i na pripremi za Svetsko prvenstvo u fudbalu koje uskoro počinje. Više od 70 posto tih rashoda koji se mere desetinama milijardi evra nisu budžetska sredstva, no ona će se vraćati kroz posetu ljubitelja fudbala što će predstavljati ključni udeo u ekonomiji gradova. Takođe, infrastruktura koja je za potrebe prvenstva izgrađena preći će u državno vlasništvo. Za razliku od Lenjina, koji je stvarao SSSR odvajajući zemlju od njene carske prošlosti, Putin percipira istoriju Rusije od primanja hrišćanstva 988. godine. Većina zapadnih i svetskih lidera određuje svoju politiku prema Rusiji ne razumevajući ovu činjenicu. To ne shvataju ni mnogi ruski građani. Ali za ruske istoričare to je očigledno. Takav pogled na svet širi se na mase, okupljajući narod oko opštih duhovnih vrednosti. Rusija nije samo država, nego i civilizacija - uz kinesku, japansku, arapsku i indijsku, jedna od nekoliko koje su očuvale svoje osobenosti; one samostalne u prošlosti - francuska, nemačko-austrijska, engleska, grčka, španska i druge - slile su se poslednjih decenija u opštu, zapadnu civilizaciju. Samo zbog činjenice da se 2024. završava Putinov mandat ova godina se označava kao granična. Međutim ne treba isključiti mogućnost da u slučaju uspeha zacrtanog plana, čak ne ni u punom obimu, Putinov mandat može biti produžen. Primeri Kine, Kazahstana, Belorusije, Azerbejdžana, pokazuju da se lakše menjaju ustavi nego vlasti. Ali glavni uslov takvog scenarija jeste uspeh programa i rast blagostanja naroda.