Od zvezda do trnja

Roditelji Đuzepea Kontea više ne moraju da brinu: njihov sin ipak neće postati novi italijanski premijer. Mama i tata Konte su već krenuli da se sekiraju što su mediji njihovog sina, do pre neki dan anonimnog univerzitetskog profesora, odmah pošto je sredinom prošle sedmice imenovan za mandatara, krenuli da razvlače po blatu nakon što su se pojavile sumnje u verodostojnost pojedinih stavki iz njegove radne biografije; to im je delovalo kao najava onoga što tek sledi jednom kad im potomak kroči u političku arenu, u koju inače dosad za svoje 53 godine nije bio ni privirio. Samo nekoliko dana kasnije, međutim, Konte je vratio mandat, jer je predsednik Serđo Matarela, koristeći svoje zakonsko pravo, stavio veto na nominaciju bivšeg ministra industrije Paola Savone za novog ministra ekonomije: šef države smatrao je da bi imenovanje Savone narušilo poverenje u zemlju na međunarodnim finansijskim tržištima i ugrozilo njenu ekonomsku stabilnost, budući da je ovaj javno zagovarao izlazak Italije iz evrozone. Iako Matarela nije osporio nijedno drugo ime s liste kandidata za ministarska mesta, njegova intervencija bila je dovoljna da označi propast napora za formiranje vlade, pa je sada ponavljanje izbora neminovnost. Pitanje da li će do njih doći u najkraćem mogućem roku, već u ranu jesen, ili će njihovo održavanje moći da se prolongira za još koji mesec, barem do početka naredne godine, manje-više je retoričko: izgledi da prelazna, tehnička vlada - za čijeg mandatara je Matarela ove sedmice odredio Karla Kotarelija, bivšeg uposlenika Međunarodnog monetarnog fonda - u parlamentu dobije podršku većine i tako sebi malo produži mandat praktično su nikakvi. Nesuđeni koalicioni partneri u novoj vladi, populistički Pokret Pet zvezda (M5S) i desničarska Liga, i ranije su bili izričito protiv tehničke vlade, koja je kao mogućnost pominjana i prethodnih sedmica, dok se činilo da dogovora dve stranke neće biti; a sada su, ljuti zbog toga što im je, barem do daljeg, uskraćena mogućnost da preuzmu vlast, to još i više. Stoga je realno da i Kotareli doživi neuspeh - ako ne pre, a ono svakako u parlamentu, u kome M5S i Liga sada imaju većinu u oba doma. S tom razlikom što će njegov tehnokratski tim i u slučaju tog očekivanog poraza svejedno morati da obavlja redovne državne poslove do održavanja novih izbora. „Gospodin Makaze“, kako su u Italiji prozvali Kotarelija u vreme dok je u vladi bio zadužen za reviziju javnih troškova, pre nego što ga je tadašnji premijer Mateo Renci smenio, zadržaće se u fokusu javnosti nešto duže od već zaboravljenog Kontea (ne kaže se uzalud da je nedelju dana u politici mnogo vremena), ali ni on neće dobiti priliku da ostavi nekog traga. No to je ionako sitan detalj na široj slici: zemlju koja je bez vlade još od martovskih izbora čekaju nove turbulencije, i to verovatno kudikamo veće od trenutnih - jer će se, po praktično jednoglasnom uverenju italijanskih i stranih posmatrača, ponovljeni izbori pretvoriti u izjašnjavanje za ili protiv italijanskog članstva u evrozoni; pa tako, na izvesnom, simboličnom nivou, i o odnosu prema EU uopšte. A referendumska atmosfera, kao što rečito pokazuje i slučaj bregzita, ume da kreira krajnje problematične situacije. Nije moralo tako da bude. Čim je nagovešteno da M5S i Liga upravo Savonu vide kao budućeg ministra ekonomije, odmah je sa raznih strana procenjeno i da će Matarela preko toga teško moći da pređe, ili neće moći nikako. Kako iz načelnih razloga, jer ga iz navedenog zaista smatra pogrešnim izborom za ministra ekonomije; tako i zbog toga što bi pristajanjem na takav izbor M5S i Lige izgubio svaku mogućnost uticaja na dešavanja u zemlji - jer limitirana predsednička ovlašćenja tu moć upravo i daju samo tokom procesa koji vodi formiranju nove vlade. Da su hteli da igraju na sigurno, lideri M5S i Lige, Luiđi di Majo i Mateo Salvini, svakako su mogli da među više od 62 miliona Italijana nađu nekog drugog stručnjaka koji bi, umesto 81-godišnjeg Savone, za Matarelu bio prihvatljiviji kandidat za ministra ekonomije, ali to nisu uradili. (Kao što je od početka bilo sumnjivo i kako to da je totalni autsajder Konte navodno jedini kandidat za premijera oko koga su ova dvojica mogla da se slože. Osim ako objašnjenje za to nije ono najprostije: da su na tom mestu, kad su već obojica morali da se odreknu mogućnosti da ga sami zauzmu, hteli da vide neku svoju Anu Brnabić.) Možda su Di Majo i Salvini potcenili predsednikovu odlučnost; ali možda su se potajno i nadali ovakvom ishodu. Jer, Salvini već neko vreme, na osnovu rezultata praktično svih skorašnjih anketa, veruje da će na ponovljenim izborima osvojiti značajno više glasova nego u martu, pa ih je zato proteklih sedmica i prizivao - sve dok se odustajanjem Salvinijevog koalicionog partnera Silvija Berluskonija i njegove Forca Italije od učešća u vladi nije otvorila mogućnost da je M5S i Liga sami sastave. Za nove izbore bio je i ostao i Di Majo, mada za razliku od Lige popularnost M5S ne raste, već stagnira - ali je i dalje na visokom nivou. Stoga, koliko god bio autentičan gnev koji su pred očima javnosti demonstrirali nakon što je Matarela blokirao izbor nove vlade (petozvezdaški junoša je čak pozvao na pokretanje parlamentarne procedure za smenu predsednika, ali je iskusniji i lukaviji vođa Lige takvu mogućnost odmah odbacio), uopšte nije isključeno da su iza scene obojica trljali ruke, uvereni da će posle novog glasanja biti u još boljoj poziciji nego što su bili do pre neki dan. Tim pre što su dugo dominantne stranke levog i desnog centra, Demokratska partija i Forca Italija, u takvom stanju u kakvom su - apsolutno nemoćne da spreče uspon populističkih stranaka i njihovih demagoških lidera s lakim odgovorima na teška pitanja koja muče Italiju. I tu, ipak, postoji kvaka. I M5S i Liga ranije su otvoreno koketirali s idejom izlaska Italije iz evrozone, da bi i uoči izbora i posle njih tu retoriku znatno ublažili, ograničavajući se na zalaganje za promene u načinu na koji se utvrđuje budžet EU i reviziju fiskalnih ograničenja koje Unija nameće zemljama članicama. Jednostavno je objasniti zašto su to uradili. Italijanima se, generalno govoreći, jesu smučile i tradicionalne, proevropske stranke, i ono što doživljavaju kao nemački diktat u EU; dosta im je rimske i briselske elite, i restriktivnih socijalno-ekonomskih mera. Ali sve to ne znači da bi se lako odrekli evra, te da se ne boje potencijalnog haosa koji bi mogao da usledi u slučaju eventualnog izlaska iz evrozone. Pritom, odluka o tome nije u njihovim rukama: italijanski ustav ne dozvoljava organizovanje referenduma o pitanjima regulisanim međunarodnim ugovorima. Potencijalna odluka o izlasku iz evrozone je, prema tome, samo na vladi. Da li onda Italijani zaista žele vladu sastavljenu od stranaka koje će ih možda izložiti tom riziku? A ako te stranke nemaju takve namere, zašto su baš Savonu predložile za moćnu funkciju ministra ekonomije? Verovatno se i Matarela nada da će birači sebi postaviti ova pitanja, pa onda još jednom razmisliti pre nego što donesu odluku kome će poveriti glas na novim izborima. Ali je isto tako verovatno i da će većina birača svejedno ipak ponovo glasati za MS5 i Ligu, imajući na umu njihova druga obećanja - od masovnog proterivanja ilegalnih imigranata do uvođenja univerzalnog osnovnog dohotka; od smanjenja poreza do povećanja socijalnih davanja - i računajući s tim da se vlada koju bi oni sastavili neće usuditi da ode tako daleko i kocka se članstvom zemlje u evrozoni. Najmanje što su onda u MS5 i Ligi sad dužni italijanskim biračima jeste da se decidirano izjasne jesu li ili nisu za ostanak u sistemu zajedničke evropske valute. Ali prvo moraju da miniraju Kotarelija i tako se makar delimično osvete Matareli što im se isprečio na putu - pre nego što, ako bude po njihovom, konačni udarac ne samo predsedniku, već i starom poretku koji oličava, zadaju na ponovljenim izborima. Italija, dakle, još nije dobila svoju prvu populističku vladu. Ali će je, kako stvari stoje, u dogledno vreme najverovatnije ipak dobiti.