Sužen pogled iz Berlina

Evropa ima novi problem s Nemačkom. Za razliku od prošlosti, on ne proizlazi ni iz hegemonističkih ambicija ni iz one vrste slabosti koja bi mogla da podstakne agresivno ponašanje. Umesto toga, koren problema leži u nemačkoj abdikaciji od svakog osećaja zajedničke odgovornosti za Evropu, uprkos tome što se hvali kako je njena ekonomija podjednako robusna kao i uvek. Rezultat takvog nemačkog pristupa - po principu „ili radite kako vam mi kažemo, ili nas ostavite na miru“ jeste inercija, i to u trenutku kad je Evropi očajnički potreban podsticaj. Evropa je dugo bila u centru nemačke pažnje. Tako su, na primer, 1994. Volfgang Šojble - tada šef parlamentarne grupe Hrišćansko-demokratske unije (CDU), sada predsedavajući Bundestaga - i njegov partijski kolega Karl Lamers sročili tekst u kome su „jezgro“ članica EU, uključujući Francusku, pozvali da se ubrzanije krene ka tešnjoj integraciji, uključujući i uspostavljanje političke unije. Francuska se opirala nemačkom pritisku jer je bila krajnje sumnjičava prema ideji političkog federalizma. Tadašnji predsednik Fransoa Miteran nije želeo da izlazi izvan okvira onoga što je propisivao Mastrihtski sporazum iz 1991. Nakon krize evrozone 2010, debata je preusmerena ka strukturalnim reformama. Francuska se zalagala za veću ekonomsku integraciju, ali je Nemačka svaku diskusiju o budućnosti evrozone uslovljavala francuskim strukturalnim reformama. Predsednik Fransoa Oland je u principu pristao na takvu trampu, ali mu je nedostajalo vremena i političke podrške da je i sprovede. Danas, međutim, Francuska konačno sprovodi unutrašnje reforme koje je Nemačka od nje dugo očekivala - i zalaže se za promene na nivou čitave EU. Francuski predsednik Emanuel Makron ne želi da stvori federalnu Evropu - to niko ne predlaže - već suverenu EU, sposobnu da se odupre pritiscima figura kakve su predsednici SAD, Rusije, Kine i Turske - Donald Tramp, Vladimir Putin, Si Đinping i Redžep Tajip Erdogan. Nažalost, Nemačka se ponovo opire francuskim predlozima. Iako kancelarka Angela Merkel često hvali Makronovu hrabrost i njegove političke ciljeve, reklo bi se da okleva da pristane na bilo kakvu akciju koja bi za cilj imala jačanje EU. Nemački lideri priznaju da su francuske reforme dobre za Francusku, ali sada tvrde kako je reforma evrozone zasebno pitanje. Iako razočaravajući, ovakav stav nije neočekivan. Merkelova je politički oslabljena, a nemačko javno mnjenje je pod velikim uticajem lažnog narativa po kome je njihova zemlja ta koja plaća evropske račune. Nekadašnji evrofederalista Šojble je svoje ambicije drastično smanjio. I dalje priželjkuje osnivanje Evropskog monetarnog fonda, ali bi on samo podsećao na nekakav solidarni mehanizam. NJegova glavna svrha bila bi da nadzire i kažnjava fiskalno nedisciplinovane članice EU, a sa ciljem daljeg sužavanja nadležnosti Evropske komisije kada je reč o kontroli budžeta. Prava istina jeste da Nemačka pretenduje da živi u minimalističkoj Evropi u kojoj nema nikakve političke unije, ali uvezanoj međuvladinim disciplinskim mehanizmima koji su kreirale njene najprosperitetnije članice. Drugim rečima, Nemačka želi da iz EU eliminiše sve tragove komunalnog duha, kao i politike koje uz to idu, i zameni ih na štednji utemeljenom idilom rigidnih pravila. Trenutna zbivanja u Italiji jačaju poziciju nemačkih tvrdolinijaša. Verovatno nije slučajno da su tri dana nakon što je nova italijanska vlada (čije se formiranje u trenutku nastanka teksta činilo izvesnim, prim. prev.) predstavila svoj ekonomski program - koji bi, kad bi bio primenjen, oduvao evrozonu - 154 nemačka ekonomista objavila manifest u kome su se snažno suprotstavili svakoj suštinskoj reformi evrozone. Ovakvo stanovište takođe reflektuje takozvane ordoliberalne principe koji su u temelju nemačkog načina razmišljanja i oblikuju nemačko razumevanje krize evrozone. Zajedno s Holandijom i baltičkim državama, Nemačka za tu krizu krivi budžetsku nedisciplinu pojedinih članica evrozone, te njihov nedovoljni nadzor nad privatnim dugom, zbog čega odbija da na pravi način preispita sistemske probleme koje zona zajedničke valute ima. Osam godina od izbijanja krize evrozone, evropske zemlje i dalje imaju različite narative o tome kako je do krize došlo. Kako da od njih očekujemo da krenu ka budućnosti kad se tako snažno razlikuju u gledanju na prošlost? Složiti se s tim da evrozona može da funkcioniše samo na temelju solidarnosti i međuzavisnosti značilo bi prihvatiti tačno onakav način razmišljanja koji su nemački ordoliberali oduvek odbijali. Oni nacionalnu ekonomiju vide kao sumu mikroekonomskih odluka, a supranacionalnu ekonomiju kao sumu nacionalnih ekonomija. Za njih je solidarnost utemeljena na konzistentnom menadžmentu. Ovakvo rezonovanje vodi do tri grupe argumenata koji čine nemogućom bazičnu stratešku analizu. Prvo, Nemačka veruje u fikciju po kojoj ona za sopstveni prosperitet ništa ne duguje drugima. A vrlo dobro znamo koliko nemačka ekonomija zavisi od evropske tražnje, i koliku korist ima od potcenjenosti „nemačkog evra“ (dok je problem „italijanskog evra“, recimo, to što je precenjen). Nemačka takođe ima najviše koristi od politike Evropske centralne banke (ECB). Kao što je nedavno na Tviteru primetio nemački ekonomista Marsel Fracšer: „Nepodnošljiv je cinizam nekih nemačkih političara i ekonomista: napadaju politiku ECB, a nemačka vlada ima najviše koristi od nje - 294 milijardi evra u uštedama od kamate od 2007. naovamo. Uporedite to s podrazumevanim rizikom u uslovima krize, i videćete da je u pitanju odličan posao za Nemačku.“ Drugo, Nemačka insistira da bi na svako ekonomsko usporavanje trebalo reagovati većom disciplinom i povećanom štednjom, a ne kontracikličnim politikama. Prema nemačkim liderima, nije bitno koliko su rigorozne posledice takvog pristupa - to je prosto cena iskupljenja za greh akumuliranja prekomernog duga. Konačno, Nemačka je uverena da je u jednoj tržišnoj ekonomiji odgovornost države da određuje pravila, a ne da utiče na izbore koje će načiniti ekonomski akteri. Zapravo, jedan nedavni izveštaj Instituta za svetsku ekonomiju iz Kila nemački enormni suficit tekućeg računa prikazuje kao realnost na koju kreatori politike ne mogu da utiču, te stoga kao nešto čemu je potrebno prilagoditi se. Time se ignoriše činjenica, istaknuta u jednoj recentnoj studiji Guntrama Volfa, da nemački suficit tekućeg računa nije rezultat frenetične želje u proseku sve starijih nemačkih domaćinstava da što više uštede, već manjka investicija nemačkih kompanija, koje traže način da izbegnu rast zarada. Ovo pred Francusku stavlja ozbiljan izazov. Jedna opcija za prevazilaženje nemačke tvrdoglavosti bila bi zalaganje za seriju malih kompromisa. Ali kao što neki kritički nastrojeni nemački posmatrači poput Volfganga Minhaua iz Fajnenšel tajmsa primećuju, ovo bi moglo da vodi minimalnim ili čak samo prividnim ustupcima. Alternativa bi moglo da bude direktno sučeljavanje koje bi debatu preselilo pred evropsku javnost. Možda je upravo to ono što je Makron pokušao da inicira u istupu prilikom skorašnjeg uručenja nagrade Šarlemanj, koja mu je dodeljena zbog njegovih proevropskih zalaganja. Takva vrsta konfrontacije ne mora da zaustavi napredak po drugim pitanjima, poput bezbednosti granica, investiranja u industrije budućnosti, oporezivanja američkih tehnoloških giganata ili odbrane multilateralnog pristupa u međunarodnoj politici. Evropske integracije mnogo duguju Francuzu Robertu Šumanu i Nemcu Helmutu Kolu. Obojica su prioritet davali strateškim evropskim interesima (prvi kroz Evropsku zajednicu za čelik i ugalj, drugi kroz evrozonu) u odnosu na neposredne dobitke za sopstvene zemlje. Danas je Makron spreman da se nametne kao slična vrsta lidera, ali mu je potreban pouzdan nemački partner koji će biti spreman da se suprotstavi ordoliberalnoj rigidnosti u ime sveevropskog prosperiteta. Nažalost, ne bi se reklo da u Merkelovoj ima takvog partnera.