Alkoholičarka Mima

Taman sam malo odahnuo od izbeglica, kad, za Svetog Germana, a tad je, jelda, i rođendan druga Tita, autobusom somborskog Sever transa stiže u moj komšiluk, u divljansko dečje odmaralište iz Niša, ekipa mladih nestašnih Avganistanaca! I pitam se, ako su mom Aleku toliko prirasli uz srce, neka ih primi u njegovom vinskom podrumu u Jajincima... Nego, čuj, Sveti German i drug Tito slave se u isti dan!? Da li je moguće da su judeomasoni sve staroverske slave „premrežili“ hrišćanskim, pa i komunističkim praznicima? E, sad, o tome nisam nikad razgovarao sa drugom Titom, a bio sam, dva-tri puta, u njegovoj blizini. Ali, zato, po stare dane, o tome razgovaram sa Svetim Germanom Gromovnikom, i to na srpskom i on se sa mnom slaže, a hoće i da mi učini. U više navrata, skrenuo je majske kiše od Vidova ka Babušnici da bi mi dunđeri, što pre, Nojevu lađu završili... K. G. Jung, moj guru iz Švice, latio se zanimljive slagalice: „To što Srbi, pored starozavetnog Svetog Ilije, slave i Svetog Germana, arijevskog boga gromova, jasno svedoči o tome da su Srbi i Nemci nekad bila srodna plemena koja su slavila iste bogove. I dok su Nemci, primanjem katoličanstva, te arijevske bogove zaboravili, Srbi se, evo, još uvek sećaju Svetog Germana sa kojim ti, i dan-danas, razgovaraš na srpskom. A Srbiji će svanuti tek kada tvoj Alek, u Briselu, i Bonu, počne da se Evropi obraća na srpskom, i svi bi ga razumeli. Jer, stara narodna poslovica kaže: ’Govori srpski pa da te ceo svet razume!’ Eto, ovom prilikom, toliko od mene o srpskom pitanju!“ Sedim u avliji Mikija Luleta, pored Mokranskog vrela. Pije se kafa i rakija, a Miki Lule mi sa interneta čita kako nisam jedini koji tvrdi da je Troja bila na ušću Save u Dunav. E, sad, Ilija Pogorelica smatra da je Troja bila na tromeđi Rušnja, Ripnja i Lipovačke šume. Dok Vlada Pavlov veruje da je Troja bila na Avali, tačnije, tamo gde je nekada bio srednjovekovni grad Žrnovo koji je srušio kralj Aleksandar po nalogu vajara Ivana Meštrovića, inače, masonskog glavešine. On je i digao spomenik Neznanom junaku da bi se, zanavek, sakrila istina da je na tom mestu, po meni, bio hram trojanskog kralja Prijama. Ali, ta trojanska tema za mene je odavno završena, i neka se sada ovi mlađi dunavskom Trojom bave... Kad, gle, šamlici sa rakijom prilazi Mima. A to je jedno milo žensko jagnje koje je, zahvaljujući Miletu Luletu, preživelo Đurđevdan. I njuška radoznala Mima moju čašicu sa rakijom, usteže se, pa lizne te se sva strese. A onda, nećete verovati, isprazni čašicu! Sipam sebi rakiju, kad Mima, opet, isprazni čašicu. I tako, `ajde, i treći i četvrti put!? Tu ukinemo Mimi rakiju, a ona, sva besna, otetura se i počne da pase Mikijeve maline... Zgranut prizorom, počnem da razmišljam: da li bi i moju Taru mogao da namamim na rakiju i da je trajno vežem za Vidovo? Jer, ovako, Tara samo doleti, iznebuha, sa Divljanskog jezera, pojede pola kile granula, i odmah se vraća niškim pecarošima i vikendašima. Pritom, Tara ne zna koliko to zna da boli kada me ostavi, tako grubo, pored ligeštula i balona Nikolinog vina. Tu moja Crna počne da mi zvoca: „Zar je malo što moram da trpim Bilju i Taru, nego si sada prigrlio i alkoholičarku Mimu? A kako si meka srca, ti ćeš, na kraju, primiti i Avganistance na Nojevu barku!“