„O“ kao spojni vokal

Inž. Vladimir Lapčević kaže da mu nije jasno „zašto se sada piše isključivo srednjOvekovni“. Kažemo srednjE dugme, srednjE dete, pa zašto onda ne bi bilo i srednjEvekovni, što njemu zvuči normalnije? Na ovo pitanje odgovorio je još Mihailo Stevanović u svojoj velikoj gramatici iz 1964. godine. Govoreći o glasovnim promenama kod imenica, on je objasnio da kad se imenica završava na „tvrdi“ suglasnik, padežni nastavci imaju vokal „o“ (zidom, drugom, stolom, kamenom, topom, zidovi, drugovi itd.), ali ako se završava na „meki“ (prednjonepčani) suglasnik, u nastavku će umesto „o“ biti „e“ (krajem, panjem, mačem, carem, krajevi, panjevi itd.). U složenicama kao srednjOvekovni, međutim, nemamo padežni nastavak nego spojni vokal, a on po pravilu uvek glasi „o“, bez obzira na suglasnik koji mu prethodi. Zato kažemo miš-em, miš-evi, ali miš-o-lovka, polj-em ali polj-o-privreda, noć-u ali noć-o-bdija. Od ovih pravila ima dosta izuzetaka, kolebanja i nesigurnosti. Već Stevanović beleži da je „i kod poznatih naših pisaca, pa i kod onih čiji se jezik s razlogom uzima za uzor, čak i kod jezičkih stručnjaka“ našao složenice kao srednjevekovni, srednjeazijski, srednjegrčki, srednješkolski, prednjenepčani, zadnjenepčani, gde bi pravilan oblik svuda bio srednjo-, prednjo- i zadnjo-. U Pravopisu je pitanje konačno rešeno. Spojni vokal je uvek „o“ za složenice od prednji ili zadnji sa imenicom, a takav je i za složenice od srednji, osim kada ovo znači ’između nisko i visoko’, kao u srednjerazvijen, srednjeproduktivan. Iz Podgorice, Dragan Perišić mi piše da je, čitajući neke zvanične tekstove, naišao na dva oblika istog prideva: ništavna i ništava (reč je bila o nekim odredbama). Ništav je svakako ređi oblik, koji danas zvuči starinski ili pesnički. Matičin jednotomnik (2011) i nema ništav kao odrednicu, nego ga samo navodi kao varijantu pod odrednicom ništavan. Moguće je da se u Crnoj Gori, čiji je jezik, u celini uzeto, skloniji arhaizmima nego onaj u Srbiji, ništav još očuvalo u govoru i pisanju. Verovatno nije slučajnost što u šestotomniku, u tomu iz 1969, ništav ima posebnu odrednicu i što se kao primer citiraju dva NJegoševa stiha: „Sve su sile mrtve i ništave / Za onoga koji pravo misli“.