Hirurškim rezom na SNS

Svi koji su pokušali da pronađu mrlju na karijeri Zorana Radojičića dobro su se namučili i nisu uspeli, jer je ovaj dečji lekar očigledno redak primer svoje fele u politici. Time je veća misterija, koja kao duh kruži glavnim gradom otkad su naprednjaci saopštili da će prvi čovek sa njihove predizborne liste, ipak, biti i kandidat za gradonačelnika - zašto bi se dobar dečji hirurg traćio u politici i šta će njemu, uostalom, da se nakon svih priznanja upusti u svakodnevno „rvanje u blatu“. I sve to iz perspektive jednog profesora Medicinskog fakulteta, koji na katedri za hirurgiju predaje dečju hirurgiju i urologiju, svetski priznatog pedijatra i hirurga, predsednika Republičke stručne komisije za zdravstvenu zaštitu dece, člana Evropskog udruženja za pedijatrijsku urologiju, Evropskog udruženja dečje hirurgije, autora važnih medicinskih radova, vlasnika brojnih priznanja i, pre svega, pravog doktorata, magistrature i diplome Medicinskog fakulteta u Beogradu sa prosekom ocena preko devet. Sam je pred izbore tu dilemu razjasnio ovako: „Želja da dam svoj doprinos razvoju našeg društva je prevagnula. Hirurgija je uvek bila moja velika ljubav i mnogo sam učio, posvećeno i vredno radio još kao mlad lekar da bih danas bio ovde. Rukovođenje najznačajnijom dečjom bolnicom u regionu bio je novi izazov. Nije bilo lako, ali sam učio nove veštine, bio posvećen i napravio sjajan tim. Ponudu predsednika Vučića doživeo sam kao sledeći korak u karijeri i kao šansu da uradim još više, ovog puta za grad koji volim.” Iz ugla interesa građana, pak, dva su iznenađenja, oba (s podozrenjem) neprijatna. Prvo, veruju da im je Radojičić potrebniji u izuzetno „prometnoj“ dečjoj bolnici o kojoj je i sam kazao da je jedna od najvažnijih na Balkanu, a u zemlji u kojoj svi ozbiljni bolesnici najmlađeg uzrasta pre ili kasnije završe u toj ili još svega jednoj ustanovi. Predizborne ankete građana pokazivale su, uostalom, da ni dobar deo Radojičićevih birača nije verovao da će on na kraju uistinu biti gradonačelnik. Kampanju je SNS vodio tako da predstavlja tim i niti jednog trenutka ne otkrije ime onog koji će biti na čelu prestonice, aludirajući da je ime nebitno. Druga neprijatnost je neizvesna sposobnost Radojičića da se, uprkos menadžerskim veštinama kojima se vežbao na čelu bolnice u Tiršovoj (gde je zaposlen već 27 godina) snađe u gradskoj upravi, politici i rukovođenju postupcima krupnijih igrača od medicinskog osoblja kome je do sada šefovao. Opravdano se sumnja da je to zato što Radojičić neće ni šefovati, nego njegov (najverovatniji) budući zamenik Goran Vesić, dosadašnji gradski menadžer i jedan od najozbiljnijih pretendenata na funkciju gradonačelnika. Novi gradonačelnik je to i sam indirektno potvrdio pre, kao i posle izbora. Naglašavao je važnost tima, naročito onog koji je i do sada upravljao Beogradom. Dakle, osim Vesića, u igri, kao pomoćnik, ostaje i Andreja Mladenović, ali i dosadašnji, a reizabrani predsednik gradske Skupštine, socijalista Nikola Nikodijević. Osim toga, novi gradonačelnik neće se odreći medicine. „Prethodne četiri godine uspevao sam da organizujem posao rukovođenja klinikom i menadžerske aktivnosti uskladim s operacionom salom i lečenjem pacijenata. Mnoge pacijente pratim godinama i nastojaću da se organizujem tako da ne izađem u potpunosti iz medicinske prakse i naučnog rada“, kazao je u jednom intervjuu, ali i ponovio u ponedeljak uveče kad je i zvanično proglašen kandidatom SNS-a. Iz te stranke poslednjih dana, dok su u igri još bili Vesić i Irena Vujović, predsednica beogradske opštine Savski venac, u medije su „curile“ razne spekulacije - od borbe između stranačkih klanova kojima oni pripadaju do toga da će kompenzacija Vesiću stići iz ministarstva Zorane Mihajlović koje će se, za te potrebe, pocepati. Mogućnost takvog stranačkog upodobljavanja ostala je samo spekulacija, a prvi čovek SNS u Beogradu Nebojša Stefanović se najavljujući Radojičićev izbor upravo pohvalio suprotnim. Jer je, eto, i ovaj profesionalac dokaz da pobednicima na gradskim izborima (kao i na svim ostalim poslednjih pola decenije) nije stalo do stranke koliko do građana. I da je baš svima u stranci stalo više do Beograda i Srbije nego do partije. Na toj zameni teza - da izbor nestranačke ličnosti znači poštenje, nezavisnost i autonomiju u odlučivanju nekog javnog delatnika - Stefanović je pokušao dodatno da poentira: „Nas je interesovalo da izaberemo najbolji tim, nije nam na prvom mestu stranački interes, već interes grada, imamo potrebnu širinu da kandidujemo ljude koji će biti posvećeni radu (…) Namera SNS-a je da razvoj Beograda mora da bude nešto što neće stajati, da će svako ko bude nosilac javne funkcije morati da bude odgovoran građanin i da će morati da pokazuje jasne rezultate svog rada“, kazao je. Nije, međutim, teško opovrgnuti ministra policije. Ne samo zato što je jedva nedelju dana pre Radojičićevog imenovanja, njegov prethodnik, koji je u politiku, takođe, ušao kao nestranački a profesionalan kadar, postao ministar finansija, da nas podseti da Stefanovićev zaključak nije nužnost. Nego i zato što ga je na to mesto predložila premijerka Ana Brnabić, još jedan suvi profesionalac kome stranka nije bila potrebna. Do jedanput. Svega pola godine nakon što je novoizabrani predsednik Srbije Aleksandar Vučić predložio svojoj stranci da ga na mestu predsednika Vlade zameni Ana Brnabić, a ne niko od zaslužnih naprednjaka, premijerka je stajala tik uz Vučića dok je proglašavao pobedu liste „Aleksandar Vučić - Zato što volimo Beograd“ na lokalnim izborima. Do tad javnosti je već bilo jasno, a ni Brnabić nije krila da ni ona ne donosi odluke taman koliko ni stranka. Ona ga verno čeka da razmisli, da se vrati s puta, da reši druge obaveze, da mu dođe inspiracija - čak i kad odlučuje o izboru ministara. Gradski odbor na sastanku u proširenom sastavu jednoglasno je, kako i dolikuje, podržao predlog predsednika tog odbora Nebojše Stefanovića, koji je naprednjačkom rukovodstvu preneo „želju“ Aleksandra Vučića. Ovo suptilno nametanje volje neka govori o unutarstranačkoj demokratiji, čija će refleksija biti glasanje u Skupštini Beograda (početak sednice zakazan je za četvrtak 7. jun, dva dana pre isteka zakonskog roka za izbor gradske uprave), zapravo još jedna forma kroz koju treba da se provuku 64 odbornička glasa SNS i još osam koalicionog partnera SPS-JS, a više nego dovoljno za polovinu od 120 odbornika. Zoran Radojičić razlikuje se od Ane Brnabić i Siniše Malog i po tome što je izabran. Makar i ne očekivali da će direktor Tiršove zaista postati gradonačelnik, birači su glasali za listu na kojoj je njegovo ime pisalo prvo. I to se dogodilo pre tri meseca, dok je rukovodstvo SNS insistiralo na glasanju za tim, a ne za čoveka. Toga se valja setiti onda kad Stefanović kaže da je odluka na Radojičića pala jer je to fer prema biračima. Zašto se ona onda krčkala tri meseca i dramatizovala u javnosti poput „scenarija“ rijalitija do te mere da kad je muzika dosegla vrhunac kompozicije, pa naglo prestala - niko sem jednog čoveka nije ni znao ni smeo da iznese pretpostavku o jednom tako „logičnom i jednostavnom“ izboru? Ako je teza o fer odnosu prema biračima puka uteha za sve one prvoborce u SNS koji su i ovako ostali bez važne, doduše ne i bez bilo kakve funkcije, na staklenim je nogama. Jer da je do poštovanja instituta izbora Ana Brnabić, čije ime nije bilo na poslaničkoj listi SNS, ne bi ni u snu postala premijer, a Siniša Mali - za koga je Vučić, pod pritiskom brojnih afera, morao da obeća da neće ponovo biti gradonačelnik - ni zapisničar, a kamoli ministar finansija lično. Naprotiv. U masovnom iskorištavanju građanske zgađenosti nad partijama i partijanjem, izbor Radojičića je sredstvo i kalkulacija. Najpre izbor Aleksandra Vučića da se, uz njegovu na dve preostale najmoćnije funkcije - premijera i gradonačelnika prestonice - ne nađe nijedan od potencijalnih mu konkurenata u stranci. Strah od sudbine njegovog prethodnika Tomislava Nikolića, izvesniji je motiv da se važne uloge daju „stručnjacima“ bez autoriteta u politici od bilo kakvog konsenzusa u stranci. Potom, taj izbor je zavisio i od unutarstranačkih borbi, ali i razvoja situacije u Ministarstvu finansija, za koje je Mali bio predodređen. Ako i nisu mogli da se odluče za Vesića ili Irenu Vujović, sukob je iskontrolisan na zadovoljstvo šefa stranke. Konačno, Radojičić je sve ono što vrhu te stranke nedostaje - ugledan, obrazovan, bez afera u biografiji, nekorumpiran, prijatnog i pristojnog nastupa. Izolovano posmatran, čovek kakvog bi Beograđani mogli poželeti. U realnosti, on planira da nastavi započeto. Što znači da planira da bude poslušan. Od obećanja koje je dao većina je na liniji kontinuiteta sa prethodnom vlasti - realizacija projekta metroa, ravnomeran lokalni razvoj, vodovod i kanalizacija u prigradskim opštinama i njemu posebno važna nova bolnica za decu Tiršova 2... Insistiranje na kontinuitetu (prethodni su započeli, a mi samo dovršavamo) upadljivo je važno u komunikaciji sa javnošću nestranačkih kadrova koje SNS izabere. Ana Brnabić gotovo da ne sme da započne sednicu, a kamoli otvori fabriku bez te rečenice, što čini naivnim i očekivanja da će Radojičić priznati greške prethodne uprave da bi ih ispravio. Jer čak i time nestranački kadrovi SNS pokazuju se barem jednako lojalnim koliko i stranački. Direktor Tiršove u izjavama nije pokazivao ni zrno političke ambicije što (uz zamenika poput Vesića) realnijim čini očekivanja da ubrzo konkuriše za neke od nadimaka na koje Ana Brnabić polaže isključivo pravo - fikus iliti Mirko Cvetković. A to bi bila šteta za biografiju koja nije blistava samo na papiru (kao kod Siniše Malog) nego i u zbilji i životima njegovih pacijenata.