Amerika na prvom mestu, Evropa na kolenima

Jedna od najčešćih grešaka koju evropski lideri prave tumačeći neprijateljski odnos predsednika Donalda Trampa prema američkim tradicionalnim saveznicima, ili entuzijazam s kojim njegova administracija radi na rušenju međunarodnog poretka, jeste to što polaze od pretpostavke da je takvo ponašanje bez presedana. To ne može biti dalje od istine. „Moja filozofija je da svi stranci za cilj imaju da nas zavrnu, i da je naš zadatak da prvo mi njih zavrnemo.“ Tako je 1971. govorio DŽon Konali, tadašnji američki ministar finansija, nastojeći i na kraju uspevajući da predsednika Ričarda Niksona ubedi kako je došlo vreme da se Evropa kazni rušenjem bretonvudskog sistema. Isto tako, Tramp bi se svakako složio da se, „balansirajući između zahteva stabilnog međunarodnog sistema i poželjnosti da se zadrži sloboda delovanja na planu nacionalne politike“, Sjedinjene Države mudro „opredeljuju za ovu drugu opciju“. Takvu je ocenu o pomenutoj Niksonovoj odluci sedam godina kasnije u jednom govoru izneo Pol Voker, u to vreme direktor njujorškog ogranka Federalnih rezervi. Budući šef američkih Federalnih rezervi naknadno je konstatovao i kako je „kontrolisana dezintegracija svetske ekonomije (...) tokom osamdesetih godina bila legitimni cilj“. Ono što današnju situaciju razlikuje od one s kojom se Evropa suočavala sedamdesetih godina jeste, krahu Vajmarske republike nalik, implozija u političkom centru Evrope. Finansijski napad Amerike na Nemačku, Francusku i Veliku Britaniju sedamdesetih godina (na primer, uvođenjem plivajućeg kursa dolara) naišao je na jedinstven odgovor evropskog establišmenta. Nasuprot tome, današnji branioci evropskog status quo moraju da vode bitku na dva fronta: protiv Trampovih diverzija te, unutar Evrope, protiv likova poput Matea Salvinija i Luiđija di Maja, novih zvezda italijanske politike kojima je, uprkos tome što imaju parlamentarnu većinu, predsednik Serđo Matarela, braneći etablirani poredak, (zbog predloga da ministar ekonomije bude evroskeptik Paolo Savona - prim. ur.) prvobitno uskratio pravo da formiraju vladu (naknadno Matarela je, ipak, prihvatio dogovor Salvinija i Di Maja da bez Savone formiraju vladu, a za novog premijera izabran je Đuzepe Konti – prim. ur.). Američka najava uvođenja dodatnih carina na uvoz čelika i aluminijuma, iako nominalno usmerena protiv Kine, bila je još jedan signal Evropi da retoriku Trampove administracije po kojoj je „Amerika na prvom mestu“ moraju ozbiljno da shvate. Sledeće takvo upozorenje bilo je američko povlačenje iz nuklearnog sporazuma s Iranom, koje je Trampu dalo još jednu sjajnu priliku da likuje nad nemoći Evropljana, a posebno nemačke kancelarke Angele Merkel. Primorana da insistira na tome kako će se Nemačka, najmnogoljudnija članica Evropske unije i njena najveća privreda, pridržavati sporazuma s Iranom, Merkelova je momentalno izložena poniženju kada su nemačke kompanije jedna za drugom krenule da se povlače iz poslovanja s Iranom. Nijedna od njih nije bila spremna da se suprotstavlja američkoj finansijskoj moći, ili da se odrekne poreskih olakšica koje je Tramp odobrio za skoro 5.000 nemačkih firmi čija ukupna vrednost iznosi 600 milijardi dolara. A pre nego što je iranski šok i apsorbovan, SAD su zapretile i uvođenjem uvoznih tarifa od 25 odsto na automobile, što bi na godišnjem nivou prihode nemačkih izvoznika smanjilo za najmanje pet milijardi. Koliko god ozbiljni ovi udarci bili, razmere nemačkih teškoća mogu se razumeti tek kada se sagleda njihova uzročno-posledična veza s razvojem situacije u Italiji. Kao što je Trampov cilj da sruši globalni sistem od koga je Nemačka decenijama imala korist, Salvini i Di Majo dezintegraciju evra vide kao dobrodošao razvoj događaja i podsticaj njihovoj antiimigrantskoj kampanji. Pre nešto više od tri godine, kada sam u ime Grčke s nemačkom vladom pregovarao o tome da se stane na put kombinaciji neodrživih kredita i ekstremnih mera štednje - teretu koji i dan-danas lomi kičmu mojoj zemlji - kolege na sastancima ministara finansija zemalja članica evrozone sam upozoravao: „Ako insistirate na politikama koje čitavo stanovništvo jedne zemlje osuđuju na kombinaciju permanentne stagnacije i poniženja, uskoro ćete imati posla ne s proevropskim levičarima poput nas, nego s antievropskim ksenofobima koji su sebi kao misiju odredili uništenje Evropske unije“. I to je tačno ono što se sada dešava. Stavljajući veto na nasušno potrebne reforme u EU, sukcesivne nemačke vlade predvođene Merkelovom postale su garanti fragmentisanja Evrope. Etablirani nemački mediji sada o ekonomisti čije je imenovanje za ministra predsednik Italije sprečio govore kao o „italijanskom Varufakisu“. Ali takav opis prikriva temeljnu razliku: ja sam želeo da Grčku na održiv način zadržim u evrozoni, i sukobljavao sam se s nemačkim liderima zalažući se za restrukturisanje duga koje bi tako nešto učinilo mogućim. Slamajući otpor naše proevropske vlade u leto 2015, Nemačka je posejala seme današnje gorke žetve: danas većina u italijanskom parlamentu sanja o napuštanju evrozone. Uzročno-posledična veza između dve nemačke političke glavobolje ima svoju ekonomsku osnovu. Tramp jednu stvar dobro razume: Nemačka i evrozona prepušteni su mu na milost i nemilost zbog svoje rastuće zavisnosti od velikog spoljnotrgovinskog suficita u trgovini sa SAD i ostatkom sveta. A ta zavisnost nepovratno je porasla kao rezultat politika drastične štednje koje su prvo testirane na Grčkoj, a onda primenjene i u Italiji i drugde. Da bi se sagledala ova veza, treba se podsetiti evropskog fiskalnog pakta za eliminisanje strukturnih budžetskih deficita na kome je Nemačka insistirala kao uslovu za pristanak na odobravanje pozajmica posrnulim vladama i bankama. Treba se onda setiti i da je ovo panevropsko insistiranje na štednji usledilo u uslovima u kojima je nivo štednje daleko premašivao nivo investicija. I konačno, treba imati na umu i da prekomerna štednja i uravnoteženi budžeti neizbežno znače velike spoljnotrgovinske viškove - otkud i rastuća zavisnost Nemačke i Evrope od masivnog spoljnotrgovinskog suficita sa SAD i Azijom. Drugim rečima, iste one nekompetentne politike koje su dovele do toga da je formiranje italijanske vlade u rukama ksenofobičnih, antievropskih snaga, uvećale su i Trampovu moć nad Merkelovom. Nesposobnost Evrope da svoju kuću dovede u red omogućila je da se u Italiji uspostavi parlamentarna većina koja planira proterivanje pola miliona migranata, dajući novi vetar u jedra militantnih rasista u Mađarskoj, Poljskoj, Francuskoj, Britaniji, Holandiji i, naravno, samoj Nemačkoj. U međuvremenu, s Evropom isuviše slabom da bi ukrotila Trampa, SAD će se fokusirati na to da Kinu natera na deregulaciju njenog finansijskog i tehnološkog sektora. Ako u tome uspe, najmanje 15 odsto kineskog nacionalnog dohotka će se odliti iz zemlje, što će dodatno doprineti deflatornim snagama koje odgajaju političke monstrume u Evropi i SAD. Sve je ovo moglo da se predvidi - i zapravo jeste bilo predviđano. Stoga niko ne treba da bude iznenađen situacijom u kojoj su se Merkelova i Evropa danas našle. Ali samo bi opasna budala u tome našla razlog za slavlje.