Odlazak princa bola

Da nije bilo JNA i vojne obaveze, teško da bi, sredinom osamdesetih godina 20. veka, momci iz većih gradova socijalističke domovine, zadojeni novim talasom, slušali pesme Sinana Sakića. Kao što kaže Braco Dimitrijević u filmu o Plavom orkestru – „Ko nije služio vojsku, ne zna u kojoj je zemlji živio, a ko ne prati Evroviziju, ne zna šta je Evropa“. Naoružana pripadajućom mladenačkom arogancijom, lišena ozbiljnijih socijalnih saznanja, jugoslovenska haustorčad imala je svoj prvi pravi reality check: postoje mladi ljudi koji uistinu slušaju novokomponovanu narodnu muziku, bez odmaka, bez campa, bez ironije. U sezoni Live Aid-a i Černobilja, nisu, međutim, ni slutili da se zauvek učvršćuje jedan kult koji nije kult DŽonija Štulića, mada mu je, na izvestan način, srodan. Godine 1985, naime, izašao je album Reci sve želje Sinana Sakića i Južnog vetra, a već sledeće – Pusti me da živim, istog izvođača u istoj produkciji. Uhu nesklonom pastirskom roku, tom amalgamu loše posuđenih poetskih slika i pseudonarodne lirike, drugorazredne britanske hard-rok tutnjave i vokalnog manira bližeg narodnjacima nego rokenrolu, ali uhu uveliko uronjenom u radove Holgera Cukaja (Persian Love, 1979) ili Dejvida Birna i Brajena Ina (My Life In The Bush Of Ghosts, 1981), u kojima se orijentalni vokali i instrumenti u svojevrsnoj monaži atrakcija spajaju sa zapadnom pop-tradicijom i tada nadirućom elektronikom, bilo je neobično da ono što čuje na ta dva albuma Sinana Sakića kao da ne pripada uobičajenom arsenalu narodnjačkog muzičkog i tekstualnog izraza. Da ne bude zabune, sve je bilo tu: i teror prekomerne sekunde, i orijentalni trileri, i neparni rimtovi, i predvidive harmonske progresije sračunate na melodramatičnu eksploziju u refrenu, baš kao i nevešte storije o nesrećnim ljubavima. Sve isto, no, ipak, posve drukčije od drugih. U glasu Sinana Sakića, u njegovom načinu pevanja, a pre i posle svega u potpunoj veri u emocionalnu težinu onog o čemu peva, nahodi se jedan drugi amalgam, smesa istine i bola u neposrednom obliku. Sinan, naime, ne pripoveda svoja osećanja post festum, niti ih pak preživljava dok peva; on jeste svoja pesma u času dok je ispoveda, on sâm jeste razlog i pokriće za pesmu. I ma kako nevešta bila i ma kako je lako bilo otpisati površnom nehajnošću kultur-rasizma, ili je, s druge strane, prihvatiti s pokroviteljsko-kolonijalnim intelektualnim egzotizmom, ta pesma, ta večita jedna pesma koju peva Sinan Sakić, nije ništa drugo do – sušta istina, koliko čulna, toliko i bolna. Zbog te istinitosti, a koje je u svojoj banalnosti uglavnom lišena popularna muzika, uprkos poluamaterskoj produkciji, unatoč gotovo nemogućim muzičkim spojevima, bez potrebe za viškom prezentacije, bez ikakvih manipulativnih strategija – Sinan pogađa masovnu emocionalnost. Otud beše dovoljno da postavi poneki baner, na Zelenom vencu i kod Bogoslovije, tim stecištima svetova više nego saobraćajnim čvorovima, pa da prepuni Taš u noći finala Lige šampiona 2017. Tako nešto mogao je možda još samo DŽoni Štulić. Sinanu Sakiću nije bila potrebna sveprisutnost, nisu mu bili potrebni šou-programi ili spektakli na koncertima, kao što mu ništa ne može dodati ili oduzeti bilo kakva socio-kulturološka analiza fenomena, baš kao ni pisanje žute štampe o njegovom životu. Dovoljno je čuti Pevaj mi o njoj. Alarahmetile.