Od Evrope ni leba, ni soli

Golem umetnik i pravi gospodin, opisao ga je jedan skopski taksista, bolje no što bi ijedan novinar. Nemoćan da dosegne taj stepen preciznosti, ujedno i jednostavnosti, novinar bi dodao i „jedan od 100 najboljih gitarista na svetu“, hvatajući se u zamku tumačenja njegovog stila, načina na koji izvlači zvuke iz svog instrumenta ili pristupa komponovanju. Onaj ko ga je slušao uživo, morao bi da primeti i da je zbog tih tonova plakao, ili bio na ivici suza, što je krajnji efekat virtuoznosti Vlatka Stefanovskog, ikone eksjugoslovenskog rokenrola, jednog od rodonačelnika vorld muzike, koju zove i tradicionalnom, a ne etno. Vlatko je istovremeno i simbol pristojnijih i ljudskijih vremena, kada smo Leb i sol zajedno kusali, žaleći što ne znamo makedonski, a ipak smo sve razumeli. Srećem ga u Skoplju, na mini-koncertu u drevnom Daut-pašinom amamu, čija akustika i ambijent doprinose katarzičnom osećaju. Jedini njegov uslov za davanje intervjua NIN-u bio je da se izbegnu politička pitanja, što bi i bilo čisto traćenje vremena, njegovog i sopstvenog. Sopstvenog, jer je Vlatko poput starog prijatelja pred kojim se otvara duša, a persiranje zvuči rogobatno jer, kao da ga oduvek poznajete (premda ima i treme, jer ipak ste oči u oči sa legendom). NJegovog, jer politika ne spada u materijal za kontemplaciju i ne utiče na interpretaciju muzike, kao ni na stvaranje akorda i stihova. Uostalom, već sutra će biti u Velesu, pa u Cirihu, Dubrovniku, Trilju, a turu po Srbiji započeće u Grdelici, gde će sa istom pažnjom i poštovanjem da tretira publiku, kao i čuvenu Vanesu Redgrejv, čiji je rođendan u Londonu nedavno „pojužnjačio“, skupa sa Radetom Šerbedžijom. Globalni auditorijum Vlatka sluša u različitim izdanjima, samog ili uz podršku vojnih orkestara ili filharmonija, ushićen u svakoj varijanti, između ostalog i zbog bravura levom rukom, što je za mnoge neizvodljivo i sa obe. Vaš nastup u Daut-pašinom amamu ostavio je na mene dramatičan utisak, ali već danas ga je zatrpala gomila novih događaja i impresija, kako vi reagujete na ubrzanje vremena? Mislite kako reagujem na ubrzanje civilizacije? Tako što mogu da prihvatim brzinu, a mogu i da je odbijem, na meni je izbor da li ću da jurim i žurim za sopstvenim životom, ili ću da prikočim, usporim. Da li ću da odgovorim na sve mejlove u roku od 30 sekundi od kad ih dobijem, ili ću da odložim. Na vama je izbor kakav ćete život da vodite. Čemu vi pribegavate? Ja pokušavam da balansiram između ta dva principa, iako moram da priznam da sam često u prvom modusu, jer moram da ispoštujem sve datume koje sam sam sebi zakazao i prihvatio kao obavezu – da budem negde trećeg, petog, sedmog u mesecu... Verovatno ipak u tome pravite neku selekciju? Naravno, iako me uglavnom zovu oni kojima odgovaram. Prihvatam pozive organizatora festivala i koncerata srodnog senzibiliteta i estetsko-umetničko-kulturnih potreba. Od čega zavisi da li ćete nastupiti solo, ili u nekom određenom sastavu? U Beogradu ste recimo svirali sa Big bendom slovenačke vojske... To nije bila moja ideja, već njihova. Pozvali su me da im se pridružim na nekim koncertima u LJubljani, to mi se veoma dopalo, pa sam poželeo da proširim saradnju. Ali, evo, u narednom periodu ću uglavnom nastupati sam, akustično, jer promovišem svoj novi album Maternji jezik, i to dosta uspešno, mogu reći. Napunio sam skoro sve značajne dvorane od Vijene do Sofije. O čemu govori taj album? Govori o jednostavnosti, suptilnosti, sa puno emocija. Ne govori o emocijama, već se obraća publici sa jakim emocionalnim impulsom. Kad smo kod emocija, moram da vam prenesem sopstvene: bila sam zadivljena načinom na koji komunicirate sa instrumentom, te ruke kao da nisu bile vaše, bili ste i prisutni i odsutni, kao da ste podeljena ličnost... Naprotiv, to je sastavljena ličnost. Nažalost, mnogi od nas ne uspevaju da sastave svoje ambicije, strasti, želje, potrebe... Obično srećemo isfrustrirane ljude, nezadovoljne, ili bolesno ambiciozne. Naravno da ima i „normalnih“, ali, svima nam ponešto fali, nikako da sastavimo tu svoju lego slagalicu u celinu. To je, ipak, i civilizacijska stvar. Na istoku su ljudi sami sa sobom usaglašeniji, čini mi se... Da, društvo ima ogromni uticaj na to šta smo i kakvi smo. Za sastavljenu ličnost treba puno rada, puno duhovnog rasta, shvatanja života onakvog kakav je... Puno zahvalnosti prema zdravlju, svetlu koje gledamo svakodnevno, onom što možemo da podelimo, što jedemo, pijemo, čemu se radujemo... Prema Bogu? Ako želite tako to da nazovete, a ako ne – prema ljudskoj disciplini. U svakom slučaju, društvo pokušava da nas skocka. Mi smo za državu samo matični broj, izvodi iz knjige rođenih i umrlih. Društvo nas ipak gleda sa malo više pažnje i respekta. Je l’ oduvek bilo tako, da li je Jugoslavija bila zabluda? Vi, ipak, okrećete na političke teme! Oprostite, stvarno mi nije bila namera, vraćamo se muzici... Vraćamo se na bitne stvari, a ne na muziku. Vi pokušavate da demistifikujete moj jučerašnji nastup, pokušavate da shvatite da li je gitara produženi deo mog tela, ili sam ja produžetak gitare, kakav je moj odnos sa publikom... E, vidite, ja upravo to ne želim da demistifikujem. Gradim svoj zanat, uporno ga brusim i ne analiziram ga, osim ako ne napravim neku grešku. Dok automobil dobro vozi, ne otvaram haubu. Ali u opisu mog posla je da pitam - zašto. A lično - ne mogu da razumem prirodu nastajanja nekih umetnosti. Kreativan proces je mističan, nejasan je proces prikopčavanja sa univerzalnim stvarima. Nije do kraja razjašnjeno odakle nastaju pesme, slike... Sa pozorištem je nešto drugačije, meni je gluma relativno jasna. Glumci ulaze u druge ljude, što je vrsta psihološke igre. Glumci se na trenutak pretvaraju u neke druge osobe, što može da bude opasno, jer je lakše ući u neki lik nego iz njega izaći. Ali odakle ta potreba da postaneš neko drugi? To je stvar profesije. Da, ali postoji i neki dar, afiniteti, da bi se tome posvetio... Sigurno, imaš dar da imitiraš neke ljude, situacije, da analiziraš karaktere. Ali kreativan proces je, ipak, nejasan i nikad ne znamo kad će nešto novo da se pojavi, nakon tri sata rada, nakon tri minuta, tri godine... Neke se stvari same od sebe dese, a neke treba pogurati. Ipak, treba zagrejati mašinu na radnu temperaturu kako bi se nešto pojavilo. Da li ste takvi bili i na početku? Oduvek, mada moram priznati da sam tada bio prepun ideja, a sad se tek tu i tamo nešto pojavi. Kad sam bio mlađi, bio sam kao fontana, mada je to zapravo bila početnička sreća kada vam je sve lako i sve radi za vas. Kad počneš misliti o onom što radiš, počinju i problemi. Zato treba pustiti ideje da rade svoj posao, ne kočiti ih misaonim procesom. Lično, kako ulazim u određeno doba, sve manje analiziram. Puštam da se stvari odvijaju spontano. Da li se to uči ili se sa tim rađa? LJudi nisu jednako talentovani. Ali talenat je nešto prema čemu imaš obavezu. Ne možeš da kažeš - ja sam u srednjoj školi svirao violinu, pa sam batalio, sad sam bankar. Ako se ovo desi - neka ti je sa srećom! Talenat ipak traži da se otelotvori... Kod više talentovanih ljudi, dar traži da izbije. Ali talenat mora sadržati upornost, istrajnost, energiju, jer proces učenja može biti frustrirajući. Period kada se mučiš i učiš treba izgurati. Da bi se na kraju dobilo nešto predivno, a što se ne razume? Ako sve moramo razumeti, onda moramo priznati da ništa ne razumemo. Razumevanje ne postoji, ljudi daju pojavama imena, ali ih suštinski ne mogu shvatiti. Svako naučno dostignuće odgovori na jedno, a otvori bezbroj novih pitanja, iako je upravo znatiželja velika pokretačka snaga čoveka. Kad govorimo o umetnosti, tu razumevanju nema mesta. Ili - ne morate biti muzički obrazovani da bi vam se neka stvar sviđala, ne treba se zbog svog izbora izvinjavati. Recimo, kad sam u Holandiji gledao Van Goga, ništa nisam shvatao, ali sam se rasplakao. Komunikacija između umetnika i publike je u razmeni energije i emocija. Tačka. Da li su suze znak razumevanja? Ni to ne želim da demistifikujem. Na poslednjim mojim koncertima ljudi su plakali, meni je to značilo da sam uspeo da prenesem poruku nekome kome je ona trebala. Da li to znači biti među 100 najboljih u svetu? Ja ta rangiranja ne uzimam za ozbiljno. Muzika nije sport, nema tu najboljih i najgorih. Možda je najbolji onaj koga publika voli, premda je i to stvar medijskog hajpa. Nešto je danas popularno, drugo će biti za 100 godina. A može li umetnost postojati bez publike? Možeš svirati i u svojoj spavaćoj sobi, to ništa ne umanjuje. Ako si izvođač, moraš da znaš neke trikove koje eventualno publika ne zna, a možda poneko zna i bolje od tebe. Ako si izvođač, moraš posedovati šarm koji može povesti mase. Međutim, samo umetničko delo može da postoji i bez publike, svi veliki majstori imaju neko skriveno, neobjavljeno delo, ima i ukradenih... Naravno da delo proradi u komunikaciji sa publikom, ali Mona Liza nije manje vredna ako je smotana u rolnu na nekom tavanu. Moram s vama nešto da podelim jer smo u sličnim godinama: plašim se da ću da umrem, a da ništa neću da shvatim... Opet se vraćamo na pitanje shvatanja. Nije nam dato da sve shvatamo. Nismo tako programirani, naprotiv... Veoma mali deo univerzalnih istina smo u stanju da razumemo. Ja nemam taj problem, znam da se ne bavim naučnim otkrićima, već svojom gitarom iz koje želim da izvučem još neki sok. Ne pokušavam ništa epohalno da shvatim. A o sebi? Postoje razne metode da se do toga dođe, sebe možete da spoznate pomoću droge ili pomoću joge, preko ajahujaske, ali i transcendentalne meditacije. Nema pravila, svako ima svoj način. Koji je vaš? O sebi najviše saznajem preko svoje muzike. Kad pogledam tekstove i pesme koje sam napisao, mogu da napravim foto-robot svoje duše. Ali, veliko je pitanje da li ću biti veći umetnik ako sve saznam o sebi. Traženje je motivacija da se napravi još neka dobra stvar. Šta je važnije, biti dobar čovek ili dobar umetnik? U svakom slučaju, važno je biti dobar čovek, ne povređivati druge ljude i pomagati im koliko možeš. Ali, ne treba povezivati delo i ličnost autora. Pikaso ne mora biti Majka Tereza. Neki veliki rokeri bili su veoma arogantni, ali kad naprave neku dobru stvar, onda im oprostite. Ne bih da zvučim kao da se ulagujem, ali vas publika doživljava kao vrhunskog umetnika, ali istovremeno i kao dobrog čoveka... Trudim se da ne budem loš čovek, za šta sam već rekao koji je moj recept. Oni koji vam ne prijaju, od njih treba biti dalje, a bliže onima koji vas opuštaju. Bitno je ne praviti intrige, pakosti. Bitno je da niste loš, a manje važno na kojoj ste lestvici dobrote. Prošao sam ja, draga moja, mnogo toga i nadam se da sam naučio razdvojiti važno od nevažnog. Dosta sam toga doživeo i preživeo. Kako preživeti smrt nekog dragog, što nam se svima kad-tad dogodi? To je nešto strašno... To je nešto strašno... Udari vas u pleksus.. Ali, evo, živ sam. Na tu temu – tačka. To je privatno. Oprostite... Onda, ako možemo da zadremo u suprotno, u politiku, jer ste na Debati za Evropu, koju su organizovali Fondacija S. Fišer, nemačka Akademija za jezik i književnost i Kulturna fondacija Alijans, jasno poručili - da ste na mestu EU, odmah biste primili ceo Balkan... Normalno, ne znam zašto toliko oklevaju, zašto koketiraju, opominju nas da smo deo Evrope, kad očigledno nismo, čekamo u čekaonici 30 godina. Često razgovaram sa ljudima na visokom političkom ili diplomatskom nivou zašto je to tako. I, imaju li odgovor? Imaju razne odgovore, neki od tih ljudi su veoma pametni i obrazovani. Ali, imam i ja svoja pitanja, i mišljenja. Ne radi se tu ni o kakvim uslovima koji nisu ispunjeni, već o političkim odlukama. Mogli bi za jedan dan da učine da ceo Zapadni Balkan postane deo EU, što bi značilo i veću sigurnost, i bolji život za sve. Jeste, a onda dođu i kažu – uh, kakav paradajz, odavno nešto slično nisam okusio. Znači, nije sve tako jednostrano... Neko možda i ne bi u EU? Ja bih, a veoma često sam u Evropi i prilično je poznajem. Tu je mnogo više standarda koji bi i nama prijali. Ali, nije da se oni samo dosađuju i smišljaju uslove, a mi non-stop igramo igranku. Ponekad i oni igraju igranku, dok se često i mi dosađujemo. Zato sam to juče i (ponovo i ponovo) rekao, jer ljudi gube strpljenje, idu u radikalizam, nacionalizam... Izmiče im ta Evropa. Zašto da ne budemo u Evropi dobrodošli, kao što su oni kod nas. Ili, kao što smo mi bili tamo? Govorimo li o Jugoslaviji? To što smo rasturili Jugoslaviju, to je već drugo pitanje, tema za esej, za roman. Za roman nismo imali vremena, noć se spustila na Skoplje, u znaku „izgor leta“, premda je još uvek proleće. S druge strane, vremena je bilo dovoljno da „vi“ postane „ti“, možda baš zato što smo se jedva dotakli politike.