Protiv zakona i „belosvetskih lopuža“

Koliko god tužilaštvo bilo pod kontrolom vlasti ipak se u proteklih godinu dana nije spustilo toliko nisko da otvori predmet o „pljačkama“ koje su izvršile „belosvetske lopuže“ i ispita tvrdnje koje predsednik Aleksandar Vučić svaki dan iznosi o opozicionim liderima. Čak ni policija, još vernija od tužilaštva, nije ispitala Vuka Jeremića o tome da li je „šef međunarodne bande lopova“, niti Dragana Đilasa o navodima da je „novac stekao pljačkanjem građana“, što jasno svedoči da podređeni Nebojši Stefanoviću nisu baš ozbiljno shvatili predsednikove tvrdnje. Jeremić i Đilas, međutim, jesu i kao oštećene strane podneli su tužbe protiv Vučića. A „najbolji student Pravnog fakulteta“, o čijim se desetkama u indeksu uz gusle pripovedalo u parlamentu, izgovorio je antologijsku rečenicu: „Vi ćete, lopovi, meni da sudite!“ Tu već dolazimo do daleko krupnijeg problema od činjenice da predsednik-pravnik nema ni elementarno znanje o pravosuđu i činjenici da su građani ili „lopovi“ ti koji podnose tužbu, a da sudije i dalje sude i donose pravosnažne presude. A suština je u tome što predstavnici vlasti ni na koji način ne bi smeli da se mešaju, niti da komentarišu sporove koji su još uvek u toku ako stvarno žele - kao što tvrde - da Srbija ikada uđe u EU. U slučaju da ne poseduju nikakvo znanje o tome – nema problema, tu je Akcioni plan za poglavlje 23 koji je donet u vreme naprednjaka i potvrđen od strane Evropske komisije u Briselu. Dovoljno je samo da ga povremeno otvore i pročitaju, lepo piše šta sme a šta ne sme da se radi. S obzirom na to da pripadnici vlasti nisu uspeli da na osnovu postojećih zakona savladaju poriv da komentarišu postupke u toku i da prejudiciraju nečiju krivicu, čime su direktno davali uputstva sudijama šta od presude očekuju, u Akcionom planu je predviđeno da se donesu i posebni kodeksi za članove vlade i poslanike u kojima bi im to još bolje bilo pojašnjeno. Koliko se sa tim uspelo bio je predmet analize Jukoma, koji je proučio primere uticaja na pravosuđe pre i posle donošenja Kodeksa. U izveštaju Jukoma kao najeklatantniji primeri pritisaka članova Vlade na pravosuđe pre donošenja Kodeksa 2016. pominju se slučajevi Dragoslava Kosmajca i Miroslava Miškovića. U oba slučaja je tadašnji premijer lično uperio prst u njih i primorao tužilaštvo da postupi po njegovim željama. Ono je pozitivno odgovorilo i upriličilo neke dokaze za sud, ali ni u jednom postupku nije dokazana krivica koju im je Vučić spočitavao, niti je upriličena presuda koju je želeo. U postupku protiv Kosmajca pokazalo se da nije najveći narko-diler u Srbiji i to ne zato što ga je na tom mestu smenila Nataša Jeremić („optužena“ je kada je Kodeks već stupio na snagu), batrgalo se sa utajom poreza i protivpravnim zauzimanjem zemljišta i završilo oslobađajućom presudom zbog nedostatka dokaza za bilo šta. Ali, mnogo pre presude, u trenutku kada se videlo da spor predstavlja samo hir jednog čoveka, a ne pravno utemeljen slučaj, Vučić je izjavio: „Nisu imali dovoljno dokaza zato što su neki do juče, a neki i do danas radili sa njim... uvek ga upozoravali, uvek je bio veoma oprezan, inteligentan, snalažljiv“. A povodom po njemu neadekvatne presude Miroslavu Miškoviću, oštro je zapretio ne samo sudu već i celokupnom narodu: „Evo vam tajkuni, neka vam vode državu i neka pokradu sve što je u međuvremenu stvoreno.“ Kao simptomatičan Jukom izdvaja i slučaj premijerovog brata Andreja Vučića koji je 2010. upisan kao osnivač firme Asomakum, a nakon četiri godine njenog rada, kada je firma dospela u žižu javnosti zbog sumnjivih poslova i poreskih dugova, izjavio da je osnovana sa falsifikovanom ličnom kartom. Andrej Vučić je podneo tužbu Privrednom sudu da bi dokazao ništavnost osnivačkog akta firme, ali i pre nego što je sud otpočeo sa radom i premijer i ministar unutrašnjih poslova su presudili – lična karta je falsifikovana. Da ne bi bilo dileme za sud čak je i poslanik Vladimir Đukanović upriličio emisiju u kojoj je to dokazao. Uz to je tokom postupka mlađi Vučić tražio izuzeće sudije zbog odugovlačenja, samo pet meseci nakon prvog ročišta, i dobio ga iako „odugovlačenje“ ne postoji kao kategorija za izuzimanje sudija, što znači „da je predsednik suda doneo protivzakonito rešenje o izuzeću“, precizira Jukom u izveštaju. Da li se situacija promenila nakon donošenja Kodeksa? Jeste, premijer je postao predsednik, dobili smo premijerku i onda su dva čoveka, umesto jednog, mogla da demonstriraju „prihvatljivi“ oblik ponašanja. A kako to rade najbolje smo imali priliku da vidimo nakon donošenja prvostepene oslobađajuće presude u slučaju bivšeg ministra privrede i privatizacije Predraga Bubala zbog optužbe da je zloupotrebio službeni položaj. Iako tužilaštvo za organizovani kriminal ima mogućnost da uloži žalbu Apelacionom sudu - što znači da postupak nije gotov i da se ne sme komentarisati - oglasio se gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević porukom: „Gospodo sudije, pitam vas ono što se narod Srbije pita svakog dana – kada ćete početi da sudite po zakonima, pravu i pravdi, a ne po sumi novca koju dobijate od dosovskih osvedočenih lopova, koji su sproveli najmonstruoznije pljačkaške privatizacije?“ Ali, to nije bilo dovoljno da se sudije, Akcioni plan i celo poglavlje 23 zgaze, pa je predsednik morao da doda i nešto iz svog ličnog asortimana: „Nije trebalo da to kaže, ali je rekao istinu... Ne priznajem pravosuđe koje je nezavisno od svog naroda.“ A i premijerka Ana Brnabić iz svog: „Mogu da razumem tu frustriranost (Vučevićevu), mislim da je to još jedan dokaz da nam svakako trebaju reforme u pravosuđu.“ Evidentno je da su političari svesni da je Kodeks donet i da je takvo ponašanje štetno, pre svega sa aspekta evropskih integracija, kaže za NIN Velimir Petrović iz Jukoma. „Međutim ono što je ovde zanimljivo je svojevrsna inverzija. Predstavnici vlasti istovremeno ne odobravaju navedene izjave, ali i daju obrazloženja koja upravo argumentuju i pravdaju takve postupke. Time se stvara utisak da se propisi poštuju, a radi se o suštinskom izvrgavanju i jasnom kršenju“, objašnjava Petrović. Tu rafiniranost u svojim nastupima nije primenjivao ministar policije Nebojša Stefanović. Povodom hapšenja sportskog novinara Dejana Anđusa vrlo je direktno prekršio pretpostavku nevinosti, objašnjavajući kako se policijski snimak hapšenja našao u medijima: „Anđus je sitan reketaš, nemojte od njega da pravimo medijsku zvezdu“. I dok je tom prilikom pritisak na sud bio u vidu uputstva da je reketiranje presuda koja bi bila očekivana, u slučaju tužbe protiv NIN-a pritisak je ostvario više slikovno a manje verbalno - doveo je ljude iz svog ministarstva i veći deo gradske vlade u sudnicu, a ispred postavio stranačke aktiviste da viču to što treba. I pored njegovog direktnog kršenja Kodeksa šteta koju je proizveo, ipak, deluje manja od one koju je izazivao i koju i dalje izaziva Vučić. Posebno kada priča preraste lokalne okvire i kada se u nju uključi i druga država, članica EU. Povodom tuče u vojvođanskom mestu Sonta mladić hrvatske nacionalnosti je prijavio etnički izazvan napad na njega, policija je tvrdila da se radi samo o tuči, ali je nadležno tužilaštvo podnelo krivičnu prijavu protiv jednog lica. Povodom protestne note koja je stigla iz Hrvatske, Vučić je rekao: „Ja sam mislio da su oni pričali o nekonfliktnosti za blagdane, kako kažu, a oni šalju protestnu notu za nešto što su izmislili“. I za nešto što je tužilaštvo „izmislilo“? „Takve stvari će nastaviti da se događaju jer se u Srbiji zakon ne doživljava kao nešto što je obavezno poštovati“, rekao je povodom Jukomovog izveštaja sudija Apelacionog suda Miodrag Majić i dodao da nije sporno diskutovati o odlukama, ali da su ovde „komentari lični, ko je kriv, a ko nije nipošto, koga dajemo, a koga ne“. A ako se takve stvari dešavaju i nastaviće da se dešavaju kada su u pitanju predsednik i Vlada, šta onda očekivati od Skupštine koju je potpuno privatizovao SNS? Kodeks ponašanja narodnih poslanika o granicama dozvoljenosti komentarisanja sudskih odluka i postupaka usvojio je Odbor za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja 20. jula 2017, a ne samo da javnost nije primetila razliku već i mnogi poslanici ne znaju da je donet. Oni koji znaju, a pripadaju vladajućoj, pa i nekim opozicionim strankama, apsolutno nisu zainteresovani za njegovo poštovanje. Ili jesu, ali samo selektivno, kada im to politički odgovara. Upravo to je prošle nedelje demonstrirala predsednica parlamenta Maja Gojković, kada je školski i apsolutno u skladu sa zakonom i Kodeksom „odradila“ slučaj poslanika Meha Omerovića, okrivljenog da je krao u nemačkom fri šopu. Potpredsednica SRS Vjerica Radeta optužila je Omerovića da je na aerodromu u Frankfurtu „počinio brutalnu krađu kozmetičkih proizvoda“ i naneo „veliku štetu i sramotu i parlamentu i državi Srbiji“ i zatražila da se to pitanje razreši do kraja. Maja Gojković je smireno i bez gašenja mikrofona pozvala poslanike da se uzdrže od komentarisanja da je reč o krivičnom delu krađa dok se ne dobije izveštaj nadležnih organa, i dodala: „Svesna sam da je tema vrlo delikatna i da moramo da insistiramo kod nadležnih organa koji mogu da nam pomognu, da nam daju nekakvo razjašnjenje i izveštaj šta se desilo“. Na sednici održanoj 24. oktobra 2017, međutim, Aleksandar Martinović je mimo bilo kakvog dnevnog reda čitao presudu Draganu Šutanovcu povodom tužbe Agencije za borbu protiv korupcije zbog neprijavljivanja imovine. Uzgred, oslobađajuću presudu, iako nije našao za shodno da to i pomene. Naprotiv, izlaganje je počeo rečenicom: „Vojska je uništena i tako, gospođo Gojković, to je Prvi osnovni sud u Beogradu utvrdio da na dan 28. januara 2013. gospodin Dragan Šutanovac na računu kod Komercijalne banke poseduje 56.838 dinara, na računu kod Komercijalne banke 5.658 evra“... Navode je završio dramatičnim saznanjem da „Dragan Šutanovac poseduje umetničke slike, satove i oružje, a Marija Šutanovac nakit“ i okrivljujućim zaključkom: „Kada se onda zapitate zašto je u vreme Dragana Šutanovca propala Vojska, pretapani su tenkovi, ali su zato punjeni i te kako štedni ulozi ministra odbrane Dragana Šutanovca“. Tom prilikom Maja Gojković se nije setila ni Kodeksa ni zabrane da se neko proglašava krivim mimo sudske odluke, a ni Poslovnika. Kada je poslanik DS Radoslav Milojičić zatražio da reklamira član 108 (da se o redu na sednici stara predsednik Narodne skupštine), posle 12 sekundi izlaganja mu je isključen mikrofon. Nakon malo natezanja usledila je i akademska rasprava - Milojičić je rekao: „Jako je fer od vas, hvala vam“, a Gojkovićeva je uzvratila: „Jeste, fer je od mene“. Nije prošao ni pokušaj poslanice Aleksandre Jerkov da pročita presudu protiv Maje Gojković iz 2013, jer joj je takođe isključen mikrofon čim je postavila pitanje: „Da li je prošao deo sednice za čitanje presude?“ Dakle, poslanica DS je ućutkana gašenjem mikrofona, a ne razložnim rečima poput onih koje je Maja Gojković uputila poslanici SRS Vjerici Radeti. Ali Martinović nije ućutkan nikad. U duhu retorike koja je plasirana iz samog vrha njegove stranke nastavio je i na ostalim sednicama da komentariše sudske sporove i iznosi presude, ali ga u tome nisu sprečili ni zamenici Maje Gojković, kada su predsedavali sednici. Već u novembru se, takođe mimo dnevnog reda, obrušio na Bojana Pajtića koji se usudio da ga tuži zbog dvadesetominutnog blaćenja u parlamentu i tvrdnji da je „lopov, kriminalac i duševni bolesnik“. Iz samo njemu znanih razloga obratio se Balši Božoviću, detaljno ispričao svoju verziju toka sudskog postupka i dodao: „Tako da, prenesite gospodinu Pajtiću, jedva čekam poziv za novo ročište, pa da saslušamo svedoke koje sam predložio vezano za pljačku dece ometene u razvoju“. Predsedavajući Veroljub Arsić (SNS) je snishodljivo izgovorio samo jedno „hvala“ (nejasno je da li je bio zadovoljan što mu stranački kolega gazi zakone i Kodeks ili nije imao pojma šta je slušao), ali je vrlo drčno odgovorio Balši Božoviću da nema prava na repliku. Uz vladajuću koaliciju - s tim što SPS ipak pokazuje daleko veći nivo pravne i verbalne kulture - i radikale, jedina poslanička grupa koja redovno krši Kodeks su Dveri. NJihova nezainteresovanost za pretpostavku nevinosti često se ne razlikuje od naprednjačko-radikalske retorike, samo što nisu isti likovi koje označavaju kao krivce. Boško Obradović je, recimo, pokušao da postavi pitanje: „Zašto Željko Mitrović još uvek nije u zatvoru, jer iza sebe ima najmanje dva ubistva za koja su odgovorni i on i njegova porodica“, ali mu je mikrofon isključen i izrečena mu je opomena. Nema šta, zaslužena opomena, koja u sličnim situacijama nikada nije izrečena ni Martinoviću ni njegovim kolegama Vladimiru Orliću ili Marijanu Rističeviću, koji je blatio sudiju tokom zasedanja samo zato što vodi proces protiv njega po privatnoj tužbi i zahtevao je da tim povodom nešto učine Administrativni odbor, Visoki savet sudstva i Ministarstvo pravde. A šta bi bolje od ovog primera moglo da opiše da li Kodeks išta može da promeni u svesti onih koji su na vlasti i koji diktiraju primenu zakona.