Sistemska greška ili greška sistema

Srbija je februara 2016. donela Zakon o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika. NJime se deo imovine koju su Jevreji izgubili u Holokaustu vraća jevrejskim opštinama. Pored toga, Savezu jevrejskih opština, počev od 1. januara 2017, narednih 25 godina obezbeđuje se finansijska podrška iz budžeta Srbije od 950.000 evra godišnje. Svi će se lako složiti da sve što se tiče Holokausta mora biti rukovođeno najvišim etičkim standardima. U primeni Zakona, pored nekih uspeha koji ukazuju na veliki potencijal, pojavljuju se, međutim, veliki problemi. Već posle godinu dana primene Zakon je, pored otvaranja svetlije perspektive, nažalost poslužio i kao povod da se njegovom primenom ponove nepravde, ovog puta nad potomcima žrtava. To je poslednje što bi smelo da se desi. Razlozi za devijacije su ograničeni demokratski kapacitet jevrejskih opština i pokušaji interesnih grupa na vlasti u njima da monopolišu sredstva za sebe, isključe sunarodnike iz njihovog korišćenja, i u te svrhe ih čak podvrgnu svim vrstama šikaniranja i, zasada, pravnog nasilja, koje bi moglo da preraste i u nešto gore. Proces je toliko netransparentan i stvari su otišle toliko daleko da je moguće zamisliti ekstremni scenario da se nekretnine otuđe ili opterete hipotekom, a grupa koja njima netransparentno upravlja pobegne sa novcem, ostavljajući Vladu Srbije i svetske jevrejske organizacije u veoma neugodnoj situaciji. Isto tako loš scenario bio bi da nekretninama ovlada neki mafijaški klan. Kao minimum, dovoljno je da se desi par krupnijih malverzacija sa nekretninama, ili težih akata nasilja nad Jevrejima koji pokušavaju da ostvare svoja prava na informaciju šta se sa njihovom imovinom dešava, pa da očuvanje spomena na Holokaust bude istorijski ukaljano. Subjektivan osećaj mnogih je da se Holokaust ponavlja - umesto da se jedna nepravda ispravi, slična nepravda se ponovo dešava, ovog puta nad potomcima žrtava. Nismo daleko od trenutka kada će se masovno autentični potomci žrtava obratiti javnosti otvorenim pismom, što je poslednje sredstvo koje im preostaje. To može da ima teške posledice, kako na domaćem tako i na međunarodnom planu. Upravo poznajući ograničen demokratski kapacitet jevrejskih opština i činjenicu da organizacija i narod nisu isto, u početku je čak bilo ideja da se novac poveri međunarodnim organizacijama. Prevladalo je patriotsko rešenje, da novac ostane u zemlji, građanima Srbije, a da se proces prati i kontroliše preko Odbora za nadzor, koga predviđa Zakon. Međutim i tu, gde nije smelo, došlo je do neočekivanih problema. Imenovanje za člana tog Odbora predstavnika Vlade, koji je po Zakonu i njegov predsednik, kasnilo je godinu dana. Za to vreme problemi u primeni Zakona počeli su da se pojavljuju u štampi. U seriji članaka u novinama, koji istini za volju deluju koordinirano i jednostrano, vršen je pritisak na Vladu da što hitnije imenuje svog predstavnika. Onda se desilo najgore, da je Vlada pod pritiskom i naprečac, pretpostavlja se nevino i u nepoznavanju činjenica koje su joj prikrivene, imenovala čoveka koji je poslednji na planeti podoban za takvu funkciju, čime se proces u velikoj meri obesmišljava i problem ne rešava nego produbljuje u opasnom pravcu. Izbor Harisa Dajča kao predstavnika Vlade za predsednika Odbora zaprepastio je jevrejsku zajednicu. Dajč je, naime, do pre samo godinu dana bio na funkciji potpredsednika u Jevrejskoj opštini sa mandatom od četiri godine. Mandat mu se, međutim, završio vanrednom smenom posle samo osam meseci, zbog velikog broja afera i skandala, od kojih su mnogi vezani upravo za Zakon, ali i van njega. Ovo Harisa Dajča u najmanju ruku čini veoma kontroverznom osobom u jevrejskoj zajednici i malo je verovatno da bi ga Vlada, da je sve to znala, postavila na to mesto. Jevrejska zajednica ima najbolje moguće odnose sa državom, a takav izbor je na neki način mera odmazde i kažnjavanja, što je opet neprimereno Zakonu koji bi trebalo da ispravi nepravde ostale iza Holokausta. Očigledno je da nije bilo koordinacije i da niko nije unapred proverio da li je Dajč prihvatljiv za jevrejsku zajednicu, što bi bilo sasvim primereno, odgovorno i razumljivo. S jedne strane kontroverznost i vezivanje za afere, a s druge strane smena i loša reputacija u jevrejskoj zajednici, sigurno nisu bili dobra preporuka za g. Dajča, tako da je velika misterija ko ga je predložio i kako ga je Vlada podržala. Zato bi trebalo ispitati pod kojim se okolnostima to desilo, jer postoji sumnja da je Vlada namerno dovedena u zabludu i da joj je podmetnut veliki problem, što može da se ponovi i u budućnosti. Drugo što Dajča čini apsolutno nepodobnim za tu funkciju je sukob interesa prvog reda. Naime, on je, formalno preko oca, ali sa aktivnom ličnom ulogom u predmetu, u sudskom postupku kao suprotstavljena strana Jevrejskoj opštini Beograd (JOB) oko svojine nad vraćenim delom nepokretnosti u Kralja Petra 44 velike vrednosti. Upravo u vezi sa Zakonom, jer je nepokretnost vraćena JOB po Zakonu, a porodica Dajč se javila sa zahtevom da se ta nepokretnost preda - njima. A vrednost te nekretnine procenjuje se na nešto manje od pet miliona evra. Kako je moguće da čovek sa takvim sukobom interesa bude postavljen na mesto sa koga može da utiče na ishod i koji ga čini lično zainteresovanim, i to u jednoj tako osetljivoj stvari kao što je Holokaust? Posebno ukoliko nije te okolnosti unapred predočio Vladi, što je etička obaveza. Da stvari budu mnogo gore, slučaj zgrade u Kralja Petra 44 ima brojne kontroverze. Najpre, ona je oduzeta od Aleksandra Kalmana po njegovom iseljenju u Izrael, a rešenjem Agencije za restituciju - koje je nečinjenjem prethodne uprave JOB u kojoj je sve konce vukao Dajč, postalo pravnosnažno - vraćena je Janki Dajč. Rešenje je potpisao direktor Agencije Strahinja Sekulić, blizak prijatelj i saradnik Harisa Dajča. Mnogi u jevrejskoj zajednici su uvereni da upravo Sekulić stoji iza imenovanja Dajča za predsednika Odbora, čime se stvara zatvoren krug povezanih lica oko imovine žrtava Holokausta. Sve ovo desilo se iako je Javno pravobranilaštvo Starog grada na vreme ukazalo na manjkavost u ovom postupku. Porodica Harisa Dajča je 2017. izdejstvovala novo ostavinsko rešenje, po kom su oni navodno jedini naslednici, iako je za isto lice, Janku Dajč, već postojalo punovažno ostavinsko rešenje još iz 1949, koje porodicu Dajč isključuje iz naslednog reda. U novom postupku, dakle, prećutano je važeće ostavinsko rešenje iz 1949. Znajući za sve te sporne elemente, JOB je morala da angažuje advokatsku kancelariju, sud je ukinuo pravnosnažnost novog ostavinskog rešenja i taj proces još traje. Ako ni zbog čega drugog, bar zbog tog spora Dajč nije podoban da nadzire sprovođenje Zakona. Postoji, takođe, mnogo pisanih dokumenata i tonskih snimaka sednica na kojima Haris Dajč i predsednik JOB Danilo Medić jedan drugog nazivaju „lopovom“. Da li je tolika količina pisanih tragova u kojima se Dajč pominje u lošem kontekstu, primerena funkciji predsednika Odbora za nadzor Zakona? Samo dve pomenute činjenice - da Dajč nije izgurao pun četvorogodišnji mandat potpredsednika JOB, jer je zbog afera smenjen posle samo osam meseci i spor sa JOB zbog zgrade u Kralja Petra 44 - sasvim su dovoljne da se zaključi da Dajč u normalnim okolnostima uopšte ne bi mogao da uđe u krug kandidata za funkciju predsednika Odbora za nadzor. Ali, ove činjenice su samo vrh ledenog brega, jer ima još mnogo razloga koji ga čine nepodobnim za ovu funkciju. Da se zadržimo još samo na jednoj važnoj stvari. Jedan od prvih koraka u primeni Zakona trebalo je da bude izbor komisija koje će odlučivati kojim projektima dodeliti sredstva za razne stavke predviđene Zakonom. Kao jedan od glavnih, ako ne i glavni akter, Dajč je za vreme svog osmomesečnog potpredsednikovanja JOB netransparentno, bez odluke važećih organa, Savezu jevrejskih opština Srbije slao predloge kandidata JOB za članove tih komisija. Sam sebe je predložio za tri, a sa najbližim saradnicima imao je apsolutnu većinu u svim komisijama, za koje je lično bio zainteresovan. Zbog tog pokušaja da se na netransparentan način utvrdi predlog JOB za članove komisija, na kraju, one do kraja 2017. nisu ni osnovane, a svi ostali dokumenti su usvojeni. Kako je moguće da posle svega baš Haris Dajč dođe na čelo tela koje treba da kontroliše primenu Zakona? Ukoliko se najhitnije stvari ne postave na najviši etički nivo, situacija preti da izmakne kontroli. Posebno zabrinjava stanje u JOB, koja je u posedu najveće vraćene imovine, a njome se upravlja potpuno suprotno etičkim načelima. Uprava je u kratkom roku potpuno „zamračila“ sve informacije, suspendovana je na dve godine mogućnost vanredne skupštine na zahtev 50 članova, mimo Statuta su suspendovana dva člana Nadzornog odbora JOB, za treću je objavljeno da je dala ostavku, a potom su je ubeđivali da to uradi, jedan član Veća je suspendovan i čak mu je zabranjen ulaz u sve prostorije JOB... To je mera obračuna sa neistomišljenicima koja nas potpuno vraća u vreme pred Holokaust. Mehanizam koji je omogućio ovako ekstreman stepen autoritarnosti i represije je vrlo prozaičan - ranije niko u Veću i Nadzornom odboru JOB nije mogao biti plaćan, a sada praktično svi primaju ogroman novac ili drugu vrstu nadoknade. Najstrašnije je što niko van te uske interesne grupe ne može da sazna ko koliko i za šta prima. To bi bilo isto kao da vlada neke zemlje sama sebi deli koliko joj je volja iz budžeta, a da narod čak ne može ni da zna ko koliko sebi deli. Jevrejima, preživelim žrtvama i potomcima žrtava Holokausta, koji su obećali „Nikad više“ ostaje jedino da dignu svoj glas - ako ponavljanje nepravde ne može da se spreči, da se za to bar zna.