Kad sluga postane gospodar

Decenija od izbijanja globalne finansijske krize bila je, najblaže rečeno, burna. Istina, nije došlo do izbijanja nekog velikog rata, i manje-više smo izbegli greške počinjene u vreme Velike depresije, koja je tridesetih godina prošlog veka dovela do pojačanog protekcionizma, propasti banaka, oštre štednje i formiranja deflatornog okruženja. Ali obnovljene tenzije na tržištu sugerišu da ovi rizici u današnje vreme nisu eliminisani, već samo prikriveni. U izvesnom smislu, priča o finansijskoj krizi iz 2008. počinje u trenutku kad je novi globalni poredak kreiran iz pepela Drugog svetskog rata. Inicijative poput institucija Breton Vudsa (Svetska banka i MMF), Maršalovog plana i Evropske ekonomske zajednice poduprle su obnovu značajnih delova svetske ekonomije. Uprkos Hladnom ratu, ili možda upravo zahvaljujući njemu, te institucije su iznova pokrenule proces globalizacije koji je Drugi svetski rat prekinuo. Ovaj proces globalizacije bio je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih prekinut ratom u Vijetnamu, suspendovanjem konverzije američkog dolara u zlato, šokom izazvanim skokom cena nafte 1973, te velikom stagflacijom. Ali onda je Sjedinjene Države i Veliku Britaniju zahvatila konzervativna revolucija i obnova neoliberalnih ekonomskih politika, uključujući široko rasprostranjenu deregulaciju, liberalizaciju trgovine, te dotad neviđenu otvorenost računa kapitalnih transakcija. Ovaj redizajnirani proces globalizacije jeste podstakao rast i razvoj, ali su njegovi efekti bili neravnomerno raspoređeni, a finansijske i ekonomske promene do kojih je doveo dešavale su se brže nego pravno i etičko prilagođavanje takvim okolnostima. Posebno je dalekosežne posledice imalo to što su inovativni finansijski instrumenti korišćeni bez mnogo obzira, uz sasvim površan nadzor i slabu regulativu. Posledica toga bila je da je finansijski sektor postao gospodar svetske ekonomije, umesto njen sluga. S obzirom na sve ovo, kad je kriza udarila, bila je duboka i dalekosežna, a trenutnim ekonomskim oporavkom nije prevaziđen razumljiv, ali svejedno razoran gubitak poverenja u finansijski sistem do koga je kriza dovela. Ovo je postalo očigledno kroz politička dešavanja u SAD i Evropi. Administracija američkog predsednika Donalda Trampa nastavlja da zagovara pristup „Amerika na prvom mestu“, odnedavno manifestovan i kroz uvođenje visokih carina za uvoz čelika i aluminijuma. Odluka Velike Britanije da izađe iz EU takođe je odraz sličnog raspoloženja. U međuvremenu, državni kapitalizam kineskoj ekonomiji obezbeđuje drugu vrstu protekcionizma. Ali međusobno suprotstavljeni novi modeli konkurentnosti i otpora međunarodnoj trgovini nisu način da se povrati poverenje. Ono što nam je potrebno jeste ponovno uspostavljanje kontrole nad finansijskim sektorom kako bi se osiguralo da će on služiti ekonomiji, a ne obrnuto, i to bi trebalo postići promovisanjem ciljeva oko kojih se svet složio - počev od onih utvrđenih na tri značajne konferencije održane 2015. Učesnici treće međunarodne konferencije o finansiranju i razvoju u Adis Abebi odredili su ekonomske, socijalne i ekološke prioritete s kojima je potrebno uskladiti finansijske tokove i politike održivog razvoja. Na samitu o održivom razvoju u NJujorku članice UN usvojile su ambicioznu novu globalnu agendu. A na UN konferenciji o klimatskim promenama u Parizu, zemlje sveta su se dogovorile da ulože napor da globalno zagrevanje ostane na nivou značajno nižem od dva stepena Celzijusa iznad prosečne temperature u preindustrijskoj eri. Artikulisanje ovih ciljeva bilo je važan prvi korak. Ali ako je svet zaista ozbiljan u nameri da ove zajedničke ciljeve ostvari, mora se uspostaviti efikasan mehanizam za njihovo finansiranje, podržan dobro osmišljenom regulativom koja treba da obezbedi prave podsticaje za njenu primenu. A na tom planu dosad nije načinjen ni izbliza dovoljan napredak, kao što se vidi i iz toga što se kapital i dalje alocira na pogrešan način. Sve zainteresovane strane moraju da svoje poslovne operacije i investicione strategije sagledaju kroz prizmu dugoročnog planiranja. Finansije moraju da budu istinski upotrebljive, usklađujući napredovanje ka dogovorenim ciljevima s potrebom da se generiše zadovoljavajući povraćaj sredstava i tako obezbedi da progres bude održiv. To treba stalno ponavljati, i tako treba i postupati. Druge opcije nema. U nekim slučajevima je posvećenost tim globalnim ciljevima prilično slaba. U slučaju SAD i Pariskog sporazuma o klimatskim promenama, od te posvećenosti se u potpunosti odustalo. Ali da bi bio ostvaren uspeh, mora se zajednički delovati. Ovo uključuje i multilateralne kreditore, koji moraju da revidiraju stare finansijske alatke i brzo razviju nove kako bi mobilisali kapital u privatnom sektoru. A privatni sektor mora da bude otvoren za osavremenjeni pristup javno-privatnom partnerstvu. Samo verbalno podržavati promene a držati se prevaziđenih modaliteta ne dolazi u obzir. Šire posmatrano, potrebno je raditi na tome da se osigura da benefite od tehnološkog napretka uživaju svi. U tom cilju, trebalo bi slediti savet Dejvida Liptona, prvog generalnog direktora MMF-a, i umesto modernog pristupa po kome „svako treba prvo svoju kuću da dovede u red“ primeniti zahtevniju strategiju kolektivne akcije. Put ka napretku neće biti lak. Ali nema izgovora za apatiju. Kao investitori, potrošači, birači i građani, moramo da učinimo da se naš glas čuje, kako bismo osigurali da će finansijski sektor biti iskorišćen za promovisanje zajedničkih vrednosti i zajedničkog dobra. Tek ćemo onda postići više od toga da budemo uspešni samo u izbegavanju još jedne razorne krize, te biti u stanju da gradimo bolju budućnost.