Zamrznuti EU fondove za nestašne lidere

Od kada su se Evropskoj uniji 2004. godine pridružile mnoge bivše komunističe države centralne i istočne Evrope, njen regionalni mehanizam finansiranja bio je usmeren na smanjenje ekonomskih nejednakosti između starih i „novih” članica. Prevazilaženje različitosti između zemalja, unapređenje trgovine, saobraćajne i komunikacione infrastrukture, dugo se smatralo kritičnim pitanjem da bi se osigurala kohezija unutar EU. Koheziona politika zapravo je najvidljivija inicijativa Unije. Investicije preko Kohezionog fonda promovišu regionalni razvoj, inovacije, unapređuju obrazovanje, proširuju digitalizacionu i saobraćajnu mrežu i podržavaju programe koji unapređuju slobodno tržište preko podsticanja rasta, produktivnosti i usavršavanja. Od kohezione politike koristi imaju građani, lokalna zajednica, biznismeni širom EU, a najviše novije zemlje članice. Sledeći budžet Kohezionog fonda trajaće sedam godina, od 2020. do 2027, a Evropska komisija je početkom maja iznela predloge na koji način će on biti alociran. Pregovori o tim predlozima bili su oštri. Prvo, u poslednjih nekoliko godina pojavili su se novi prioriteti, a to nije samo potreba za jačom zaštitom granice, sistemom za upravljanje migracijama i povećanjem broja projekata koji se tiču odbrane i bezbednosti. Ono što dodatno otežava situaciju je što se lideri EU nadaju da će uspeti da održe potrošnju na sadašnjem nivou i nakon što sledećeg proleća Velika Britanija napusti Uniju. I kada se dogovore oko toga šta su prioriteti kada je o potrošnji reč, Evropski parlament će i dalje morati da odobri konačni budžet. Međutim, najvažniji politički događaj od poslednjih pregovora o usvajanju budžeta iz 2014. godine, mnogo važniji od priliva izbeglica ili bregzita, jeste pojavljivanje antiliberalnih, desničarskih i populističkih vlada u Mađarskoj i Poljskoj. Tokom primene prethodnoh budžeta, koji traje od 2014. do 2020. godine, a koji je iznosio 340 milijardi evra (424 milijarde dolara), Poljska i Mađarska dobile su 77 milijardi evra (93 milijarde dolara) i 22 milijarde evra (26 milijardi dolara), što je značajan iznos. Time je Poljska postala prva, a Mađarska četvrta najveća zemlja neto korisnica EU fondova. A neto kontributori, kao što su Nemačka, Francuska i Velika Britanija su, treba napomenuti, u velikoj meri subvencionisali ovaj izdašan poklon. Ipak, umesto da prihvate vrednosti koje su inspirisale takvu velikodušnost, vlasti u Poljskoj i Mađarskoj su veoma aktivno radile na ugrožavanju vladavine prava i razbijale sopstvene pravosudne sisteme. Ako bi bilo koja zemlja sa takvom politikom danas aplicirala za članstvo u EU, njihov zahtev bio bi odbačen. Obe vlade razbijale su nevladine organizacije, targetirale i preuzimale medije. Ipak, u onome što je u Mađarskoj ostalo od slobodne štampe, mogu se naći verodostojni izveštaji u kojima se tvrdi da mađarski premijer Viktor Orban i njegovi saradnici „pljačkaju“ evropske fondove da bi izvukli korist za sebe i članove svojih porodica, kao i njihovih poslovnih saradnika. Zapravo, Orbanova vlada bila je predmet velikog broja istraga koje je vodila Evropska kancelarija za borbu protiv prevara. Uprkos takvom ponašanju, Orban je ponovo izabran, a njegova stranka Fides, zajedno sa svojim saveznicima - Demohrišćanskom strankom, sada ima dvotrećinsku većinu u parlamentu, koja je dovoljna čak i za promenu Ustava. Tokom predizborne kampanje, Orbanova vlada zasipala je zemlju ksenofobijom i antisemitskom propagandom. Izborni posmatrači iz Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), ocenili su da su se „tokom izbornog procesa koristili državni, kao i resursi vladajuće stranke, kako bi se podrivala mogućnost ostalih konkurenata da se takmiče pod istim uslovima“. Pravo i pravda, vladajuća stranka u Poljskoj bila je pod istragom Evropske komisije zbog serijskog kršenja evropskih standarda koji se tiču prava i nezavisnosti sudstva. Neprihvatljivo je da se novac evropskih poreskih obveznika koristi za podržavanje projekata neliberalnih političkih elita, koje nisu pokazale grižu savesti zbog razbijanja demokratskih institucija, koje su suština Evropske unije. Od 2020. godine pa nadalje od presudne važnosti je da se novac iz pretpristupnih fondova isplaćuje samo onim državama članicama koje vode računa o vladavini prava. Zbog svega toga, EU bi trebalo da uvede objektivnu proceduru za praćenje usklađenosti, kao i da, ukoliko je to neophodno, uvede mogućnost zamrzavanja fondova. Na primer, ako se po članu sedam Ugovora o Evropskoj uniji, protiv zemlje članice pokrene postupak za kršenje vladavine prava, svi fondovi koji su alocirani prema toj zemlji treba da budu preusmereni u rezervni fond. I dok procedura po članu sedam ne bude obustavljena, ta sredstva bi trebalo preusmeriti kao podršku univerzitetima, naučnim institutima i udruženjima civilnog društva u toj zemlji. Takav pristup pokazao bi građanima tih zemalja da EU ne želi njih da kažnjava zbog ponašanja njihovih vlada. Za vlasti bi to bio dodatni podsticaj da usklade svoju politiku sa vladavinom prava, ali i da podrže zajedničke vrednosti Unije koje omogućavaju funkcionisanje slobodnog tržišta. Tužna realnost je da su antiliberalne vlade, kao one koje su sada na vlasti u Poljskoj ili Mađarskoj, i više nego srećne kada uzimaju evropski novac, dok istovremeno krše evropske vrednosti. Vreme je da pokažemo kako kršenje evropskih normi ima svoju cenu.