Hajek i Kejnz na Dalekom istoku

U periodu od ranog 19. do ranog 20. veka, zapadne zemlje su svoj ekonomski rast pripisivale otkrićima „naučnika i navigatora“. Nekoj zemlji je bio potreban samo snažan poriv da razvije očigledne komercijalne primene i izgradi kapacitete kako bi mogla da odgovori na tražnju za novim proizvodima. Doskora su u to verovali i Kinezi. Ali sada kineski biznismeni i preduzetnici u sve većoj meri ispoljavaju ne samo preduzetnički duh kako bi se prilagodili novim mogućnostima, već i želju i sposobnost da se sami potvrde kao inovatori, umesto da jednostavno kopiraju ono što već postoji. Štaviše, sve više i više kineskih kompanija shvata da moraju da budu inovatori kako bi izborile status predvodnika u globalnoj ekonomiji - i taj status zadržale. Pojedine kompanije - ponajpre Alibaba, Baidu i Tensent - već su napravile prodor nudeći infrastrukturu digitalnog doba koja podsticajno deluje za rad na inovacijama. A kineske industrijske firme odnedavno prave iskorake i na planu robotike i veštačke inteligencije. Što se tiče kineskih vlasti, one očigledno podržavaju kompanije koje razvijaju sposobnost da plasiraju autentične inovacije. Vlasti su nesumnjivo svesne da takve inovacije vrede još više u situaciji kad na Zapadu, koji je na planu inovacija i dalje slab, nivo ukupne faktorske produktivnosti (TFP) nastavlja svoje dugo opadanje. Poslednjih godina kineska vlada je pokrenula inicijative usmerene na posticanje kako preduzetništva, tako i inovacija. Dramatično je skratila proceduru za osnivanje novih kompanija. Izgradila je veliki broj škola u kojima kineska deca saznaju više o svetu s kojim će se suočiti. A odnedavno omogućava pristup i stranim ekspertima kako bi radili na novim projektima u poslovnom sektoru. Kineske vlasti su takođe shvatile i koliko je važno da dopuste da u ekonomiji bude više konkurentnosti. Pojedincima treba omogućiti da osnivaju nove kompanije, dok postojeće treba da imaju slobodu da ulaze u nove industrijske grane. Konkurencija rešava mnoštvo problema - što je poenta koja se na Zapadu sve više zaboravlja. Na ovogodišnjem Svetskom ekonomskom forumu u Davosu kineski zvaničnici govorili su o temeljnim reformama koje je vlada pre dve godine započela kako bi povećala konkurentnost. Prema toj novoj politici, prekomerni kapaciteti sada signaliziraju da treba dopustiti da se ponuda smanji a firme koje su postale suvišne podstaknu da odu s tržišta. Naravno, prekomerna tražnja signalizira da bi ponudi trebalo dopustiti da poraste, što za posledicu ima da na tržište pristižu nove kompanije. Ključni uvid sastoji se u tome da su - kad su postojeće kompanije zaštićene od toga da na tržište pristižu nove kompanije koje donose nove ideje - posledice takvog stanja smanjenje inovacija i manja sposobnost „prilagođavanja“ svetu koji se menja, da upotrebimo termin Fridriha Hajeka. Moguće je izneti još jedan argument. U svakoj modernoj ekonomiji, bukvalno svaka industrijska grana operiše u okolnostima u kojima je budućnost najvećim delom nemoguće predvideti. Što više kompanija u okviru jedne industrijske grane razmišlja o jednom problemu, to su veći izgledi da za njega bude pronađeno rešenje. Kompanija kojoj se ne dopušta da bude deo industrije kojoj bi trebalo da pripada, mogla bi da zna nešto što sve druge kompanije u toj industriji ne znaju. Ili bi neko jedinstveno iskustvo nekom pojedincu moglo da pruži takvo „lično znanje“ da ga je nemoguće preneti drugima koji kroz takvo iskustvo nisu prošli. Šta god bilo u pitanju, društvo ima koristi - u vidu nižih cena, više radnih mesta, boljih proizvoda i usluga - od toga kad autsajderi koji imaju šta da ponude imaju i slobodu da to učine. Sve ovo znali su i veliki teoretičari iz dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka: Hajek, Frenk Najt i DŽon Majnard Kejnz. A sada to znaju i Kinezi, koji razumeju da, kad kompanije - svaka sa svojim načinom razmišljanja i setom znanja - imaju slobodu da se nadmeću, od toga koristi ima i čitava zemlja. Reklo bi se da je Zapad ovo zaboravio. Još od tridesetih godina, većina zapadnih vlada je smatrala svojom dužnošću da etablirane kompanije štiti od konkurencije, čak i kada je ona stizala u vidu novih firmi koje su nudile nova prilagođavanja ili inovacije. Ovakva zaštita, koja je poprimala raznorodne oblike, gotovo izvesno je mnoge preduzetnike obeshrabrila od toga da istupe s novim i boljim idejama. Istorija je prepuna primera koji potvrđuju vrednost postojanja konkurencije. U posleratnoj Britaniji, sve do sedamdesetih godina, industrijske grane su bile pod kontrolom za pristup novih članova zatvorenih klubova unutar Konfederacije britanske industrije. Pre nego što je Margaret Tačer postala premijer 1979, britanska ukupna faktorska produktivnost (TFP) je stagnirala. Ali kad je Tačerova stala na put antikonkurentskim praksama Konfederacije, i TFP je sredinom osamdesetih ponovo počeo da raste. Sada nešto slično možemo da vidimo u Kini. Do 2016. stopa rasta kineske produktivnosti je već nekoliko godina usporavala. Ali nakon što su te godine sprovedene pomenute reforme, ona je ponovo počela da raste. Zapad mora da se posveti rešavanju pitanja velikog usporavanja njegovog TFP, koje traje još od kraja šezdesetih. Prestanak protekcionističke zaštite postojećih kompanija od upliva novih aktera s idejama o novim načinima prilagođavanja i inovacija dobar je način da se s rešavanjem ovog problema započne.