Lokalni optimizam i globalni pesimizam

U Vobegon Lejku, fiktivnom gradu američkog pisca i radio voditelja Garisona Kejlora, sva deca su iznad proseka. Ali, život ponekad liči na umetnost. Ne samo u Americi i ne samo za mlade. Podaci iz raznih istraživanja i u bogatim i u siromašnim zemljama pokazuju da su ljudi zadovoljni svojim porodičnim životom, svojim komšilukom i da su optimistični kada je o njihovoj budućnosti reč. Sa druge strane, ti isti ljudi u anketama će vam reći da njihove zemlje i ceo svet idu dođavola. Dakle, odrasli, takođe, žive natprosečno. Pogledajmo samo neke primere. Prema anketi Eurobarometra, oko 60 odsto ljudi predviđa da će njihova situacija na poslu ostati ista, dok 20 odsto njih očekuje poboljšanja. Ipak, većina ljudi očekuje da će ekonomska situacija u njihovoj zemlji nastaviti da se pogoršava ili će ostati ista. Kada je o individualnim očekivanjima reč, ona se vremenom vrlo malo menjaju, dok se očekivanja o nacionalnom ekonomskom učinku pogoršavaju u periodu recesija ili poboljšavaju u vremenu ekonomskog buma, što je očekivano. Ovo nije samo evropski fenomen. Rezultati Centra za istraživanje javnosti (CEP), najrenomiranijeg u Čileu, čijim su stanovnicima 2004. godine postavljena slična pitanja, isto tako su zagonetni. Uvek je veći procenat ljudi koji kažu da su zadovoljni svojom ličnom situacijom, nego stanjem državne ekonomije. I razlika između ta dva indikatora raste od 2010. godine. Ova zagonetka nije karakteristična samo za ekonomiju. Bjorn Lomborg izveštava da je u mnogim zemljama udeo pesimista zbog stanja životne sredine u svetu mnogo veći od udela pesimista zbog stanja životne sredine u njihovom neposrednom okruženju ili u državi. Slični rezultati dobijaju se kada se ljudi anketiraju o stepenu siromaštva, konzumiranju droge ili rasprostranjenosti kriminala. Ova pojava je toliko rasprostranjena da je Maks Rouzer, ekonomista sa Oksforda, to nazvao „lokalni optimizam i nacionalni pesimizam“. Šta nam to govori? Mnogi filozofi, još od vremena Aristotela, tvrde da ljudska bića uspevaju kada su deo tesno povezane zajednice, prožete snažnim normama građanske vrline. Ali, prema Žan-Žaku Rusou, prvom kritičaru kapitalizma, tržište promoviše pohlepu, utiče na raskidanje veza između ljudi i doprinosi odvajanju čoveka od sopstvenog bića. Nije ni čudo što komšije vire preko ograde svojih dvorišta, njima se ne sviđa ono što vide. Lično zadovoljstvo i osećaj da je društvo neprijateljsko mogu zajedno da koegzistiraju. Klasični sociolozi došli su do sličnog zaključka. Modernizacija je istrgnula ljude iz njihovih tradicionalnih, tesno povezanih zajednica i bacila ih u anonimnost industrijskih gradova, što je osnova čuvenog sukoba između zajednice i društva o kojoj je pisao nemački sociolog Ferdinand Tonis. Čak iako su pojedinci napredovali, oni su se osećali otuđeno od šireg društva i bili pesimistični zbog toga. Patili su od onoga što je Emil Dirkem nazvao anomija (pomanjkanje društvenih normi koje dovodi do destabilizacije društva). Poslednje, ali ne i najmanje važno, nekoliko sociologa i neurologa, a najpoznatija među njima je Teli Šarlot sa Univerziteta u Londonu, tvrde da je ljudski mozak programiran za optimizam. Poenta je u tome da se ova urođena akcija dešava samo kada je reč o vlastitoj budućnosti, ali ne i budućnosti zemlje i planete, pa se može javiti jaz. To su ideje koje teraju na razmišljanje. I verovatno u njima ima više od zrnca istine. Ali, ako verujete da jaz između individualnog optimizma i nacionalnog pesimizma postaje sve veći, kao što i jeste, onda treba navesti i koji su se to faktori nedavno promenili, kako bismo shvatili zašto se to događa. Nije trik u anomiji izazvanoj modernizacijom ili psihološki ugrađenoj predrasudi, jer ti razlozi su već dugo prisutni. Jedan nagoveštaj dolazi od zapažanja da je, prema istraživanjima, taj jaz veći kod onih ljudi koji su više izloženi uticaju medija. A mediji, posebno socijalni, naglašavaju mračno i turobno, umesto sjajnog i uzvišenog. I kao što rukovodioci u medijima često kažu, dobra vest i nije vest. I da bi se to potvrdilo neophodno je samo minut provesti na Tviteru, ili videti vesti na kablovskoj televiziji. Ako tome dodamo i drugu psihološku sklonost o kojoj govore neurolozi - a to je da je naša vrsta evoluirala kako bismo se zaštitili od opasnosti - onda osetljivije reagujemo na loše vesti. Mnogo više reagujemo na slike gladne dece, nego na izveštaje o tome kako se kvalitet ishrane u Africi poboljšao. I naravno, mnogo duže se sećamo onih strašnih slika. Jedan čovek koji je ovo odavno shvatio je Donald Tramp. Prisetite se samo njegovog govora na Republikanskoj nacionalnoj konvenciji na kojoj je opisao nacionalne nedaće „siromaštva i nasilja kod kuće, i rata i razaranja preko granice“. Te iste večeri je nasleđe Hilari Klinton opisao rečima „smrt, uništenje i slabost“. „Malo hiperbole nikoga ne može da zaboli“, objasnio je Tramp u svojoj knjizi Umetnost dogovora (The Art of the Deal) i njegove kolege populisti se s njim slažu. Viktor Orban u Mađarskoj ili Nikolas Maduro u Venecueli nisu morali da čitaju Rusoa ili da pažljivo proučavaju nova naučna istraživanja iz oblasti neurologije, ali su shvatili suštinu. Nije bitno šta ljudima govori njihovo dnevno iskustvo kod kuće i na poslu, samo nastavite da im ponavljate da poslovne elite, migranti ili stranci situaciju čine još gorom. Mnogo gorom! Pre ili kasnije, birači će vam poverovati. To je jedan od razloga zašto je populizam toliko opasan. I zašto ni idilične sredine kao što je Vobegon Lejk nisu imune na njega.