Stara privlačnost novog novca

Tvrdi se da revolucija kriptovaluta, koja je počela sa bitkoinom 2009. godine, proizvodi nove vrste novca. Sada postoji skoro 2.000 kriptovaluta i milioni ljudi širom sveta su uzbuđeni zbog toga. Šta je osnova ovog entuzijazma, s obzirom na to da je do sada izostalo upozorenje da je ova revolucija lažna? Moramo imati na umu da stvaranje novog novca ima dugu istoriju. Kao što je sociolog Vivijana Zelajzer zaključila u svojoj knjizi Socijalno značenje novca: „Uprkos osnovnoj ideji da ‘je dolar - dolar ‘, svuda gde pogledamo, ljudi konstantno izmišljaju različite vrste novca“. Mnoge od ovih inovacija izazivaju stvarno uzbuđenje, barem na neko vreme. Kao sredstvo za razmenu širom sveta, novac je, u svojim raznovrsnim oblicima, ispunjen mistikom. Postoji tendencija da se meri i vrednost ljudi. Kao ništa drugo, meri se i vrednost stvari. Ipak, ta vrednost nije ništa drugo do komad papira koji se samo vrti u krugu potrošnje. Uspostavljanje nove vrste novca može se posmatrati kao potvrda zajednice da veruje u neku ideju i napor da se inspiriše njena realizacija. Ekonomista Ašoka Modi (bivši zamenik direktora MMF-a, profesor Univerziteta Prinston) tvrdi u svojoj knjizi Evro-tragedija: Drama u devet akcija, da je prava javna potvrda opravdanosti za stvaranje evropske valute 1992. bila neka vrsta „grupne misli“, vera „ugrađena u ljudsku psihologiju“ da bi „samo postojanje jedinstvene valute stvorilo podstrek za države da uđu u bliži politički zagrljaj“. Nove ideje o novcu izgleda da ostaju na polju revolucije, praćene ubedljivim, lako razumljivim narativom. DŽozaja Vorner otvorio je 1827. godine „Vremensku prodavnicu Sinsinati“, u kojoj je prodavao robu u zamenu za jedinice radnih sati, oslanjajući se na „radne napomene“, koje su ličile na papirni novac. Taj novi novac smatran je svedočanstvom o značaju radnika, sve dok radnja nije zatvorena 1830. godine. Dve godine kasnije, Robert Oven, nekada opisivan kao otac socijalizma, pokušao je u Londonu da uspostavi Nacionalnu razmenu ravnopravnih radnika, oslanjajući se na radne napomene ili „vremenski novac“ kao valutu. Ovde se, takođe, koristeći vreme umesto zlata ili srebra kao standarda vrednosti, primenio pojam prvenstva rada. Ali, kao i Varnerova „Vremenska prodavnica”, ni Ovenov eksperiment nije uspeo. Isto tako, Karl Marks i Fridrih Engels predložili su da centralna komunistička premisa – „ukidanje privatne svojine“ - prati „komunističko ukidanje kupovine i prodaje“. Međutim, eliminisanje novca nije bilo moguće, pa nijedna komunistička država to nikada nije učinila. Umesto toga, kako je pokazala nedavna postavka britanskog muzeja „Valuta komunizma“, izdavali su papirni novac sa živopisnim simbolima radničke klase na njoj. Morali su da urade nešto drugačije s novcem. Tokom Velike depresije tridesetih godina prošlog veka, radikalni pokret, pod nazivom Tehnokratija, povezan sa Kolumbija univerzitetom, predložio je da zameni zlatni dolar merom energije, takozvanim ergom. U svojoj knjizi Abeceda tehnokratije, objavljenoj pod pseudonimom Frank Arkrajt, izneta je ideja da bi privreda „na bazi energije“ rešila problem nezaposlenosti. Tehnokratski uspeh se pokazao kratkotrajnim, nakon što su vrhunski naučnici razotkrili ideju tehničkih pretenzija. Ali napor da se do kraja ispeče polupečena ideja u naprednoj nauci tu nije zaustavljen. Paralelno sa Tehnokratijom, ekonomista DŽon Piz Norton 1932. godine, obraćajući se Društvu ekonometrije, koje je osnovala grupa ekonomista, statističara i matematičara, predložio je da se dolar podupre, ne zlatom, već električnom energijom. Ali dok je Nortonov „električni dolar“ privlačio veliku pažnju, on nije imao dobro objašnjenje zašto je, od sve druge robe, izabrao baš električnu energiju da bi podržao dolar. U to vreme, električna energija je tek stigla u većinu domaćinstava u razvijenim zemljama, a električni uređaji, od radija do frižidera, polako su ulazili u domove, struja je budila slike najglamuroznije visoke nauke. Ali, kao i Tehnokratija, pokušaj da se koautorizuje nauka je odbačen. Sindikalni kolumnista Hari I. Filips je 1933. godine na „električni dolar“ gledao kao na loš vic. „Ali, bilo bi veoma zabavno kad bi se vladi poslalo 300 volti na ime poreza na imovinu“, napisao je on. Sada, ponovo imamo nešto novo: bitkoin i druge kriptovalute koje su ponudile inicijalnu ponudu novca (initial con offering – ICO). Izdavaoci tvrde da se na ICO ne odnose propisi o hartijama od vrednosti, jer to nije konvencionalni novac i ne obezbeđuje vlasništvo nad profitom. Ulaganje u ICO se smatra novom inspiracijom. Svaka od ovih monetarnih inovacija povezana je sa jedinstvenom tehnološkom pričom. Ali, fundamentalno, sve su povezane sa dubokom žudnjom za nekakvom revolucijom u društvu. Kriptovalute su zapravo izjava o poverenju u novu zajednicu preduzetničkih kosmopolita, koji vide sebe iznad nacionalnih vlada koje se smatraju vozačima na dugom putu nejednakosti i rata. I, kao u prošlosti, fascinacija javnosti kriptovalutama povezana je sa nekom vrstom misterije, poput one o samoj vrednosti novca, koja se sastoji u povezivanju novog novca sa novim naučnim otkrićima. Praktično niko, izvan odeljenja kompjuterskih nauka, ne može da objasni kako funkcionišu kriptovalute. Ta misterija stvara auru ekskluzivnosti, daje novom novcu glamur i ispunjava pobornike revolucionarnim entuzijazmom. Ništa od ovoga nije novo, i, kao i kod prošlih novčanih novina, privlačnost, sama po sebi, možda neće biti dovoljna.