Sa evrom kao britanskom valutom, bregzita ne bi ni bilo

Možete se odjaviti kad god želite, ali nikad ne možete otići. Pre referenduma o bregzitu 2016. godine, pozajmio sam ovu rečenicu iz hita Hotel Kalifornija grupe Igls iz 1976. godine kao argument protiv britanskog izlaska iz Evropske unije. Rekao sam ljudima u Britaniji da ako glasaju za napuštanje EU, onda će se još više zaplesti sa Evropskom komisijom nego ikada ranije. Kao što je britanska premijerka Tereza Mej otkrila, napuštanje zemlje članice je težak i složen poduhvat. Ali, koliko bi teži bregzit bio da je Velika Britanija prihvatila evro za svoju valutu? Za početak, građani Britanije nikada ne bi bili konsultovani o tome da li žele da napuste EU. U hipotetičkoj evrozoni, samo objavljivanje referenduma o članstvu bi u Britaniji pokrenulo banke. Uzimajući u obzir hronični deficit, napuštanje evra nužno bi izazvalo smanjenje međunarodne vrednosti depozita britanskih banaka. Predviđajući događaje, štediše bi reagovale na objavu referenduma tako što bi odmah povukli svoje evre u gotovini ili bi ih prebacili u Frankfurt, Pariz, NJujork ili bilo gde drugde. I, predviđajući tu reakciju, nijedan britanski premijer, pa ni Dejvid Kameron, ne bi se usudio da najavi referendum o bregzitu. Gledajući dalje, kakav bi efekat bio na odnos snaga unutar konzervativaca, između onih koji su bili za ostanak u EU i drugih koji su bili za bregzit da je Britanija bila 16 godina u evrozoni? Kakve bi britanske ekonomske prilike bile pre 2016, da je evro bio zvanična valuta Ujedinjenog kraljevstva? Da li bi politički pritisak za održavanjem referenduma 2016. bio slabiji da je Britanija delila istu valutu sa Nemačkom, Francuskom i Grčkom? Kao i kod svih suprotnih faktora, ovde se krećemo po tankom ledu. Ipak, nije teško skicirati verodostojnu ekonomsku prošlost za Veliku Britaniju koja je 2000, hipotetički, ušla u evrozonu. U oktobru 1990. Velika Britanija je pristupila preteči evra - Evropskom mehanizmu deviznog kursa (ERM) koji je ustanovio čvrstu vezu između deviznih kurseva glavnih evropskih valuta, uz postepena pooštravanja pre spajanja različitih valuta u jednu. Obaveza da se funta drži blizu nemačke marke, podstakla je Centralnu banku Engleske da zadrži visoke kamatne stope, što je dovelo do recesije 1991. Da bi nastavile članstvo u ERM, zemlje poput Britanije i Italije morale su podvrgnuti svoje građane recesiji, sličnoj onoj koja je Grčku zadesila nakon 2010. godine. U septembru 1992. godine, u događaju koji možemo krstiti kao crna sreda, britanska funta i italijanska lira ispale su iz ERM, jer se tržište novca kladilo protiv opstanka onoga što je konzervativni kolega Norman Tebit jednom ismejao nazvavši ga kao „večni mehanizam recesije“. Italija, čija je vlast odlučila da po svaku cenu zameni liru za evro, odmah se vratila u razotkrivenu verziju ERM-a. Ali, Vlada Velike Britanije je upravljala jasno, sa psihološkim i političkim uticajem njenog poniženja, pokazujući još značajnijim finansijski gubitak koji je imala Banka Engleske. Pobedom laburista 1997. premijer Toni Bler je želeo da uvede evro u Britaniju i u tome ga je sprečilo samo taktičko odugovlačenje ministra finansija Gordona Brauna zbog mogućih posledica eventualnog odbijanja Engleza da se odreknu funti. Ukratko, Velika Britanija je mogla da završi kao država članica evrozone. Da jeste, efekti na britansku ekonomiju bi skoro deceniju bili minimalni - za razliku od stvarnih efekata njenog kratkoročnog članstva u ERM 1990. Razlog za to jeste da je do sredine devedesetih godina finansijalizacija (financialization – deformacija koja je uzrokovala ekonomsku krizu i najviše pogodila nerazvijene, male i slabe ekonomije; taj termin prvi je 2008. upotrebio italijanski profesor Stefano Kukareli – prim. ur.) stigla svuda, pa i na Volstrit, u londonski Siti, Frankfurt i Pariz. Osim intervala nakon pucanja dot-kom balona 2001, rast u Velikoj Britaniji i kontinentalnoj Evropi se pumpao velikim količinama papirnih sredstava, koje su funkcionisale kao kvazinovac, produciran od strane banaka. Tokom tog strašnog rasta, kada je čak i Grčka imala rast od pet odsto godišnje, Velika Britanija bi nastavila da gubi vrednost u evrozoni, manje ili više, kao što je to činila sve do finansijske krize 2007-2008. Samo tada, kada je balon pukao, drakonska ograničenja evrozone bi došla do izražaja. Sa slobodom da Banka Engleske doštampa koliko god je potrebno milijardi funti da „osveži“ londonski Siti, podrži državnu nacionalizaciju banaka i pokrene monetarnu stabilizaciju, Britanija je izbegla krizu jednogodišnjom recesijom (2008-2009), sa padom BDP-a od 5,15 odsto. Da se London našao u „zatvoru“ monetarne politike Evropske centralne banke od 2008. do 2012, paket pomoći za spasavanje Grčke, Irske, Portugala i Španije izgledao bi kao dečija igra u odnosu na probleme koji bi se pojavili u vidu velikog trgovinskog i budžetskog deficita Britanije, a tome bi trebalo dodati i veliku finansijsku pomoć za spasavanje londonskog Sitija, finansijskog centra sveta. Ako bi u slučaju Velike Britanije EU odigrala na isti način kao sa drugim zemljama iz evrozone u problemima, ona bi zahtevala takve mere štednje i smanjenje duga na podnošljiviji nivo da bi to bilo politički neprihvatljivo na obe strane Lamanša. Nešto bi se, međutim, moralo dati. Ili bi britanska vlada, preko noći, proglasila izlazak iz evrozone, bez referenduma ili glasanja u parlamentu, ili bi se Nemačka i Francuska složile da joj odmah preseku kanale monetarnog finansiranja iz ECB. U oba slučaja, EU bi danas bila neprepoznatljiva. Ili bi bregzit pokrenuo domino efekat koji bi ubrzo doveo do toga da Nemačka napusti evro, što bi dovelo do kolapsa EU, ili bi EU preko noći postala fiskalna unija, što bi dovelo do potpuno drugačije političke dinamike posle 2008. Dakle, da je Britanija prihvatila evro, dve stvari bi se sigurno desile: ne bi bilo referenduma o izlasku iz EU i Grčka ne bi bila „domina“ koja je prva pala. Interesantno pitanje je kako bi se oni koji podržavaju bregzit danas osećali da su Nemačka i Francuska ukinule postojeća pravila i uspostavile punopravnu fiskalnu uniju? Jedino se može spekulisati, ali jedna činjenica ostaje jasna: između 2008. i 2016. ne bi bilo poplave migranata, državljana iz EU u Britaniju da bi zauzeli radna mesta, koja su kreirana odlukom Banke Engleske da štampa pare, dok je u isto vreme monetarna politika ECB doprinela depresiji na kontinentu. S druge strane, da je 2008. stvorena fiskalna unija, odsustvo velikog broja emigranata iz EU u Britaniji bi sigurno smanjilo motiv pristalica bregzita da 2016. organizuju tako snažnu kampanju za izlazak iz Unije. U takvom ambijentu bi napuštanje EU bilo podjednako apsurdno kao izlazak Kalifornije iz SAD danas.