Trijumf forme nad suštinom

U crvenom uglu: „mali raketaš u samoubilačkoj misiji“ i „očigledni ludak“. U plavom - „preplašeno pseto“, „poremećeni starkelja“ i „matori ludak“. Udarac u gong označio je početak meča. Rivali kreću jedan ka drugom i... Padaju u zagrljaj. O. K, nije baš tako bilo, ali skoro da jeste: uvrede koje su američki predsednik Donald Tramp i severnokorejski vođa Kim DŽong-un razmenjivali do pre nekoliko meseci, raspirujući strahove od eskalacije na podeljenom Korejskom poluostrvu, naprasno su zaboravljene na „istorijskom“ samitu u Singapuru, na kome je postignuto ono što je, krajnje uopšteno i bombastično, predstavljeno kao „sveobuhvatni dokument o potpunoj denuklearizaciji“ tog dela sveta, uz istovremenu objavu uspostavljanja „novih odnosa“ dve zemlje. I uz dodatni bonus da su Tramp i Kim preko noći postali najfotografisaniji srećni par još od... Pa, još od prošlomesečnog venčanja princa Harija i Megan Markl. „Mislim da će obe strane biti impresionirane rezultatima“, obznanio je Tramp. Pregovori su prošli bolje nego što je iko mogao da očekuje, kazao je; a između njega i Kima uspostavljena je „posebna veza“ - iako su u četiri oka razgovarali tek četrdesetak minuta, računajući i vreme potrebno da se njihove reči prevedu na jezik onog drugog (ceo samit je, inače, s plenarnim sastancima potrajao četiri sata). Kim je dodao nešto o tome kako su dve zemlje „prošlost ostavile za sobom“ i kako će svet prisustvovati „velikoj promeni“. Tramp je, onako uzgred, pomenuo da je moguće i da Kim bude pozvan u Vašington. Ako u međuvremenu bude dobar. Pre nego što će s konstatacije o „istorijskom“ susretu moći da se skinu navodnici moraće, ipak, da prođe još dosta vremena. Jeste, u pitanju je događaj bez presedana. Prvi put se jedan aktuelni američki predsednik susreo s vođom severnokorejskog mutant režima - jedine svetske komunističke nasledne monarhije; na simboličkom nivou, značaj tog trenutka je nemoguće osporavati, i on može da bude kakva-takva polazna osnova za neku buduću normalizaciju odnosa, ako je bude. Ali, kao što je i sam Tramp konstatovao na konferenciji za medije po završetku samita, „sastati se s nekim nije velika stvar“: računaju se samo konkretni rezultati pregovora. Da li ih je - izuzimajući takođe simbolično, ali ipak sporedno Kimovo obećanje o vraćanju posmrtnih ostataka preminulih američkih ratnih zarobljenika iz vremena Korejskog rata - sastanak u hotelu Kapela iznedrio? Prva reagovanja posmatrača sugerišu da nije. Tu se pre svega ukazuje na ono što je najočiglednije: da se u četiri tačke dokumenta ne pominje „potpuna, proverljiva i nepovratna“ denuklearizacija severnokorejskog režima, na kojoj su Amerikanci do poslednjeg momenta toliko insistirali. Štaviše, kaže se samo da se Severna Koreja obavezala da će „raditi na punoj denuklearizaciji“ - ne i da će je postići. A slična obećanja davala je i početkom devedesetih, onda i 2005, pa se ništa nije desilo. Dokument ne daje ni nikakve rokove za razoružanje Severne Koreje, niti je navedeno da će međunarodnim inspektorima biti omogućen uvid u stanje tamošnjih nuklearnih i raketnih kapaciteta, mada Tramp kaže da će ta kontrola u nekom momentu uslediti. Osim toga, Kim dosad nije imao reputaciju - ako se, kad je o diktatorima reč, o bilo kakvoj reputaciji uopšte može govoriti - pouzdanog partnera, za koga se može računati da će se pridržavati onoga što je dogovoreno, pa se ne vidi ni šta sada garantuje da će biti drugačije. Tramp je i na to imao odgovor. „Iskreno verujem da će postupiti onako kako je dogovoreno. (...) Možda ću kroz šest meseci izaći pred vas i reći - hej, pogrešio sam. Ne znam da li ću to baš da priznam, ali nekakav izgovor ću naći“, našalio se, dodajući kako se ni u šta ne može biti sasvim siguran. I tu je u pravu. Ali dominantna ocena u prvim reagovanjima na samit jeste da je od njega profitirao samo Kim, jer se nije obavezao ni na šta konkretno, a uspeo je da izađe iz duboke samoizolacije i pozicionira se kao legitiman sagovornik Vašingtona - što je odavno bila ambicija severnokorejskog režima. Nasuprot tome, ocenjuje se u tim komentarima, Tramp nije postigao ni delić onoga što je, recimo, 2015. bilo postignuto i formalizovano nuklearnim sporazumom s Iranom, s kog je ovog proleća onako bahato i neodgovorno povukao američki potpis. Takav utisak pojačao je Trampov nastup na konferenciji za štampu, na kojoj je povremeno delovao prilično popustljivo prema Severnoj Koreji; ono čime je sve najviše zatekao - uključujući tu i vrh američke vojske i Seul, koji o tome ništa nisu znali - bila je objava da će SAD odustati od redovnih zajedničkih manevara sa Južnom Korejom jer ih Kimov režim vidi kao provokaciju, a i „previše koštaju“. Gledano iz optimističkog ugla, na ovo bi se moglo uzvratiti kako je, uprkos svemu, to i dalje bolje nego da Tramp i Kim još jedan drugom prete nuklearnim napadom. Oko toga nema spora. Ali je tim teže objasniti američko odricanje od sporazuma s Iranom, kakve god nedostatke on imao. Kako je ono „najgori sporazum svih vremena“, a ova stranica i po uopštenih fraza veliki diplomatski proboj? Najavio je Tramp i da američki sveobuhvatni sistem sankcija ostaje na snazi dok severnokorejsko nuklearno oružje „ne prestane da bude faktor“, šta god to značilo; te ponovio da je njegova krajnja ambicija da 32.000 američkih vojnika stacioniranih južno od demarkacione linije na Korejskom poluostrvu jednog dana vrati kući. Neće se skoro desiti, reklo bi se.