Hotel na Mesecu

Aleks Tarner je bio jedva punoletan kada je svetu podario možda i najadekvatniju analizu neuspelog udvaranja u savremenom dobu, uz rezigniranu opasku: „očekivanja po pravilu dovode do razočaranja“. Naravno, u pitanju je numera The View From The Afternoon, sa Whatever People Say I Am That’s What I’m Not, najbrže prodavanog debi albuma u istoriji Velike Britanije. Otad je prošlo 13 godina, a nakon pet fantastičnih albuma, Arctic Monkeys su jedan od bendova čiji svaki korak budno motre i publika i kritika (koja je, recimo, Bobu Dilanu dala Nobela za književnost). Planetarna histerija i slava su, logično, imale snažan uticaj na danas tridesetdvogodišnjeg Tarnera; nedavno se iz Britanije preselio u Los Anđeles i počeo da se intenzivno interesuje za - naučnu fantastiku. Pored izjava o tome kako piše zbirku SF priča, Tarneru je za oko zapala i priča o tome kako je Stenli Kjubrik „režirao“ američko sletanje na Mesec. Analiza ove priče je s vremenom prerasla u svojevrsnu opsesiju, te je Tarner odlučio da iz nje kreira čitav novi svet, u kojem su ljudi kolonizovali Mesec i na njemu izgradili hotel i kasino u kojem on gostuje kao vagabundo vokalni tezgaroš kome je to „laka zarada“ i koji usput primećuje da je digitalizacija odnela šalu. Rezultat je čudni, ali fascinantni Tranquility Base Hotel & Casino, album koji po malo čemu podseća na dosadašnji opus benda i umesto visprenih gitara i anksioznih ritmova donosi filmsku muziku šezdesetih, bluz atmosferu i jak prizvuk legendi kao što su Dejvid Bouvi i Pink Flojd. Na ovom koncept-albumu, koji se na papiru u potpunosti bavi opažanjima jednog stranca u nepoznatom svetu, Tarnerovi povici zamenjeni su zanosnim i zanesenim raspevavanjima i falsetom, praćeni raskošnim klavirskim aranžmanima. Već prvi stih na albumu, „želeo sam samo da budem jedan od The Strokes“, objašnjava nam detinje ambicije mladog pevača, ali ga album odmah potom narativno udaljava od nas i od njegovih uobičajenih realističnih opservacija, koje su zamenjene nadrealizmom, romantizovanim alegorijama i insinuacijama. Na drugoj numeri, nežnoj One Point Perspective, Tarner za kraj umorno izgovara „istrpi me, čoveče, trabunjam“ i već nam je jasno da struktura kakvu smo dobili na, recimo, AM, ovde ne postoji ni u naznakama. American Sports donosi nešto tradicionalniji Arctic Monkeys zvuk, uz agresivnije gitare, ali i Tarnerove prepoznatljive oštre stihove o emocijama – „izgubio sam pare, izgubio sam ključeve, ali sam i dalje privezan za kofer“. Do kraja albuma nižu se numere koje više podsećaju na nešto što bi u toksičnom stuporu pisali Lu Rid ili čak DŽarvis Koker, s tim što ovde toksični stupor može biti i derivat pukog razočaranja u civilizaciju, ljubav i snove. S obzirom na to što je muzički poprilično homogen, (s namerom) bez istaknutih singlova, teško je izdvojiti neku od numera kao „posebnu“; ideja benda je bila da se kreira specifična atmosfera, nešto što podseća na lucidan san, i da se ceo album sluša odjednom. Do kraja ćemo se sresti i sa recepcionerom hotela na Mesecu, „dobro ocenjenim“ intergalaktičkim restoranima, pokvarenim setovima za virtualnu realnost i „napornom“ teleportacijom. Mada Tarnerovi snovi donose krajnje neobične priče, svi izmaštani svetovi na kraju, naravno, odražavaju ovaj naš, jedan jedini. „Radio sam štošta što nije trebalo, ali nikad nisam prestao da te volim“, poslednji su stihovi ovog zanimljivog ostvarenja i vraćaju nas u realnost. Zaključak je bolan i banalan, ali i dalje romantičan i u Tarnerovom maniru – ma koliko da si daleko, od sebe ne možeš pobeći.