Nedokučiva misterija

Sa, u to vreme veoma značajne, pozicije prvog potpredsednika Vlade Aleksandar Vučić je, u naletu obećanja da će iskoreniti kriminal i korupciju, izjavio da ima dokaze o pljački koju je izvršio Dragan Đilas i da će ih veoma brzo javno objaviti. I nema sumnje da se potrudio da održi reč, već šest godina naziva ga „lopovom, lopužom“. Ako bi neko baš hteo da sitničari primetio bi kako se nijedan dokument nije pojavio i kako dokazi nekadašnjeg PPV-a koji je avanzovao u predsednika, ne izlaze iz repertoara „znam ja da se na muci naroda obogatio“, pojačanih sa još nekoliko „lopuža“ da bi delovalo uverljivije. Dobro, tu je i njegova pokorna vojska uvek spremna da verbalno sudi i osudi, čak i kroz službena saopštenja stranke na čijem je čelu. U jednom od njih Milenko Jovanov, potpredsednik GO SNS, kaže: „Svaki put kada raspomamljeni tajkun Dragan Đilas spomene brigu o građanima, narod se zabrine, jer zna da sledi nekakva mućka i otimačina, a Mišković, Šolak i ostatak žuto-riđe bande se raduju jer se nadaju da će ponovo biti narodnih para za deljenje“. Nema sumnje da se tu radi o nepristojnom i nezakonitom obraćanju, ali ne i opasnom, imajući u vidu da se celokupni posao Jovanova uglavnom svodi na bljuvanje vatre prema opoziciji. Ali kada slične tvrdnje iznese Nebojša Stefanović, ministar policije (to je onaj resor u kom ljudi primaju platu da bi našli dokaze i uhvatili kriminalce i lopuže) i obavesti javnost da „Đilas neće da objasni sve korupcionaške afere“, situacija postaje ozbiljna. Ministar policije i celokupna sila kojom raspolaže traže odgovore, ispituju, viču „priznaj“, a Đilas ima toliku moć da bez reči išeta iz policijske stanice i da mu zbog toga niko ne može ništa?! Pritom, ako je verovati predsedniku Vučiću i njegovoj stranci, taj luksuz nije obezbeđen samo za Đilasa, već i za sve ostale „kriminalce“ i „lopuže“ koje su se rasporedile po opozicionim strankama. Dakle za sve što se miče i govori, a nije ni u vladajućoj koaliciji, a ni u stranci osuđenog ratnog zločinca. Recimo, ne samo da Nataša Jeremić svojevremeno nije htela da prizna kako je „šef narko-tržišta“, već i njen suprug Vuk Jeremić negira predsednikova saznanja da je „šef međunarodne bande lopova“. I pored toga što su mu upriličili isti „dokazni paket“ kao i Đilasu. Prvo ide Milenko Jovanov: „Poput pacova priteranog uza zid, Vuk Jeremić skakuće i skiči pokušavajući da se nekako iskobelja iz prilično nezavidne situacije u kojoj se našao nakon saznanja da su u NJujorku uhapšeni njegovi bliski saradnici Patrik Ho i šeik Tidijan Gadio, zbog optužbi za davanje mita zvaničnicima nekih afričkih država. Umesto da odgovori šta je sa ovom dvojicom uhapšenih radio, on se ponovo lažima obrušio na Aleksandra Vučića, kao da ga je Vučić terao da sa njima sarađuje, slika se i petlja. Preselo je Jeremiću i sve nedavno šenlučenje po belom svetu, ’izuvanje od alkohola’ od pre neki dan, jer se bliži dan kada će morati da odgovori na pitanje odakle pare za sve to.“ A onda se nadovezuje, naravno, i ministar policije: „Ono što građani Srbije moraju da znaju, a što Vuk Jeremić pokušava nevešto da sakrije, jeste otkud on u središtu jedne od najvećih korupcionaških afera na međunarodnom nivou i otkud mu toliki novac sumnjivog porekla. Jedino što je za sada svima jasno, jeste da su milioni evra stečenih međunarodnim kriminalom završili na privatnim računima Vuka Jeremića.“ I umesto da nakon te ministrove izjave krenu policija, tužilaštvo i sve druge institucije, što bi bilo logično u jednoj pravnoj zemlji, i saznaju strašnu istinu o tome otkud bivši predsednik Generalne skupštine UN u društvu bivših ministara, evo ga opet Vučić: „To je neka ozbiljna međunarodna banda lopova, to nisam do kraja istražio, ali sada ćemo sve da tražimo od američkih službi. To je neka ozbiljna skupina lopova na međunarodnom nivou, predvođena Vukom Jeremićem.“ Uz organizatora svih korupcionaških afera, vođu narko-dilera i međunarodnog šefa lopova imamo i „vođu stečajne mafije“. Ali ni njemu ne mogu ništa - Saša Radulović već decenijama izmiče pravdi, iako ga je šef poslaničke grupe SNS-a u Skupštini Srbije Aleksandar Martinović u više navrata javno optužio da je „lopov i notorni kriminalac“ i da je oduvek znao „samo da krade“. Čak su ga zbog toga „častili“ i ministarskim mestom, ali izgleda da nisu umeli da za svoje potrebe iskoriste to njegovo „umeće“. Tu, međutim, nije kraj problema jadnog i nemoćnog režima, s obzirom na to da im ne izmiču samo lopuže i vođe kriminogenih organizacija, već i - ubice. Na svom blogu je naprednjak Srbislav Filipović napisao da je „zaštitnik interesa tajkuna, mafije i stranih agentura, Saša Prangija Janković, izgledni ubica svog najboljeg prijatelja“, a Jovanov je to u svom stilu razradio: „Verovatno je Vučić kriv i zato što je u stanu Saše Jankovića, iz pištolja Saše Jankovića, stradao Predrag Gojković, a sam Janković imao barutne čestice na rukama“. SNS je problem pokušao da reši saopštenjem, postavljajući pitanje Jankoviću, a ne nadležnom tužilaštvu: „Srpska napredna stranka pita licemera i lažova Sašu Jankovića, kada već u svojim opservacijama pominje kukavičluk, dokle će kukavički da sakriva kako je i zašto u njegovom stanu, iz njegovog pištolja, ubijen Predrag Gojković.“ Vlast, dakle, ne može da se izbori čak ni sa jednim jedinim „izglednim ubicom“ iako ubistvo ne zastareva, mada je za režim u stvari i bolje da se u pravnom smislu čitava jedna stranka parališe tako što će se pretvoriti u „kolektivnog ubicu“. Ne shvatajući princip funkcionisanja u lancu policija - tužilačka istraga - optužnica - sud, uradili su jedino što umeju i što shvataju: da glasno ogovaraju uz korišćenje najprimitivnijeg rečnika. Nažalost, ne rade to kao prave tračare, preko plota, već su u te svrhe privatizovali Skupštinu Srbije. Tako je tokom devetog redovnog skupštinskog zasedanja Aleksandar Martinović zaskočio Gorana Ćirića iz DS: „Ono što nam gospodin Ćirić duguje kao odgovor, to je zašto je DS, odnosno zašto je režim DS, u leto 2008. godine, ubio Ranka Panića samo zato što je imao drugačiji politički stav od njih?“ A onda je, na Ćirićevu repliku da to nije dostojan način dijaloga, zatražio podršku njemu uvek verne predsednice parlamenta: „Nadam se da ste primetili, gospođo Gojković, da apsolutno nikoga nisam vređao, nisam čak ni ton povisio.“ A ona mu je, naravno, postojanom vernošću uzvratila: „Koga je od vas tačno nazvao ubicom? Nikoga. Recite mi vi, vi mi pomozite. Vi koleginice (obratila se Aleksandri Jerkov koja joj je odgovorila - sve nas, a zatim nastavila)... A, sve vas. Dokažite da je rekao da ste vi ubica.“ Dva visoka funkcionera režima i dva pravnika nisu shvatili da se ta vrsta dokaza ne traži od lingviste već od tužioca. Niti su naučili lekciju iz prava koju je za NIN pojasnila Sofija Mandić iz CEPRIS-a. „Ako predsednik države ili neko drugi ima podatke o tome da je učinjena bilo kakva malverzacija ili krivično delo i iznesu to u medije a ne izveste tužilaštvo, onda imamo ozbiljan problem. Za neprijavljivanje krivičnog dela, lažno prijavljivanje i objavljivanje podataka iz istraga i sami bi mogli krivično da odgovaraju“, upozorava ona. S obzirom na to da NIN za razliku od SNS-a poštuje pretpostavku nevinosti, sve dok se nadležni organi ne izjasne, pokušaćemo da prihvatimo - koliko god bilo nebulozno - da naprednjaci ipak imaju neke dokaze o svim tim „kriminalcima“, koje po ceo dan prozivaju, a koje ne mogu ni da uhapse ni da osude iz samo njima znanih razloga. Sem u slučaju da Nebojša Stefanović i Zagorka Dolovac u stvari rade za tu „lopovsku i ubilačku opozicionu bandu“ i da su samim tim apsolutno blokirali borbu protiv kriminala koju je Vučić obećao još 2012, kada je rekao da će rešiti i 24 sporne privatizacije i pohapsiti sve tajkune, uz poruku: „Mene vaše bogatstvo ne plaši, nego me inspiriše da po kriminalu i korupciji udarim još jače“. Nije udario, a ako je verovati njemu i članovima njegove stranke, izgleda da se tih kriminalaca baš namnožilo od 2012. Međutim, ono što čudi je činjenica da izveštaji o radu MUP-a, koje Nebojša Stefanović podnosi u pravilnim razmacima, nisu nimalo depresivni. Naprotiv, to su traktati o savršenom uspehu (nikad bolje) u borbi protiv zločinaca i nikad manjoj stopi kriminala. Samo od jula do septembra prošle godine otkriveno je 386 krivičnih dela sa elementom korupcije, razrešeno je 82 odsto krađa, a tokom cele godine je zaplenjeno više od četiri tone narkotika, mada je nejasno kako, ako se ima u vidu da je „šefica narko-dilera“ i dalje na slobodi. Ministar policije je naglasio još nešto: da je prošle godine kriminal bio manji za 4,2 odsto nego 2015, iako te godine nije „operisao“ ni Đilasov, ni Jeremićev, ni Jankovićev klan, već su se svi „aktivirali“ uoči predsedničkih i beogradskih izbora. Reklo bi se – nedokučiva misterija, sem ako neko ozbiljno ne laže. Uz obaveznu pretpostavku nevinosti i po pitanju laži (malo je nelogično da Stefanović desetkuje kriminal, a u opoziciji su sve sami kriminalci) gotovo je nemoguće dati valjan odgovor. Ali, da probamo. Recimo, Vučić je kao veoma ozbiljne kriminalce svojevremeno imenovao Mlađana Dinkića i Bogoljuba Karića. Na vest koju je tužilaštvo objavilo 2016. da odustaje od gonjenja njih dvojice, kako tvrde mediji kojima se predsednik poverava, Vučić je „poludeo“ i sav svoj bes iskalio na ministarki pravde Neli Kuburović. „Zar je moguće da nema nikakvih dokaza protiv Dinkića i Karića“, zagrmeo je tadašnji premijer, koji je još dok je postupak bio u toku tvrdio da Karić može da se vrati u Srbiju, ali samo pod uslovom da - ode direktno u zatvor. Samo godinu dana pre tog događaja u javnost su procurili snimci na kojima se vide Ivica Dačić (u to vreme ministar policije) i Rodoljub Radulović, poznat po nadimku Miša Banana. To je baš pogodilo Stefanovića koji je izjavio da ministar policije mora da pazi šta radi i dodao: „Na Predsedništvu SNS zatražiću da se o svemu tome ozbiljno razgovara, jer je vreme da SNS pošalje jasan signal šta želi u Srbiji i kako želi da nastavimo da Srbija zaista ide napred.“ Čak je i Zorana Mihajlović, koja nije čest učesnik rasprava o tim temama, odlučila da pomogne Stefanoviću izjavom: „Dačić neće uspeti da pobegne od odgovornosti.“ Pa, pokazalo se da nije ni morao da beži, jer je SNS želeo da ostane u koaliciji sa njim i njegovom strankom. Živopisne afere „koferče“ i „banana“ izbačene su iz javnog govora i provladinih medija, a Dačić je skinut sa liste lopuža. Pokazalo se i da je Karić veoma dobar govornik na SNS mitinzima i još bolji poltron Vučiću. I da ni Dinkić nije tako loš. Dakle, SNS je „okorele kriminalce” abolirao, preimenovao u saradnike i automatski - i bez hapšenja i bez suđenja - došlo je do pada kriminala.