Bliski susret sa stvarnošću

Legenda kaže da je početni scenario za film Otimači izgubljenog kovčega Stivena Spilberga iz 1981, glasio ovako: „Otvorili su kovčeg i provalio je pakao“. Međutim, iako su virtuozi iz kompanije Industrial Light & Magic bili provereni čarobnjaci za vizuelne efekte, za pojedine scene na setu moralo je da bude 7.000 živih zmija koje su gmizale oko Harisona Forda u ulozi Indijane DŽonsa. Ford kaže da su zmije bile toliko odvratne „da je hteo da povrati“. Ništa bolje nije prošao ni glumac Alfred Molina, koji je igrao DŽonsovog vodiča, kome su po telu trčkarale žive tarantule: „Bilo je više nego jezivo“, rekao je on. Kakvo će iskustvo imati konzumenti VR novinarstva, zavisiće od situacije u koju će biti „zaronjeni“, jer virtuelna realnost ima moć da daje sve neverovatno uverljivo, u trodimenzionalnoj, kompjuterski kreiranoj okolini, koja animira i atakuje na sva čula, pa čak i na osećaj vremena, ravnoteže, opasnosti. A kako će mozak prosečnog „gutača vesti“ da procesira i reaguje na informacije preplavljene senzornim iskustvom nove stvarnosti i intenzivnom senzacijom čula? Koliki će prosečnom gledaocu biti prag tolerancije da shvati da je u realnosti koja to nije, dok mu mozak vrišti da je u realnosti koja to jeste? Sve su to vrlo stara pitanja. Hugo Minsterberg (1863–1916), pionir eksperimentalne psihologije koji se u doba nemog filma bavio problemom gledaočeve percepcije filma, rekao je da je film mentalni proces. Slično je mislio i geštalt psiholog Rudolf Arnheim (1904-2007), tvrdeći da mi vidimo mnogo više nego što nam oči pokazuju, jer je viđenje mentalna pojava. Da „film oblikuje gledaoca“ provalio je i Lenjin naložen na njegovu propagandnu funkciju, ili kako je to 1925. sročio Dziga Vertov, „izbor zbivanja zabeleženih na filmskoj traci sugeriše radniku ili seljaku stranu za koju treba da se opredeli“. I Sergeju Ejzenštajnu bilo je sve jasno. Film je „traktor koji obrađuje psihu gledaoca“, reče on. Kada je reč o VR žurnalizmu, mnoga pitanja se otvaraju, ne samo etička nego i zdravstvena. Da li je VR novinarstvo zapravo horor iskustvo najsličnije košmarnom snu, ili psihodeličnom stanju? Da li ljudi koji su osetljiviji, labilniji, ili naprosto imaju zdravstvene probleme poput visokog krvnog pritiska, dijabetesa ili depresije, mogu to da izdrže? Ako mogu, koja količina dnevnog VR novinarstva ih neće psihofizički poremetiti, ili ih opasno uznemiriti? Da li će u budućnosti umesto oznake „za starije od 18 godina“ pisati da je VR prilog kontraindikovan sa bolestima kardiovaskularnog sistema i da se pre konzumiranja treba konsultovati sa lekarom ili farmaceutom? I ko će da određuje dnevnu dozvoljenu dozu, ali i terapiju ako se prekardaši? Statistike kažu da je radiju trebalo pola veka da postane deo naše svakodnevice, televiziji 30 godina, računarima 15, internetu 10, a smart telefonima pet godina. VR tehnologija je već ušla u ljudske živote na velika vrata, dok VR novinarstvo kao perspektivni podžanr tek izviruje, ali je odbrojavanje otpočelo. Američka televizijska mreža ABC News je još u septembru 2015. godine u svom informativnom programu Nightline emitovala VR video-sadržaj o Siriji u 360 stepeni, prikazavši gledalištu SAD novu, intenzivnu dimenziju žurnalizma. U TV prilogu publika je učestvovala u virtuelnoj šetnji kroz Damask i kroz eksperimentalno VR iskustvo saznala o borbi konzervatora da sačuvaju antikvitete u ratom zahvaćenoj zoni. Egzaltirani komentari o ovom eksperimentu mahom su bili fokusirani na potencijal VR novinarstva i SF viziju njegovog razvoja. U januaru ove godine britanski Gardijan u istom ushićenom tonu objašnjava čudesne prednosti spajanja novih tehnologija i novinarstva, pa kaže: „Bilo da živite u samici, borite se kao tražitelj azila, sada možete da doživite sve ove priče s drugačije tačke gledišta“, zato što „Gardijan VR spaja rigorozno novinarstvo s inovativnom pričom“. Da je budućnost VR novinarstva već oko nas, samo je treba zgrabiti, odlično su razumeli i ostali giganti globalne medijske industrije, pa su VR aplikacije za pametni telefon napravili i New York Times, Wall Street Journal, PBS Frontline i drugi. I dok konzumenti vesti i informacija imaju osećaj da su već preplavljeni neverovatnom količinom podataka koji cure s interneta i TV ekrana 24 sata na dan, industrija žurnalizma, odnosno gospodari i kreatori vesti i istinitih, poluistinitih i neistinitih priča slažu se da je publika „prezasićena“, a reakcije „mlake“. Sve to će promeniti VR prilozi, jer će priče da dobiju impresivnu dozu uverljivosti, a ljudi neće moći tek tako da zaborave ono što im je utisnuto u mozak. Upravo to je uradila dokumentaristkinja Barbara E. Alen, koja je 2012. simulirala posledice uragana Katrina, bacivši gledaoce u zastrašujuće iskustvo prirodne katastrofe, u čemu su joj pomogli inženjeri iz Laboratorije za virtualnu interakciju univerziteta Stenford. Oni koji su iskusili simulirani udar uragana, kažu da je doživljaj bio više nego stvaran. Američki institut Future Today, osnovan da odgovori na pitanja „kakva nam je budućnost“ prošle je godine objavio da je veštačka inteligencija već ušla u novinarstvo, a da je moguće da će u daljem razvoju da postane „egzistencijalna pretnja za novinare“. Rečju, uopšte nije nemoguće zamisliti buduću minornu ulogu novinara, koga može da zameni i neki softver koji kroji priču, a kompletan doživljaj, počev od ambijenta do boravka u njemu, kreiraju inženjeri. Ako se pitate šta je cilj VR novinarstva, odgovor je star koliko i žurnalizam: dovođenje publike što bliže stvarnosti i podizanje gledanosti. Ako je to „dovođenje“ do juče bilo fragmentirano i zavisilo od veštine i obaveštenosti novinara, sa pojavom VR novinarstva konzument se baca pravo u ralje događaja, koji deluje na čula, emocije i moć racionalnog rasuđivanja (o čemu se uglavnom ne govori). Zamislite da ste dok sedite u fotelji bili izloženi VR prikazaniju nekog teškog zlodela i da su vam um i čula bili napadnuti užasom bez distance. Zamislite strah, bes i nemoć koji su normalna reakcija na takvu traumu i upitajte se koliko takvog terora možete da izdržite a da ostanete normalni. A šta ako su „opipljivi“ doživljaji bili digitalna manipulacija, alat za širenje neke političke propagande, ideologije, netrpeljivosti? Ako je gledalac izložen „realnom“ doživljaju koji to zapravo nije, ko će ga ubediti da je bio izmanipulisan ako je sve „video svojim očima“? „Homo cinematographicus-a i homo sapiens-a odvaja tanka opna, slična onoj što odvaja život od svesti”, napisao je s razlogom Edgar Moren u knjizi Film ili čovek iz mašte.