Ne zovi me mojim imenom

Punih 27 godina su Grčka i Makedonija stavljale prosečnog srpskog državljanina u nezavidnu situaciju. Kod prvih letuje kad ima para, druge voli kao rodbinu plićeg džepa i dubljeg srca, a oba naroda je spakovao u inače praznjikavu fioku na kojoj piše „pravoslavna braća“. Bar da je razlog njihovog raskola bio opipljiv. Rat neki, prekrajanje granica, s tim zna kako se nosi, poznato mu je. Ne, Skoplje i Atina samo nisu mogli da se dogovore kako će manja država da se zove. Zvanični naziv od raspada SFRJ, Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija, iz razumljivih razloga nije zadovoljavao Makedonce, a naziv Makedonija je bio neprihvatljiv Grcima, jer se tako zove i šira geografska oblast koja obuhvata delove Bugarske i Grčke. Ovaj nesporazum je uspeo da evropski put Makedonije, do sredine prošle decenije zavidno brz i učinkovit – već 2005. je postala kandidat za članstvo u EU – u međuvremenu gurne u blato farsične geopolitičke formalnosti, zbog čega je ova država umnogome i dospela u stanje bezmalo permanentne političke krize. Nakon petomesečnih pregovora grčkog i makedonskog premijera Aleksisa Ciprasa i Zorana Zaeva, prosečan Srbin je mogao da odahne – šefovi grčke i makedonske diplomatije Nikos Kodzijas i Nikola Dimitrov su u nedelju na grčkoj strani Prespanskog jezera, inače tromeđi ovih dveju država i Albanije, potpisali sporazum prema kojem će se BJRM ubuduće zvati Republika Severna Makedonija. Sastanak su delegacije potom nastavile na makedonskoj strani jezera, što je ujedno i prva zvanična poseta grčkog premijera ovoj zemlji od njene nezavisnosti. Odsudnom činu su prisustvovali i posrednik UN Metju Nimic, kao i evropski komesari Federika Mogerini i Johanes Han i zamenica genseka UN-a Rozmari di Karlo. Jamčilo se da će sporazum stabilizovati Balkan i pokazati EU da na vazda trusnom poluostrvu ima političkih snaga spremnih na kompromis. Istaknuti analitičar Edvard P. DŽozef je čak predložio da se Ciprasu uruči Nobelova nagrada za mir. Mira, međutim neće biti, jer se čini da su prethodne nepune tri decenije bile samo uvertira u pakao koji predstoji. DŽaba je Cipras kao krunski argument iznosio činjenicu da je 140 država Makedoniju već priznalo pod tim nazivom i da bi dodavanje geografske odrednice Grčkoj omogućilo da zaštiti svoj deo istoimene regije. Doduše, čak i kad bi s vrha Akropolja zaurlao da od Grčke nema bolje zemlje, tamošnja javnost bi ga proglasila za izdajnika. Levičari mu zameraju što je nastavio saradnju s međunarodnim kreditorima, desničari mu zameraju što je, smatraju oni, interese nacije podredio interesima EU, a ni jedni ni drugi iz različitih razloga nisu zadovoljni grčkim učešćem u regulisanju izbegličke krize. Jedan nacionalistički obojeni tabloid je čak na naslovnicu stavio crtež Ciprasa pred streljačkim vodom, uz potpis: „Cipras je našu Makedoniju u ruke predao Albancima i Slovenima“. Predlog Kirjakosa Micotakisa, lidera najveće opozicione stranke, konzervativne Nove demokratije, da parlament u subotu izglasa nepoverenje Ciprasovoj vladi očekivano nije urodio plodom, ma koliko ona stajala na slabašnim nogama, uz podršku nepopularnog nacionalističkog pokreta Nezavisni Grci. Usprotivilo se 153 poslanika, a za je bilo njih 127. Međutim, ovaj rezultat nije smirio strasti u grčkom društvu. Protesti u 24 grčka grada su otuda protiv sporazuma koliko i protiv Ciprasove celokupne politike, čijim bi se okončanjem stvorio prostor za preraspodelu političke moći. Zgodna metonimija ove činjenice je neuspeli upad demonstranata u grčki parlament tokom jedne sednice, a još je slikovitiji bio omanji protest nadomak Psaradesa, mesta gde je sporazum potpisan. Jedino se Stavros Teodorakis, lider partije To Potami, prekaljeni novinar, humanitarni radnik i levičar, drznuo da pohvali postignuti dogovor, uz opasku da su dobri odnosi s komšijom važniji od toga kako će se komšija zvati. S njim se naročito ne slaže većina građanstva u Solunu, prestonici grčkog dela Makedonije, odakle se u januaru i februaru i proširio talas demonstracija, koji je na ulice izveo i po nekoliko stotina hiljada nezadovoljnih. „Ono što se desilo Jugoslaviji, desiće se i Grčkoj“, rekao je tada Mikis Teodorakis, legendarni grčki kompozitor i vođa pobune protiv profašističke vojne hunte u drugoj polovini prošlog veka. Emocije su uzavrele i sveprisutne, pa je na protestima bilo moguće videti i pristalice Komunističke partije Grčke i pobornike neonacističke Zlatne zore. Uz nesrećnog srpskog državljanina, u nebranom se grožđu našao i siroti Aleksandar Makedonski. Premda Grci od njegovog negdašnjeg pozamašnog carstva danas imaju baš koliko i Makedonci – ni cvonjak jedan, izuzev teme za posleponoćne kafanske svađe – oba naroda na njega polažu pravo kao da će svakog časa da vaskrsne. Iako je rođen na teritoriji današnje Grčke, tada je to bila prestonica antičke kraljevine Makedonije, čije su žitelje stanovnici Atine smatrali varvarima zbog ne naročito razumljivog dijalekta starogrčkog jezika. Isti ti stanovnici prema istorijskim izvorima nisu bili najsrećniji ni kada ih je Aleksandar pokorio. Dakle, danas tvrdnja da je Aleksandar Makedonski bio Grk koliko je to bio i njegov učitelj Aristotel, previđa činjenicu da je koncepcija nacije moderan izum 19. veka, a da je u starom veku pripadnost gradu-polisu bila važnija od etničke pripadnosti. S druge strane, u Skoplju su ga metnuli na grozomoran trijumf kiča, čak 28 metara visok spomenik. Ako se Aleksandar Makedonski ne može smatrati Grkom u današnjem smislu, još se manje može smatrati Makedoncem. I, dok se Grci plaše da će im Makedonci s vremenom oduzeti i teritorije i tobožnje istorijsko pravo da se smatraju potomcima jednog od najvećih vladara u istoriji sveta, makedonske vlasti veštački tvore nacionalni identitet na ovoj istorijskoj figuri kako država u međuvremenu ne bi pukla po etničkim i političkim šavovima. Utoliko je ozlojeđenost Makedonaca veća. Već su morali da preimenuju auto--put i da uklone istovetni spomenik s platoa ispred skopskog aerodroma. Sad će svuda morati da stavljaju i ploču gde će pisati da Aleksandar Makedonski nije pripadao malom slovenskom narodu, već da je bio Grk, te da je svaki materijalni znak inspirisan njime zapravo znak grčko-makedonskog prijateljstva koje postoji samo na papiru. Međutim, običnom narodu u Makedoniji i nije do bronzanih monstruma i kalemljenja antičke istorije na sumornu postjugoslovensku – njih ponajpre boli što su posrnule južne komšije baš nad njima bezmalo 30 godina vežbale strogoću, ne pominjući im ime dok su bili u SFRJ, a potom blokirajući priznanje njihove državnosti i pristupanje UN-u. Predsednik Đorđe Ivanov je dogovor nazvao „katastrofalnim“, najavivši da ga neće potpisati. Iako mu mandat ističe iduće godine, iako je blizak opozicionoj desničarskoj partiji VMRO-DPMNE, Zaev nije želeo da kalkuliše i najavio je referendum za jesen. Makedonsko društvo je polarizovano, i politički i etnički – dve trećine čine Makedonci, četvrtinu Albanci, a ostatak uglavnom Turci, Romi i Srbi – i nije nemoguće da glasači prihvate sporazum uz neophodnu dvotrećinsku većinu. U danu kada je ovaj broj NIN-a otišao u štampu, makedonski parlament započeo je proceduru ratifikacije sporazuma o novom imenu Makedonije, a predsedavajući parlamenta Talat DŽaferi kazao je da očekuje da taj dokument bude izglasan do kraja nedelje. Ne toliko skriveni adut Zaeva je i podrška zapadnih zemalja koje najavljuju nastavak pregovora o priključenju EU i NATO. Stabilnost je makedonskom društvu nasušna koliko i hleb. To nipošto ne znači da u njemu takođe nema protivnika sporazuma – danima se na hiljade Makedonaca sastajalo pred Sobranjem, tražeći prekid pregovora. NJihov se Ustav menja, njihov demonim takođe, i vređa ih što odobrenje Atine da njihova država sme da se zove približno kao i do sada treba da smatraju za nekakav trijumf. Severna Makedonija pri tome implicira da se ta država odvojila od Južne Makedonije, što krivotvori tamošnju inače praskavu istoriju. Dok su grčke proteste obeležile gotovo listom plavo-bele zastave, na makedonskim se znala potkrasti i pokoja ruska, pa se pobeda diplomatije lako može izjaloviti u geopolitičku glavolomku. Istini za volju, još postoji prostor da se situacija vrati u staro, jednako nezavidno stanje. Sporazum možda jeste potpisan, ali njegova implementacija tek predstoji. Prvo makedonski parlament treba da posle referenduma glasa podržava li ovakvo razrešenje decenijskog problema ili ne. Ako odgovor bude potvrdan, isto će morati da uradi i makedonska vlada, usput menjajući Ustav. Ako Ivanov i tad odluči da ne prihvati novo slovo zakona, legislativa se vraća parlamentu na ponovno izglasavanje. Bude li usvojen i drugi put, Ivanov neće imati mnogo izbora. Budući da će se svi ovi koraci na makedonskoj strani gotovo sigurno odviti, grčka javnost će imati sasvim dovoljno vremena da izvrši pritisak na tamošnji parlament, pa je opravdano očekivati pristojne količine neodlučnosti u Atini. Simptomatično je da se u obe države o sporazumu naveliko govori kao o „nasilju Brisela“, „izdaji otadžbine“ i prevelikom ustupanju interesima druge zemlje. Međutim, u kontekstu lokalnog, balkanskog tragizma, simptomatično je i što putnike namernike na prelasku grčko-makednoske granice čeka tabla s istim natpisom – „Dobro došli u Makedoniju“. Ako sporazum bude primenjen, njemu će se verovatno uz pokojeg Makedonca i Grka radovati jedino Metju Nimic, koji u svojstvu posrednika UN već 23 godine pokušava da nađe zajedničko rešenje, i to za godišnju platu od jednog dolara. Toliko, otprilike, vredi rad na ovom međudržavnom sporu. „Kada je bivši gensek UN Ban Ki Mun Makedoniju greškom nazvao ’Bivšom Jugoslovenskom Republikom Jugoslavijom’, rekao mi je: ’Moraš da središ ovo, poludeću.’ Umoran sam, mada nije dosadno. Političari se menjaju s obe strane, ali izgovaraju iste replike. Osećam se kao dugogodišnji pozorišni reditelj istog komada“, rekao je Nimic nedavno. Dobro, pored njega će se radovati i prosečan srpski državljanin. Lep je giros, al’ je lepo i tavče na gravče.