Do fotelje pre nevolje

Pas retko ugrabi naslovnu stranu, ali štene koje je prošle srede pronađeno u šumi u provinciji Sakarija, na zapadu Turske, izborilo se za tu čast. Za život, nažalost, nije, jer ni hitna operacija u Istanbulu nije mogla da mu nadoknadi gubitak sve četiri šape. Neki bagerista uhapšen je i optužen da je štene masakrirao, mada još nije jasno da li je to uradio namerno, sekirom, ili nehatno, mašinerijom. Bilo kako bilo, turski političari na mitinzima i na Tviteru nisu gubili vreme. Predsednik Erdogan je dao reč (na mitingu) da će novi zakon o pravima životinja biti prioritet i dodao (na Tviteru) da „životinje nisu roba“. Muharem Indže iz Republikanske narodne partije (CHP) obećao je da se „zločinac neće izvući“, Devlet Bahčeli iz Partije nacionalističke akcije (MHP) „ne može da zaboravi fotografiju“ nesrećnog šteneta, a Meral Akšener iz Dobre partije nada se da će „oni koji su povredili psića dobiti šta zaslužuju u zagrobnom životu“. Ako su iskreni, nema im se šta zameriti, no nešto je teže manipulisati ljudima nego mrtvim psićima, pa svaki izbori u Turskoj nekako ispadnu istorijski, što važi i za kombinovane predsedničke i parlamentarne koji će biti održani 24. juna. Gde je istorija, tu je nevolja, pa se u Suruču, prilično kurdskom gradu u jugoistočnoj provinciji Šanliurfa, delegacija vladajuće AKP prošlog četvrtka sukobila sa lokalcima, što je Tursku koštalo četvorice mrtvih i osmorice ranjenih. Čini se da je bitka počela kada je neki prodavac rekao da neće glasati za AKP. Ko je prvi potegao pajsere i pištolje, međutim, i dalje je nepoznato. Erdoganov aparat, doduše, tvrdi da je poznato; njemu je uvek sve poznato, pa je reagovao hapseći lokalnog poslaničkog kandidata i nekoliko funkcionera Narodne demokratske partije (HDP), koja bi mogla da odigra ključnu ulogu na predstojećim izborima. Kada si na vlasti šesnaest godina, naravno da ti je poznato sve, pogotovo kada poslednje dve držiš državu u vanrednom stanju. Čini se, dakle, da se sve pretpostavke za poštenu političku borbu poštuju na uobičajen način, pa ipak, ovom bi prilikom moglo da bude neizvesno. Turska je, podsetimo se, u aprilu 2017, uz minimalnu većinu i maksimalne kontroverze, glasala za ustavne promene koje bi farsu od parlamentarne vladavine najzad i na papiru pretvorile u predsedničku. Izglasano je da više ne bude premijera, da predsednik postavlja ministre, koje parlament više ne može da smeni, da Erdogan – pardon, predsednik – sam priprema budžet, dekretom donosi neke zakone, proglašava vanredno stanje i raspušta skupštinu. Određeno je, međutim, da te promene ustava stupaju na snagu nakon prvih združenih predsedničkih i parlamentarnih izbora – ovih koji slede u nedelju. U međuvremenu je donesen i zakon koji dopušta sklapanje predizbornih koalicija, što je skupa donelo pomalo iznenađujuće rezultate. Svesne da bi sa pomenutim ustavnim odredbama postalo još teže otarasiti se AKP i Erdogana, najveća opoziciona stranka, Republikanska narodna partija (CHP), dogovorila se sa Dobrom partijom i Demokratskom partijom da ka parlamentu stupaju zajedno. Ta kombinacija levog i desnog centra možda nije neobična, ali priključenje islamističke Partije blaženstva (SP) definitivno je koaliciju pod imenom Nacija pretvorilo u eklektičnu. Međutim, ako se opozicija okuplja po sistemu daj-šta-daš, ni AKP ne deluje odveć samouvereno, pa je i sam potražio predizbornog partnera. Našao ga je u ekstremno desnoj Partiji nacionalističke akcije (MHP), koja ga je podržala i na ustavnom referendumu, i sa kojom je za ovu priliku formirao Narodnu koaliciju. Van koalicija je ostala levičarska i prokurdska Narodna demokratska partija (HDP), kojom se završava spisak ozbiljnih kandidata za ulazak u skupštinu. Turske predizborne ankete, kažu stručnjaci, notorno su nepouzdane. Hakan Bajrakči iz istraživačkog instituta SONAR rekao je za Dojče vele da skoro deset odsto birača u anketama od straha laže. No čak i da nije tako, ogromna većina istraživanja Erdoganovoj Narodnoj koaliciji ne daje pedeset odsto glasova, ali ih daje potencijalnoj opozicionoj kombinaciji Nacije i HDP. Levičari HDP sa razlogom nisu hteli da se druže sa Nacijom pre izbora, ali teško je poverovati da bi odbili parlamentarnu saradnju, jer bi za njih i crni đavo bio srećnije rešenje od Erdogana. Na to je podsetio i sam lider i predsednički kandidat HDP Selahatin Demirtaš, koji se za predsedništvo nadmeće iz zatvora u Jedrenu, gde razmišlja hoće li biti osuđen na 142 godine zatvora, koliko je tursko tužilaštvo tražilo za njega zbog navodne podrške kurdskim militantima. „Nemamo nikakvih razloga da verujemo da Erdogan zna šta podrazumevaju demokratija, mir i mirovni proces. Svi smo za mirno rešenje tursko-kurdskog sukoba, ali AKP nije“, rekao je Demirtaš preko posrednika u intervjuu za Dojče vele. Kada je reč o predsedničkim izborima, pored Erdogana i Demirtaša, od važnijih kandidata nastupiće već pomenuti Muharem Indže (CHP) i Meral Akšener iz Dobre partije. Sve one nepouzdane ankete kažu da će Erdogan u prvom krugu biti ubedljiv – prema SONAR-u, recimo, dobija 42 odsto naspram 22 odsto za kandidata CHP – ali većina mu ne daje neophodnih pedeset odsto za momentalnu pobedu. I predviđanja za drugi krug Erdogana proglašavaju pobednikom, ali nikako ubedljivim. Ozer Sendžar, šef istraživačkog instituta Metropol, kaže da je Erdogan neobično loš u kampanji. Deluje slabašno i „nikada nije pravio ovoliko grešaka u govorima“, ilustruje Sendžar. Deluje, dakle, moguće da Erdogan 24. juna zadrži predsedničku fotelju, ali da izgubi parlamentarnu većinu. Ako se to dogodi, Erdogan je u sosu već i zbog toga što su i Indže i Akšener najavili ukidanje onih pojačanih predsedničkih ovlašćenja izglasanih 2017. Erdogan, ako mu prekipi, može da raspusti parlament, ali parlament može da mu uzvrati, što bi značilo da sve ide iz početka. Zanimljivo je pitanje zašto se turski predsednik odlučio na ovakav haos, kada su redovni izbori bili predviđeni tek za novembar 2019. Ekonomsko objašnjenje dala je Al DŽazira, koja podseća da ispod vrtoglavog turskog ekonomskog rasta – 7,4 odsto prošle godine – vrebaju nevolje. Kritičari, kaže Al DŽazira, tvrde da je taj rast posledica otpisa poreza, vladinih podsticaja i preteranog pozajmljivanja, što povećava inflaciju, koja je prošle godine bila najveća od 2004. godine. Ovogodišnji pad lire od dvadeset odsto u odnosu na dolar znači da je uvoz skuplji i da su troškovi proizvodnje veći. Uz to, direktne strane investicije su takođe najmanje od 2010, što ne čudi uzimajući u obzir sve gore odnose sa Zapadom. Kraće rečeno, moguće je da su ubrzani izbori Erdoganov pokušaj da obezbedi fotelju pre nego što katastrofa zaista opali tursku ekonomiju. Dobar deo evropske politike nada se da mu neće uspeti, no treba podsetiti šta o toj Evropi misli pritvoreni kandidat HDP Selahatin Demirtaš. „Oni koji su se sporazumeli sa Turskom oko izbeglica i koji sa velikim profitom prodaju Turskoj oružje, mnogo tiše zbore o ljudskim pravima u Turskoj nego ranije. Evropa je napustila turske opozicione grupe i demokratske snage. Ignoriše sopstvene principe, koje je tako dugo gradila.“ Sa takvom unutrašnjošću i spoljašnošću države, izvesno je da ono nesrećno štene iz Sakarije neće biti poslednja žrtva zla u Turskoj.