Živimo istovremeno u dva paralelna sveta

Ako imate želju da počnete da čitate Murakamijeva dela, najbolje krenite od ove knjige – napisao je Asahi šimbun povodom najnovije knjige Ubistvo Komtupa, prvog dela poslednjeg romana najčuvenijeg japanskog pisca današnjice. Kao i sva njegova ranija dela, i ovo je objavila Geopoetika (drugi deo ovog romana u prevodu Nataše Tomić najavljen je za jesen). Intervju sa Harukijem Murakamijem zabeležen je i stigao iz piščevih poslovnih prostorija u Tokiju. NJegov ekskluzivni beogradski izdavač smatra ga poklonom koji mu je stigao od Murakamijevog tima za 25. godišnjicu postojanja Geopoetike. Murakami je inače poznat kao autor koji vrlo nerado i izuzetno retko daje pojedinačne intervjue. Ni ovaj nije izuzetak. Već je u ovom prvom delu romana jasno da je Murakami u Ubistvu Komtura uspeo da objedini gotovo sve glavne i prepoznatljive osobenosti svog pisanja uz duboke, slojevite i dalekovide opservacije o savremenom svetu. Glavni junak je slikar, portretista na glasu, koji se posle razvoda povlači u vikendicu svog druga čiji je otac poznati slikar starije generacije. Jednog dana na tavanu pronalazi skrivenu sliku Ubistvo Komtura, koja u tradicionalnom japanskom stilu prikazuje istoimenu scenu iz Mocartove opere Don Đovani. NJegov izolovan život u divljini biće od tog trenutka ispunjen brojnim misterijama, nesvakidašnjim susretima i čudesnim otkrićima… Ovo je knjiga o vremenu – o naporu glavnog junaka da „dovede vreme na svoju stranu“ u nameri da ono „postane njegov saveznik“ – i o istini, odnosno o nemogućnosti da tragamo za istinom, jer je danas „istina predstava, a predstava je istina“. Možda ipak najznačajnije – ovo je knjiga o stvaranju i razumevanju umetničkog dela, o davanju i primanju, o razmeni. Pitanje za umetnike – Ima li umetničkog dela ako se „čuvamo u stvaranju“? A poruka za uživaoce umetnosti – „skrivena značenja i metafore ne treba objašnjavati rečima. Treba ih shvatiti“. Da dodamo – treba se prepustiti. To upravo traži od čitaoca ovaj roman. Gospodine Murakami, vaši fanovi ovde u Evropi biće oduševljeni što ste ponovo napisali jedan duži roman, nešto što zaista mogu da „zagrizu“ i u to se unesu. Nakon dva kraća dela Bezbojni Cukuru Tazaki i Muškarci bez žene, da li vam je bila namera da ponovo napišete dugačak roman ili se roman tako razvio tokom procesa pisanja? Mogućnost da pišem romane različitih formata i različitih dužina za mene je jedna od velikih radosti. Takođe, smatram i da mi je to kao piscu postala jedna od jačih strana. Uglavnom na smenu pišem pripovetke, romane koji su približno srednje dužine i dugačke romane. U svakom od tih formata je materijal koji odgovara datom obimu. Ne počinjem da pišem tako što na početku odlučim: „Pa, hajde neka ova knjiga bude te i te dužine…“, već se veličina spontano odredi u zavisnosti od toga kakav materijal u tom trenutku postoji u meni. Stoga je zapravo potrebno da ustanovim koliki obim zahteva ideja koja u tom trenutku u meni postoji. Samo ako to uspem dobro da utvrdim, tada i moj rad mahom spontano i lako teče (premda za samo pisanje romana, naravno, nipošto ne mogu da kažem da je lak posao). Na svetu postoje pisci koji mogu da pišu samo dugačke romane, ali i oni koji mogu da pišu samo pripovetke. Baš kao što Vagner nije pisao klavirske sonate, a Debisi nije komponovao simfonije. A naravno, ne možemo reći da ta činjenica na bilo koji način umanjuje vrednost Vagnera ili Debisija kao kompozitora. Sve je u kvalitetu njihovih dela. Ali kada je o meni reč, veoma sam zahvalan što u zavisnosti od slučaja mogu da koristim razne forme shodno odgovarajućoj svrsi. Jer, baš kao što i ja kao čovek imam više strana, tako i moje misli imaju različite nijanse i razne oblike. U jednom intervjuu koji ste dali za japanske novine, spomenuli ste da je lik Menšiki na neki način omaž knjizi Veliki Getsbi, jednom od vaših omiljenih romana, koji ste i preveli na japanski. Da li ste planirali da pišete Ubistvo Komtura s tim delom na umu ili je ta referenca nastala tokom pisanja? Na mene su uticali i inspirisali su me razni istaknuti pisci, a od njih sam mnogo i naučio. Pisanje romana jeste samostalan čin, ali istovremeno podrazumeva i da čovek uči iz prošlosti, kao i da je razvija i povezuje sa budućnošću i prenosi dalje. Getsbi je moje omiljeno delo i moj roman u izvesnom delu jeste omaž tom delu, ali i neka vrsta `igre` s njim. Možete to shvatiti i kao određeni stav upravo prema takvom prenošenju. Isto to mogu i da kažem za Pripovetke o prolećnim pljuskovima Uede Akinarija. Naravno, samo delimično. U celini uzev, moj roman je nešto sasvim drugo. Da li smo u pravu ukoliko sugerišemo da je ovaj vaš roman o kreativnosti, o tome kako se taj misteriozni proces odvija; ne direktno, već indirektno? Na primer: slikar stvara svoja najbolja dela ukoliko dođe u dodir sa svojim snovima i sećanjima – a ne kada ima konkretan model ispred sebe. Posao pisca, ili pak umetnika, jeste da se bavi time kako će pristupiti onome što postoji u njegovoj podsvesti. Koliko duboko može zaći prateći to nešto. Naravno, ne samo da on mora do toga da dođe, već i da to iznese na površinu i delotvorno ga pretoči u neki oblik. A taj stvoreni oblik ne treba da bude nešto samozadovoljno, već nešto što će on moći duboko i snažno da podeli sa primaocem, čitaocem. Ili bar ja lično tako razmišljam dok pišem roman. U zapletima romana koje pišem, taj proces pristupanja sopstvenoj podsvesti možda jeste čest motiv. Ali pre nego što bih rekao da to činim smišljeno, radi se o tome da do takvog toka stvari prirodno dođe dok ja sledim određenu priču. To se dešava sasvim spontano. A moguće je da ta tendencija samo jača što roman postaje duži. Za mene dugi roman mora da bude ono što će mi omogućiti da osetim da se u meni nešto u trenutku kada sam ga završio promenilo u odnosu na onaj trenutak kada sam ga započeo. Da bih to postigao, ja moram da zaronim duboko u sebe, a odraz tog procesa se svakako vidi i na glavnom junaku priče. Vaš roman je ponekad neobičan i nestvaran kao bajka, a u isto vreme možete veoma trezveno da pišete o svakodnevnim situacijama. Ova ravnoteža ili kombinacija bajke i realnosti se pojavljuje opet i u naslovima poglavlja: na primer broj 2 (Možda ćemo na kraju svi završiti na Mesecu), i kao kontrast broj 28 (Franc Kafka je voleo uzvišice). Da li aktivno razmišljate o toj ravnoteži pre samog pisanja ili je ona spontani rezultat pisanja? Ja u suštini ne pišem realistične romane (ako izuzmem nekoliko pripovedaka i Norvešku šumu), ali kada je reč o čitanju, radije čitam dela i pisce sa realističnim stilom. I veoma mi je zanimljivo da detaljno proučavam tekstove takvih autora. Ipak, ono što lično pišem takvim stilom u najvećem broju slučajeva nisu realistične priče. Očigledno više volim takvu vrstu razdvajanja. Ako bih to preneo na roman Ubistvo Komtura, to bi možda ličilo na ono kada njegov glavni junak slikar želi da slika apstraktne slike, ali nikad ne propušta da razradi figurativnu skicu. Skica je veoma važna. Ukoliko osoba poseduje moć verovanja, kao što vaš narator kaže na kraju, onda će uvek postojati neko ko će vas usmeravati. Ovaj citat možemo nazvati esencijalnim, jer bez ovog verovanja, ni jedan umetnik (ni čitalac) se ne može prepustiti mašti. Možemo li uporediti ovakvu vrstu verovanja sa skoro religioznim stavom, ili se vi ne slažete sa zaključkom naratora? Očigledno verujem da postoji nešto `što me vodi` dok pišem. Bez tog uverenja (vodiča) ne bih mogao da nastavljam iz dana u dan da pišem dugi roman. Ako bih u međuvremenu izgubio to ubeđenje, bio bih uplašen i ne bih mogao mesecima da se prepuštam jednoj priči. Da li će se to uverenje nadodati na `nešto religiozno`, to je samo stvar primaoca (čitaoca). Lično, nisam posebno religiozan. Iznenadno venčavanje, iznenadno rastavljanje, zemljotres, i razne vrste nepredvidljivih događaja: da li se svet vašeg romana razlikuje od sveta koji svi poznajemo i koji ume da bude dosadan (dok u vašem romanu deluje da nema dosadnih dana), ili mislite da mi često ne vidimo neobičnost univerzuma u kojem živimo? Kada gledamo iz jednog ugla, naš svakodnevni život možda deluje obično i dosadno, i kao da beskonačno traje. Ali kada pogledamo iz nekog drugog ugla, on je pun zaprepašćujućih protivrečnosti, lomova i iracionalnosti. A onda nam s vremena na vreme u nekoj noći naiđe neki neshvatljivi san. Čini nam se kao da je iz nas iznutra pokuljalo toliko toga što mi sami ne možemo izmeriti nijednom vagom, niti skupiti ijednom posudom koja na svetu postoji. Mislim da to znači da mi istovremeno živimo u ta dva sveta. Uloga romana, po mom mišljenju, jeste da reflektor uperi u taj `drugi ugao` i da to nešto uveliča. Po mogućstvu sa pozitivnim stavom. Likovi Komtura i, kasnije, u drugom delu, Done Ane, očigledno su inspirisani Mocartovim Don Đovanijem, i oboje služe kao simbol naratoru/protagonisti. Možemo li smatrati da za vas ove velike kulturne figure mogu da nam kažu nešto o stanju ljudskog duha ili bar mogu služiti kao uteha? Iz medija potiču razne vrste informacija, a u izobilju savremenog društva mi živimo na svojim plećima noseći jedan, da se tako izrazim, `rezervoar kulture`. Volim da likove koji bi mogli da postanu ikone crpim iz jednog takvog rezervoara i da ih u priči pretvorim u simbole. Kao na primer Pukovnika Sandersa ili DŽonija Vokera u Kafki na obali mora. Lično, dopada mi se to što takvi elementi prevazilaze razlike između jezika, kultura, političkih sistema, principa i stavova i što su nam smesta zajednički. Bez obzira na to što Mocartov Don Đovani nije stekao onoliku popularnost kao Pukovnik Sanders. Veliki broj vaših muških protagonista je nesrećno u ljubavi ili u potrazi za njom uopšte – kao što je i glavni narator u Ubistvu Komtura pred razvodom, i u kreativnoj blokadi. Međutim, vi ste srećno oženjeni decenijama i na profesionalnom planu, prema našem skromnom mišljenju, sve je veoma produktivno i jasno određeno. Odakle vam onda inspiracija za tako uverljive muške likove? Tačnije, meni ponekad deluje da je situacija u kojoj se u tom trenutku nalazim nešto što je lišeno realnosti. Kada se osvrnem oko sebe, često se osećam kao da se nalazim u nekom svetu u kome onaj pravi ja ne bi trebalo da bude. A kada pišem beletristiku (priče) imam osećaj kao da živim neki svoj drugi život `koji je možda ovako izgledao`. Možda je to dobro kao vid mentalne higijene. U smislu, da tako kažem, samoizlečenja ili ispravljanja neke izvitoperenosti koju čovek nosi u sebi. Taj čin – da uz pomoć neke priče pokuša sebe da gurne u drugačiji životni kontekst – možda samo pisac i može da izvede. Kada kažem da sebe gurne u drugačiju situaciju – naravno u ma kojoj situaciji da se čovek nađe, u njoj će biti i mnogo onoga što je nepromenljivo. U mom slučaju, to bi recimo bio moj vrlo istrajan karakter, to što mi ne pada teško da budem sam, to što volim mačke i muziku… I konačno, šta je sledeće: prevođenje, ili pisanje? Upravo pišem nekoliko pripovedaka premda ne znam da li će mi uspeti. Prevod na kome trenutno radim je zbirka pripovedaka DŽona Ficdžeralda. Vrlo je interesantna. Prevod sa japanskog Nataša Tomić