Strah sa pogubnim posledicama

Multikulturalnost je propao koncept, izjavili su Angela Merkel, Nikola Sarkozi i Dejvid Kamerun u različitim prilikama, kontekstima i varijantama tvrdnje, a suočeni sa krizom principa zajedničkog života različitih naroda na prostorima kojim su upravljali ili još upravljaju. Možda, ali je i jedini mogući izbor, odgovorili su učesnici Debate o Evropi ovim političarima, od kojih su poslednja dvojica „propala“ mnogo pre koncepta kog su apostrofirali u datim citatima. Otkud ta polemika? Fondacija S. Fišer, nemačka Akademija za jezik i književnost i Kulturna fondacija Alijanc, od 2012. organizuju debate sa Evropom u fokusu od kojih je poslednja bila početkom juna, kada je upriličeno niz sesija razgovora između poslenika reči, iz regiona i šire. Naoko raznorodne, rasprave su ipak uspele da ključno pitanje regiona i sveta rasvetle sa mnogih strana. Posebnu vizuru dalo je i Skoplje, gde se sve i odigralo, a gde žive Albanci, Makedonci, Srbi, Romi, Cincari, Bugari, Torbeši…, istina, vidljivi u različitom stepenu, pa stoga idealan primer za razmatranje uspeha ili propasti multikulturalnog koncepta. Iako je multikulturalizam u susednoj državi zagarantovan Ustavom i čini bazu i političkoj hijerarhiji obezbeđujući reciprocitet nacija u Skupštini, premda se faktički u Skoplju „muslimani bude uz zvonjavu crkvi, a hrišćani uz pevanje ezana“, njihove se svakodnevice često samo oficijelno prepliću, dok se „stvarni“ životi odvijaju paralelno, naglasili su lokalni stvaraoci. S druge strane, oni što su rasuti po Starom kontinentu usled ratova i drugih previranja u vlastitim državama, mogli su da svedoče o „pravoj“ Evropi, domu koji bi trebalo da nam je zajednički, i umetnički, i egzistencijalno. „Evropa je izgubila moć imaginacije“, stanovišta je Sreten Ugričić, pisac i bivši upravnik Narodne biblioteke Srbije, (ne)prilikama oteran u „dobrovoljno“ izgnanstvo. Mašta nam je toliko ograničena, da možemo da vidimo samo ono što očekujemo, dodao je. Pravo je pitanje kako da se sebi vratimo, a ne potonemo u nacionalizme. „Da li je moguće imati specifične umetničke poglede, evropske, kada univerzalnost krije `i jeste, i nije` pristup ambivalencije“, Ugričić je zapitanošću obeležio svoje izlaganje, ali i nehotično trasirao tok cele debate. Kako da novi evropski identitet zaokružimo, a da se duhovno ne stopimo u bezoblik? Opsesija evropskim vrednostima otkriva provincijalizam u svojoj osnovi, rekao je Robert Alagjozovski, doskorašnji makedonski ministar kulture, a inače pisac, i odskoro nacionalni koordinator za kulturu. Pitanje identiteta on je rešio fokusom na sličnosti sa drugima, „što prepoznaje svaka imaginacija“. Petljanje umetnosti u aktuelne političke događaje, on je stavio na drugu stranu skale univerzalnosti. Jer, bez obzira na to da li se podržava dati razvoj istorije, ili mu se suprotstavlja, rezultat je isti – sadržaj upitne književne esencije. Stvaranje prepoznatljivog korpusa izvan nacionalnog nije moguće ni na tako malom prostoru kao što je Makedonija, a kamoli eks Jugoslavija ili Balkan. Živeći jedni pored drugih (a ne zajedno, kako je bivalo), mi se zapravo ne poznajemo, a neznanje rađa strah sa nekad i pogubnim posledicama. Kada bi upitali nekog Slovenca, Srbina, Hrvata, Albanca... da nabroji po pet pisaca ili slikara iz komšijskih zemalja, teško da bi u tome uspeo, naglasili su neki od besednika. Multikulturalnost makedonskog tipa, Ivan Dodevski, profesor političkih nauka na Američkom koledžu u Skoplju, nazvao je „experimentum Macedonicum“, narušenih idealnih laboratorijskih uslova etnopolitičkim cenjkanjem. Usled ove „tendencije političkih vrhova da `svoje` veličaju, a ništa za njih praktično ne urade“, žitelji se često osećaju zarobljenim „između dva sveta“. Ili ne pripadaju nijednom, kakav je slučaj Torbeša, islamske zajednice Slovena, nepristale ni Albancima, ni Makedoncima, što njihov identitet čini fluidnim, kako je istakao Siril Stieger, švajcarski poznavalac slovenskih jezika i shodno - mentaliteta. Pomalo skeptični prema evrointegracijama, učesnici su iznosili i šaljive primere. Ramadan Ramadani je prikazao fotografiju poslastičarnice Evropa, sa dugačkim redom mušterija tokom otvaranja, što je bila očigledna asocijacija na evropretenzije velikog broja građana, vođene mamcem, ušećerenom šargarepom na kraju štapa, pa je za Ramadanija EU istovremeno i ultimatum, i utopija. Iako demografski složena, ekonomski i politički nerazvijena i nedeterminisana, prinuđena da gradi svoje (nepriznato) sopstvo na osnovu selektovane istorije, Makedonija može biti nova Švajcarska, ipak je uveren Ramadani. Kao da i multikulturalnosti (kao što bi Lenon rekao o miru), „treba dati šansu“. Gde je tu mesto Srbiji, sličnog seta preduslova, možemo da čitamo između redova. Ili u sledećim navodima. „Ovi prostori se najčešće označavaju kao orijentalni, iako predstavljaju raskrsnicu identiteta koje objedinjuje novi naučni termin balkanizam, inoviran od Marije Todorove“, ukazala je makedonska spisateljica Elizabeta Šeleva. Pa čak ni Todorova, naučnički neutralna, nije mogla izbeći snažne skrivene mehanizme oblikovanja znanja, kako je o svom doprinosu nauci priznala. Ovo bi po Šelevoj značilo da nema „nevinog pristupa predstavljanju kolektivnog ’ja’“, pred već prezasićenim, pa i „bulimičnim“ globalnim ukusima. Tome treba dodati da je gro „imputa“ u tu bazu znanja, zapravo uvezeno, što balkanske narode čini idealnim konzumentima kulture Zapada. Iz navedenog proizlazi da je i kripto-kolonijalizam zaslužan što mi, Balkanci, nikako da se kulturološki odredimo. Večito se braneći od još jednog termina – barbarizam, još uvek nam pripisivanog, dok se stiskamo u svojim „autističnim kavezima“ gde smo smešteni tuđom voljom, a sopstvenim pristajanjem. Gde nam komunikaciju ometa i izvesna evropska blaziranost. Zatrovani spoljašnjim uticajima, odsečeni od sveta etnoegoizmima, mi stigmu Balkana pretvaramo u samobalkanizaciju, analizi je još doprinela Šeleva. Kako izaći iz tog kruga, retorički se zapitala. „Kako ja sa svoje strane zida gledam ove `biblioteke tame` u balkanskim zemljama? Kao platformu razmene znanja u eks Jugoslaviji“, ovakav izlaz vidi Šeleva. „Evropa nam nedvosmisleno pruža neke prednosti, slobodu kretanja, telekomunikacija, ali i stvara uslove za egzodus, nimalo naivnu pojavu. Jer, ko će da ostane u datoj zemlji i transformiše je“, zaključila je Šeleva novim pitanjem. „Jezik je dom bića“, temi spoznaje identiteta dodao je Agron Tufa, albanski pisac i pesnik, misleći na sve one finese mentaliteta što oblikuju i reči, i čine da se suštinski razlikujemo, ali i razumemo. „Nije sve ni do jezika“, uzvratio je Sašo Ordanoski, višedecenijski novinar i urednik, sada ultrapopularni bloger sa više od 100.000 pratilaca. Odavno je izmišljena naprava koju samo staviš u uho, i ona ti simultano prevodi iz koga god ti leksičkog sistema volja. Dakle, biće da nam međusobno razumevanje i nije preterana želja, ili bar nije našim vlastodršcima koji nas i kulturološki predvode, ili prepuštaju stihiji. Jezičke primere evrointegracije dali su ipak mnogi učesnici, ubacivanjem engleskih sintagmi u svoj lokalni prosede. Da li su predugo lutali svetskim prostranstvima, pa svoj jezik zaboravili? Ili se samo na engleskom neke stvari daju objasniti, što takođe mnogo govori o multikulturalnosti u čeljustima globalizacije. Ono što je bilo lokalno, i samo tako shvatljivo, bila je letnja oluja što se stuštila na Skoplje poslednjeg dana Debate o Evropi. Daut-pašin hamam, predivno zdanje iz 15. veka, sedište Nacionalne galerije Makedonije i domaćin sesija, odjednom je počelo da prokišnjava. Dok je grom na trenutak prekinuo dovod struje, za šta su se učesnici brinuli? Neki za tehniku, neki još uvek za budućnost svojih zemalja u kontekstu multikulturalnosti i težnje ka evropskoj imaginaciji ili nedostatku iste, a tek poneko, lično dodirnut, za protraćenih od 80 do 500 miliona evra za nazovispomenike, što bi trebalo da oblikuju identitet Makedonaca, dok prava remek-dela propadaju. Spoljašnjim uticajima podvrgnuti su ljudi, „obični“ i umetnici, ali i Daut-pašin hamam, sve sa izloženim biserima iz opusa najvećih makedonskih likovnih stvaralaca. Koji bi listom mogli biti delom reprezentativne postavke bilo koje evropske nacije, pa tako i predstavnici zajedničke evropske baštine. Ujedinjeni u linču Ujedinjenju po principu različitosti, pa čak ni zbližavanju, ne može da pomogne nikakva, pa ni „šarena revolucija“ netom izvojevana u gradu domaćinu, dodali su „levo“ nastrojeni skopski aktivisti, u drugoj turi razgovora Debate o Evropi, sa čim bi mogao samo da se saglasi svaki ovdašnji „petooktobarac“. Jedino što može u ovom trenutku da pomiri zapravo suprotstavljene nacionalne entitete u Makedoniji, jeste animozitet prema LGBT populaciji, naglasila je feministkinja Biljana Ginova, pomalo (auto)sarkastično. „Nešto smo ipak postigli – da sa vlašću možemo da pregovaramo, i da sad imamo priliku da u Muzeju savremene umetnosti u Skoplju izlažemo fotografije sa gej i trans-džender tematikom“, zaključila je. Tako je neprikosnoveno ustrojstvo nacionalnih identiteta ipak otvorilo vrata i drugim vidovima postojanja i prepoznavanja.