Popravni za Nelu Kuburović

Da imamo ozbiljnu vladu ovo bi bio pravi trenutak da se ministarki pravde Neli Kuborivić izglasa nepoverenje. To što je Ana Brnabić rekonstrukciju odložila do rešenja kosovskog pitanja nije alibi da se ogluši o obrazloženje koje je lično dala: „Rekonstrukcija je tema koja govori o tome da Vlada može da funkcioniše bolje i brže, zato što i Srbija i njeni građani nemaju vremena da izgube nijedan trenutak, ali Vlada ovakva kakva je dobro radi i ima dobre rezultate.“ Zahvaljujući izveštaju Venecijanske komisije o amandmanima na izmenu Ustava iz oblasti pravosuđa, postalo je jasno da ministarka pravde ne ispunjava nijedan uslov. Upotrebila je ceo svoj mandat pišući amandmane koji su apsolutno neupotrebljivi, posvađala se sa celom strukom, protraćila vreme građana i proces koji je trebalo da bude gotov vratila na sam početak. Da li ova država ima vremena da joj omogući „popravni“? Nema sumnje da fijasko koji su doživeli njeni predlozi uglavnom osmišljeni u SNS-u, a da je Kuburovićeva bila samo izvršitelj radova u pokušaju da se uz pomoć Ustava uspostavi potpuna stranačka kontrola nad pravosuđem. Ali kao školovani pravnik morala je da zna da se pred Komisiju Saveta Evrope ne izlazi sa takvim dokumentom, naročito ne ako pretenduješ da postaneš član EU. Nakon nekoliko dana spinovanja, dok dokument nije postao otvoren i za javnost, imali smo priliku da čujemo sve o „zadovoljstvu“ Ministarstva pravde povodom mišljenja Venecijanke komisije koje je dokazalo „da su na dobrom putu“, a nakon toga upriličeno je peglanje istine. Provladini mediji objavili su ono što su morali, da je tražena izmena „samo šest tačaka“ koje se odnose na izbor nesudijskih članova Visokog saveta sudstva, sastav Državnog veća tužilaca, raspuštanje VSS, razrešenje sudija i tužilaca zbog nestručnosti, ujednačavanje sudske prakse, kao i na izbor tužilaca. Ili, pojednostavljeno, da ne može skupštinska većina da svojim partijskim glasanjem preuzme većinu i u svakom pravosudnom telu ili instituciji. Međutim, kritika Venecijanske komisije je daleko šira od one koja se javno priznaje, a osporena je čak i atmosfera u kojoj je predlog rađen. Povodom pijace koju je Ministarstvo pravde pravilo pod nazivom „javna rasprava“, a koja je služila za vređanje struke, u paragrafu br. 8 se primećuje „kako je konsultatitivni proces bio opterećen veoma lošom atmosferom i da stoga poziva srpske zvaničnike da ne štedi napore u stvaranju pozitivne i konstruktivne atmosfere javne debate u nastavku čitavog ovog procesa“. Predsednica Društva sudija Srbije, Dragana Boljević, za NIN kaže da je čitajući tekst stigla do tačke 64, a da je naišla na već 19 sugestija o izmenama i dodaje: „Sada kada smo dobili mišljenje Komisije primetno je da je kritikovala i proces i činjenicu da su iz predloga Ustava izbačene neke stvari koje bi tu morale da budu a da su umetnute neke kojima nije mesto, kao i sadržinu amandmana. Recimo, komisija ’ pozdravlja’ Pravosudnu akademiju, ali ipak kaže da deo koji se odnosi na nju mora biti potpuno prerađen i dodaje da ona mora biti zaštićena od političkih uticaja, iz čega je jasno da su oni svesni trenutnog političkog pritiska. Dakle, čak i u delovima koje komisija ’pozdravlja’ traži se korekcija, a u ostalim ili potpuna izmena ili njihovo brisanje. Pred našom vlašću nalazi veliki posao – da potpuno iznova krenu u izradu amandmana, što je struka tražila da urade još od januara meseca. Nema mesta trijumfalizmu kojim pokušavaju da zrače jer su primedbe mnogo veće i mnogo brojnije. Recimo, kada je u pitanu njihov pokušaj da se ukine slobodno sudijsko uverenje, trebalo bi da budu na kolenima kada pročitaju odgovor.“ Ili ćemo mi kao društvo, zajedno sa pravosuđem, biti na kolenima kada čujemo odgovor vlasti.