Imovina im važnija od zakona i pravde

Haris Dajč u zajedničkom odgovoru sa Izvršnim odborom Jevrejske opštine Beograd (IO JOB) na moj tekst Sistemska greška ili greška sistema (NIN od 14. juna 2018) potvrđuje da je on „poslednji čovek na planeti“ koji bi bio podoban za predsednika Odbora za nadzor i pruža niz novih dokaza za to da je njegovo imenovanje skandal. Uz to, učestala pojavljivanja Dajča u medijima, zajedno sa „prijateljem“ Strahinjom Sekulićem, direktorom Agencije za restituciju, koja su usledila posle mog članka u NIN-u, nameću i pitanje funkcionisanja Srbije kao pravne i demokratske države, kao i pitanje da li se 2018. može ponoviti cinizam prema potomcima žrtava i preživelih Holokausta. Uz sve pohvale što je donet Zakon koji bi trebalo da ispravi deo nepravdi, nama beogradskim Jevrejima ništa neće vredeti ako imovina bude samo prividno vraćena Jevrejima, a zapravo, zahvaljujući raznim „prijateljima“, završi u rukama mafije, jevrejske ili nejevrejske, sasvim svejedno. Dajča sam u tekstu prozvao za tri od 23 stvari zbog kojih ne bi smeo da bude na funkciji na kojoj je. Činjenice su neumoljive. On je zbog afera smenjen na vanrednoj Skupštini JOB posle samo osam meseci. U sukobu je interesa jer je u sporu sa JOB oko svojine nad zgradom u Kralja Petra 44, s tim što iz zajedničkog reagovanja vidimo da to ne znači i da je u sukobu i sa trenutnim IO JOB. Zbog pokušaja da nametne sebe i svoje ljude u komisije za dodelu para po osnovu Zakona, one na kraju nisu mogle ni biti formirane, tako da je ostala mrlja već na prvom koraku primene Zakona. Rukovodstvo JOB je prozvano zbog nepoštovanja Statuta, grubog šikaniranja i nelegalne suspenzije iz organa upravljanja svih koji nisu bili spremni da u tome učestvuju, uz izricanje nestatutarne i neustavne, može se reći i fašističke mere zabrane ulaska u sve prostorije JOB. Prozvano je i da samo sebi netransparentno isplaćuje ogromne svote novca, da članstvo ne može ništa da sazna o tim isplatama i o stanju predmeta u restituciji, čak ni kada se radi o srodnicima lica od kojih je imovina oteta. Ni Dajč, ni IO JOB na ove ozbiljne optužbe praktično nisu ništa konkretno odgovorili! Umesto toga napadaju NIN i pokušavaju da skrenu pažnju sa teme, pružajući nove razloge zašto ni Dajč ni sadašnje rukovodstvo JOB ne bi smeli da ostanu na funkcijama na kojima su. Napad na NIN je utoliko više za osudu i žaljenje, jer je sloboda štampe možda jedina nada da se nepravda neće ponoviti. S obzirom na to da je profesor istorije i predsednik Odbora za nadzor, koga je imenovala Vlada Srbije, Dajč je imao obavezu da iznese istinu. On je prećutao najvažniju činjenicu - sukob interesa zbog pretenzija njegove porodice na vlasništvo zgrade u Kralja Petra 44, koja je, po Zakonu koji bi on trebalo da nadzire, vraćena JOB. NJegova je obaveza da istinito i potpuno informiše javnost o svojoj vezi sa tom adresom, a on to nije uradio! Ako se državni funkcioner koji kontroliše primenu Zakona o Holokaustu „pravi lud“ u vezi sa ogromnom zgradom u centru Beograda, čija se vrednost procenjuje na pet miliona evra, šta očekivati od onih koji negiraju Holokaust? Faksimili dva dokumenta su neoborivi dokazi da su Dajč i IO JOB, čiji je predsednik Danilo Medić, svojim reagovanjem pokušali da obmanu javnost. Prvi je Zahtev za predaju nepokretnosti ocu Harisa Dajča, Eduardu Dajč-Gerolimatosu upućen JOB, a drugi sudsko rešenje kojim se skida pravnosnažnost sa ostavinskog rešenja koje je doneto na predlog Eduarda Dajč-Gerolimatosa 2017. Faksimili oba dokumenta dostavljeni su NIN-u. U Zahtevu advokat Eduarda Dajč-Gerolimatosa, između ostalog, navodi: „Kako je Zakon o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koje nemaju živih naslednika jasno propisao da se preživeli zakonski naslednik koji se obrati Jevrejskoj opštini sa zahtevom za prenos prava svojine na nepokretnosti, Jevrejska opština je dužna da u roku do mesec dana od dana prijema zahteva prenese svojinu preživelom nasledniku“. Tim zahtevom se od JOB zahteva da u roku od mesec dana ocu Harisa Dajča preda zgradu u Kralja Petra 44, uz pretnju da će, ako JOB to ne uradi, „moj klijent svoje pravo ostvariti putem sudskog postupka pred nadležnim sudom, što će prouzrokovati dodatne troškove za JOB u vidu troškova sudskog postupka, kao i u vidu naknade štete u vidu mesečnih zakupnina za navedene prostore, kao i ostale štete koja može nastati, uvećane za zakonsku zateznu kamatu“... U rešenju Prvog osnovnog suda iz Beograda od 23. juna 2017. konstatuje se da je Sreski sud u Kuli u pravosnažnom ostavinskom postupku još 1949. za jedinog naslednika Janke Dajč proglasio njenog rođenog brata Aleksandra Kalmana iz Novog Sada. S obzirom na to da je Jankin suprug preminuo pre nje, sud je zaključio da njegov bratanac Eduard Dajč-Gerolimatos (otac Harisa Dajča) ne može da bude njen naslednik. „Iste činjenice su bile poznate Eduardu Dajč-Gerolimatosu s obzirom na to da je sin istog kao zamenik predsednika JOB detaljno bio upoznat sa predmetom vraćanja imovine Dajč Janke odnosno njenog zakonskog naslednika Kalman Aleksandra, Jevrejskoj opštini Beograd jer je imao pristup svoj dokumentaciji kao i činjenicama na kojima je JOB zasnovala svoj zahtev i nakon sprovedenog postupka od strane Agencije za restituciju, postala vlasnik predmetnih nepokretnosti“, navodi se u obrazloženju rešenja Prvog osnovnog suda, kojim je stavljeno van snage prethodno rešenje po kome je otac Harisa Dajča proglašen za jedinog zakonskog naslednika Janke Dajč. Predsednik JOB Danilo Medić je taj slučaj u više navrata okarakterisao kao pokušaj Harisa Dajča, koji je u to vreme bio potpredsednik JOB, da na prevaru dođe do zgrade vredne pet miliona evra i da za toliko ošteti JOB. Sa aspekta pravne države sporno je i to što je Dajč reagovao zajednički sa IO JOB. Kao predstavnik Vlade on bi trebalo da nepristrasno nadzire sprovođenje Zakona i da nadzire JOB. NJihov zajednički nastup je kao kada bi sudija u parnici potpisao zajedno sa jednom parničnom strankom saopštenje za javnost protiv druge parnične stranke, što bi bilo nečuveno! Pri tome se on, da se poslužim njegovim rečnikom, „revanšistički“ i „jezikom mržnje“ stavlja na stranu problematičnog rukovodstva JOB u obračunu sa članovima JOB - potomcima žrtava Holokausta i Savezom jevrejskih opština Srbije. I istovremeno napada NIN za širenje antisemitizma zato što je objavio vapaj potomka žrtava Holokausta. Lepiti nekom etiketu za antisemitizam da bi se sakrile sopstvene afere je za svaku osudu! Da li će IO i Veće JOB danas-sutra smatrati da je „čist antisemitizam“ ako se Dajču ne preda imovina vredna pet milion evra? U reagovanju su potvrđeni moji navodi da su Dajč i Strahinja Sekulić dobri prijatelji i saradnici, da brane neistomišljenicima ulazak u prostorije JOB... Brojni zajednički nastupi u kontrolisanim medijima nakon odgovora NIN-u pojačavaju sumnju da bi restitucija mogla da se svede na „burazerski“ posao, vođen ličnim interesima. Neko ko je od strane Vlade postavljen da nadzire primenu Zakona najavljuje unapred da će se ponoviti nepravda nad delom otete jevrejske imovine, konkretno govori o tri stana i lokalu u Maršala Birjuzova 26, čime je otvorio novu veliku temu. Zajedničko reagovanje Dajča i IO JOB predstavlja i vrhunac licemerja, jer je isti taj IO došao na vlast upravo smenom Dajča zbog toga što je, kako je govorio Danilo Medić, hteo da „ukrade“ zgradu vrednu oko pet miliona evra. A Dajč je Medića optuživao za nameštanje tendera i prisvajanje materijalne koristi u potaji sukoba interesa. O tim međusobnim optužbama postoji brdo materijala, iz kojeg se jasno vidi da Medić poručuje Dajču da je prekršio Statut JOB, da je neosnovano pokušao da prisvoji zgradu u Kralja Petra 44 , da isto važi i za zgradu u Ulici Braće Krsmanović, da za sve postoje zapisnici i materijali crno na belo i na kraju mu poručuje „dragi Harise odgovaraćeš za ovo, nećeš više biti potpredsednik JOB i nećeš biti ni na jednoj funkciji u JOB“! Ono što se logično nameće kao pitanje i što najviše zabrinjava je kakav je to zajednički interes doveo da naprasne ljubavi između dve strane koje su se do juče optuživale za najteže imovinske prevare i vodile rovovski rat koji se završio smenom Dajča i koje bi trebalo da su suprotstavljene u sudskom postupku za vlasništvo nad objektom vrednim pet miliona evra? Ili je tu pao neki dogovor, pored očigledne potrebe da po sistemu „ja tebe vladiko, ti mene serdaru“ jedan drugom „operu“ prošlost. Zbog ograničenog prostora koji mi je na raspolaganju, ostalih 20 od 23 razloga zašto Haris Dajč u bilo kojoj uređenoj zemlji ne bi smeo da bude ni u krugu kandidata za mesto predsednika ili člana Odbora za nadzor, ostaju da budu obrađeni drugi put. Takođe, potpisnici reagovanja na moj članak nisu svesni kakvo su krupno i po njih poražavajuće pitanje pokrenuli u javnosti pominjanjem restitucije nekretnina na adresi Maršala Birjuzova 26. Ta tema takođe iziskuje poseban članak. Posebno je zabrinjavajuće što se primećuje pokušaj određenih struktura unutar vlasti da utiču i preuzmu kontrolu nad jevrejskom zajednicom u trenutku kada joj se vraća značajna imovina. Učestalo pojavljivanje Harisa Dajča i „prijatelja“ u medijima, zajedno sa predsednikom JOB, koji sprema alternativnu nestatutarnu „vanrednu skupštinu“ kako bi nestatutarno preuzeo Savez jevrejskih opština Srbije, po principu da se čuje samo jedna strana, pri čemu se prelazi preko svih činjenica koje sam predočio u NIN-u, a stalno sa negativnim konotacijama prema Savezu jevrejskih opština Srbije, otkriva neke opasne namere i interese. A to nisu ni interesi Srbije, ni interesi jevrejske zajednice u njoj. Na nama koji Holokaust osećamo u krvi je da učinimo sve što je u našoj moći da se te namere i interesi ne ostvare.