Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   20.11.2018. 01:32
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Естонија – балтички економски тигар
Политичари на оку грађана

Једна од најздравијих економија унутар Европске уније успех је постигла захваљујући изузетној транспарентности, која иде до тога да Естонци могу да усред шуме у четири сата изјутра на мобилном телефону провере шта који политичар има од имовине и колика су му примања

На излогу неугледног кафића у којем као келнер ради деветнаестогодишњи студент права по имену Алар пише да ту служе најбољу кафу у Талину, престоници Естоније. С истом добродушном незаинтересованошћу с којом доноси пикслу и тек пристојни еспресо одговара и на питање да ли се сећа када је Естонија била у кризи. „Не знам“, слеже раменима, „моја генерација о кризи чита и слуша као о нечему што се догађа некоме другом“. Зна ли да је Естонија преломну 2008. годину завршила с падом БДП-а од 5,4 одсто, а да је 2009. пад износио стрмоглавих 14,7 одсто? Не зна. Зна ли да је тада забележила највећи пад индустријске производње у ЕУ од 33,7 одсто? Не зна ни то. Још је чудније што није запрепашћен. Не брине се због прошлости. С друге стране, зна да до државног факултета где студира бесплатно или до јавне здравствене установе где се лечи бесплатно може да се вози градским превозом, такође бесплатно. Не мора да познаје ситна цревца система ако је систем довољно и здрав и предвидив.

Десет година након избијања финансијске кризе, Естонија је од државе с трећим највећим привредним падом у ЕУ постала једна од најздравијих економија Уније. Највећи раст БДП-а од 2008. је имала 2011. године (7,6), најмањи 2013. године (1,9), а прошлу годину је завршила с око четири одсто раста. Поређења ради, Србија је крај 2009. дочекала с падом од 3,1 одсто – није се ту ни имало много изгубити, руку на срце, па је и постотак невелик – од тада смо 2012. и 2014. завршили с падом од један, односно 1,8 одсто, док је рекордни раст био свега 2,8 одсто, и то 2016. године. Не да нисмо близу „балтичких тигрова“, него је питање јесмо ли макар какво балканско маче – просек раста БДП-а у региону је лане био 4,5 одсто, а код нас је стао на 1,9 одсто. За разбијање илузија о најавама бољег живота (не репризе серије, но реалне премијере), није неопходно читати анализу Светске банке према којој ће српска привреда у случају удвостручења свог привредног раста стићи европску за две деценије. Одржимо ли пак годишњи раст БДП на и даље незамисливих три одсто, веле они, од европског стандарда нас дели свега пола века.

Постоји, међутим, разлог зашто би приказ естонског случаја могао бити користан у овдашњем контексту. Сигурно нису случајно набасали на просечну плату од 1.053 евра – у Талину близу 1.500 евра – као што ми нисмо злосрећно угазили у наш незавидни просек од 415 евра. Трошкови живљења су у Естонији, иначе, већи од оних у Србији за око четрдесет одсто.

Да средњовечна Рускиња у продавници не говори естонски, могло би се помислити да припада незанемарљивом руском становништву које је, прешавши у балтичку државицу током деведесетих, одлучило да се по сваку цену одупре интегрисању у нови околиш. „Не, не“, одмахује главом, „има нас доста који волимо ову земљу“. Одмах је рекла и зашто – иако јој је и те 2009. економија звучала као неразумљиви језик каквог немилосрдног освајача, иако су и до ње тада дошле вести о двоцифреном паду БДП-а, имала је пуно поверење у курс којим се естонска држава кретала. „Нема то везе с тим ко је на власти, овде се зна шта ће и како ће бити“, одговара она на питање да ли је страховала пред изборе.

Преведено на тај језик мрског освајача – естонска економија је и у тренуцима највећег привредног пада имала план. Као мала економија је безмало одмах по распаду Совјетског Савеза одустала од засебне монетарне политике, везавши естонску круну испрва за немачку марку, а потом и за евро. Тиме се отворила ка токовима међународног капитала, али није могла да контролише инфлацију – макар до 2011, када је, седам година након што је ушла у ЕУ, постала чланица и еврозоне. Већ 2009. почела је са спровођењем фискалне консолидације – драстично је смањила јавну потрошњу, скресала плате у јавном сектору, успут смањујући и број запослених, либерализовала је тржиште рада и реформисала порески систем. Исте године је штедњом уштинула девет одсто БДП-а, а буџетски дефицит износио је свега 1,7 одсто БДП-а. Током наредне две године је остварила буџетске суфиците. Истовремено је помагала естонску извозну индустрију, па је прошле године чак две трећине целокупне индустријске производње завршило негде у иностранству. Приметан је и раст индустријске производње науштрб сектора услуга који и даље чини 71 одсто структуре естонског БДП-а.

Лако је њима, рећи ће неко – мала су држава од 1,3 милиона људи, окружени су богатим скандинавским земљама, тргују и с Русијом и с Немачком, а зависност од сектора услуга значи да ће се привредни раст код богатијих скандинавских комшија одразити и на естонску економију. И тај неко би неспорно био у праву. Мало ко ће, међутим, поменути да су готово сви, иначе малобројни, протести у току спровођења мера штедње били против конкретних случајева корупције, а не због неповерења у владајуће гарнитуре. Нема то везе с тобожњим разликама у менталитету колико с чињеницом да се врло ретко догађало да естонски политичари проневере поверење грађана, а камоли њихове новце. Штавише, транспарентно су их користили да „ресетују“ јавне финансије, а с друштвом су постигли договор о заједничким будућим корацима. Нису ратовали с грађанима и нису узимали од плата и пензија да би тај уштипак потом некоме ставили у џеп. Стопа незапослености у Естонији је тренутно шест одсто, премда је доста млађих Естонаца емигрирало у богатије земље током кризних година.



Можда је и најважније то што су све власти доследно спроводиле стратегију дигитализације јавне управе због чега Естонију данас с правом називају „стартап-државом“.

Наиме, почетком деведесетих сиромашна државица је користећи совјетску инфраструктуру и искуство стала развијати сопствени ИТ сектор. Пола домаћинстава тада није имало ни фиксни телефон, али је до краја деведесетих више од 80 одсто становништва имало мобилни телефон. Транспонујемо ли то на ниво јавне управе – Естонија је, корак по корак, у року од две и по деценије тром и гломазни бирократски апарат, раштркан по врло ретко насељеној територији, заменила компјутерима. Грађане данас дели неколико кликова и до десет минута времена од продаје или куповине аутомобила, од гласања и плаћања пореза, од заказаног лекарског прегледа. Кажу да је неизводљиво дигитално завршити још само брак, развод, купопродају некретнина и подизање личних исправа. Напослетку, грађани могу да усред шуме у четири сата изјутра на мобилном телефону провере шта који политичар има од имовине и колика су му примања, као и да ли је удвојио функције. Реч је о друштву чија се, за балканске очи забрињавајућа, транспарентност темељи на могућности међусобног надгледања. Никоме није у интересу да крши закон ако тај злочин свако може да види, зар не?

„Естонска влада прикупља и складишти личне податке на основу којих је дигитализација јавне управе уопште могућа. Опасност од злоупотребе увек постоји, наравно, али она постоји свуда – код нас макар можете да прескочите заморну бирократију. Ове кораке смо предузели пратећи немачко законодавство и примењујући локалне ИТ концепте. Електронски потписи у јавном сектору сваке године уштеде два одсто БДП-а. Непосредне трансакције између грађана и институција чине свега пет одсто укупних трансакција унутар јавног сектора, а само тих пет одсто годишње уштеди чак 800 сати радног времена бирократије. То су огромна постигнућа за једну малу земљу по чије савете данас долазе делегације из САД и Немачке“, каже за НИН Индрек Оуник, пројектни менаџер е-Естоније.

Перјаница е-Естоније је платформа „е-држављанство“ која већ четири године омогућује било коме, било где у свету, да у Естонији отвори мало или средње предузеће. Електронски процес оснивања фирме траје у просеку неколико сати – најкраћи поступак износио је 18 минута – и кошта 100 евра. До сада је преко 37.000 предузетника широм планете постало „е-држављанин“, а сваке недеље их је по 250 више. „Не желимо да своју домовину претворимо у ’порески рај’, већ рај за бизнис од којег ће сви имати користи“, закључује Оуник.

Највећа се корист ипак крије у потпуној транспарентности у којој ће држава прва да призна грешке и сигурносне пропусте, што се десило прошле године. Штета је санирана, а године за Аларову генерацију сачуване.



Стефан Славковић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Драгољуб Љубичић Мићко, глумац и сценариста

Мислим да не постоји важније поглавље од оног о рибарству јер Србија базира своју привреду на пецању. Не треба ускоро очекивати оно неважно поглавља о владавини права, само је одшкринуто, али не може да се затвори, ту дува промаја.

Прочитајте све мисли
bg